Lipidi su prirodni organski spojevi koji ulaze u sastav ćelijskih membrana. Lipidi nemaju zajedničku strukturnu karakteristiku kao ugljikohidrati ibjelančevine, pa se ne mogu predstaviti opštom formulom. Njihova zajednička karakteristika je njihova nerastvorljivost u vodi i rastvorljivost u organskim rastvaračima (npr. benzen, aceton).Guyton, A.C. & Hall, J.E. (2006) Textbook of Medical Physiology (11th ed.) Philadelphia: Elsevier Saunder
Poremećaji intermedijarnog metabolizma lipidalipida
Jedan važan primjer je Gaucherova bolest, kod koje se cerebrozidi nakupljaju u ćelijama retikuloendotelnog sistema. Tačno koji je osnovni biohemijski uzrok tog nakupljanja nije u potpunosti razjašnjen.
Kod ove bolesti se više nakupljaju glikocerebrozidi nego galaktocerebrozidi. Kao mogući uzroci navode se:
nedostatak enzima UDP-galaktozo-transferaze, koji normalno prenosi galaktozu na ceramid i tako stvara galaktocerebrozide;
smanjena aktivnost UDP-glukozo-epimeraze, enzima koji pretvara aktiviranu glukozu u aktiviranu galaktozu.
Ako ti enzimi ne rade kako treba, na ceramid se veže glukoza umjesto galaktoze, pa nastaje supstrat koji se teško razgrađuje, jer je otporan na enzime koji normalno razlažu galaktocerebrozide.
Uzrok nakupljanja cerebrozida ne mora biti problem u njihovoj sintezi, već može biti i nedostatak enzima za njihovu razgradnju – cerebrozidaza. Ti enzimi normalno razlažu cerebrozide na ceramid i glukozu ili galaktozu.Kod tezaurizmoza gangliozida razlikuju se dva oblika. Prvi je generalizovana gangliozidoza koja nastaje zbog nedostatka β-galaktozidaze, a drugi je Tay-Sachsova bolest koja se javlja usljed nedostatka heksozaniminidaze. β-galaktozidaza normalno odvaja β-galaktozu sa terminalnog dijela molekule gangliozida. Kada ovaj enzim nedostaje, razgradnja gangliozida je blokirana i oni se nakupljaju u nervnim ćelijama. Heksozaniminidaza učestvuje u hidrolizi gangliozida tako što odvaja N-acetilgalaktozamin iz oligosaharidnog dijela molekule. Nedostatak ovog enzima dovodi do nagomilavanja gangliozida u nervnom tkivu i razaranja ganglijskih ćelija.
Tezaurizmoza holesterola, odnosno Hand-Schüller-Christianova bolest, karakteriše se nakupljanjem holesterola u kostima, jetri, slezeni i retrobulbarnom tkivu. U kostima, naročito kostima glave, stvaraju se granulomi ispunjeni holesterolom koji dovode do razaranja koštanog tkiva. Zbog nakupljanja holesterola u jetri i slezeni javlja se hepatosplenomegalija, a njegovo nakupljanje u retrobulbarnom tkivu dovodi do jednostranog ili obostranog egzoftalmusa. Holesterol se može taložiti i u prednjem režnju hipofize, što dovodi do oštećenja njenog rada i razvoja dijabetesa insipidusa. Bolest se klinički ispoljava trijasom: egzoftalmus, dijabetes insipidus i granulomi u kostima. Patobiohemija ove bolesti još nije u potpunosti razjašnjena.
Pod ketogenezom se podrazumijeva sinteza acetonskih tijela, u koja spadaju aceton, β-oksibuterna i acetosirćetna kiselina. Nakupljanje acetonskih tijela u organizmu naziva se ketoza i javlja se kod šećerne bolesti i gladovanja. Uzrok ketoze je nedostatak ugljenih hidrata, prije svega glukoze u ćelijama. Tokom gladovanja to je posljedica smanjenog unosa hrane, dok je kod šećerne bolesti uzrok nedostatak insulina, zbog čega je transport glukoze iz krvi u ćelije smanjen. Tada se javlja hiperglikemija i glikozurija, odnosno pojava glukoze u urinu, što dovodi do pojačanog lučenja urina ili poliurije. Zbog gubitka tečnosti nastaje polidipsija, a usljed gubitka glukoze i energije dolazi do pojačanog unosa hrane, odnosno polifagije, kao i povećane razgradnje masti.
Historija Godine 1815. Henri Braconnot je klasifikovao lipide u dvije kategorije, suifs (čvrste masti ili loj) i huiles (tečna ulja). Godine 1823. Michel Eugène Chevreul razvio je detaljniju klasifikaciju, uključujući ulja, masti, loj, vosak, smole, balzame i hlapljiva ulja (ili eterična ulja).
Prvi sintetički triglicerid prijavio je Théophile-Jules Pelouze 1844. godine, kada je proizveo tributirin tretiranjem butirne kiseline sa glicerinom u prisustvu koncentrovane sumporne kiseline. Nekoliko godina kasnije, Marcellin Berthelot, jedan od Pelouzeovih učenika, sintetizovao je tristearin i tripalmitin reakcijom analognih masnih kiselina sa glicerinom u prisustvu plinovitog hlorovodonika na visokoj temperaturi.Comptes rendus hebdomadaires des séances de l'Académie des Sciences, Paris, 1853, 36, 27; Annales de Chimie et de Physique 1854, 41, 216
Godine 1827. William Prout je prepoznao masti ("masne" prehrambene materije), zajedno sa proteinima ("albuminozni") i ugljikohidratima ("saharin"), kao važan nutrijent za ljude i životinje.
Više od stotinu godina, hemičari su smatrali "masti" samo jednostavnim lipidima napravljenim od masnih kiselina i glicerola (glicerida), ali su novi oblici opisani kasnije. Theodore Gobley (1847) otkrio je fosfolipide u mozgu sisara i kokošijem jajetu, koje je on nazvao "lecitini". Thudichum je u ljudskom mozgu otkrio neke fosfolipide (cefalin), glikolipide (cerebrozide) i sfingolipide (sfingomijelin).
Izrazi lipoid, lipin i lipid koriste se u različitim značenjima od autora do autora. Godine 1912. Rosenbloom i Gies su predložili zamjenu "lipoida" sa "lipin". Godine 1920. Bloor je uveo novu klasifikaciju za "lipoide": jednostavne lipoide (masti i voskovi), složene lipoide (fosfolipoide i glikolipoide) i izvedene lipoide (masne kiseline, alkoholi, steroli).
Riječ lipid, koja etimološki potiče od grčkog λίπος, lipos 'mast', uveo je 1923. godine francuski farmakolog Gabriel Bertrand. Bertrand je u koncept uključio ne samo tradicionalne masti (gliceride), već i "lipoide", složene konstitucije. Riječ lipid je jednoglasno odobrila međunarodna komisija Société de Chimie Biologique tokom plenarne sednice 3. jula 1923. Reč lipid je kasnije anglizovana kao lipid zbog svog izgovora ('lɪpɪd). U francuskom, sufiks -ide, iz starogrčkog -ίδης (što znači 'sin' ili 'potomak'), uvijek se izgovara (ɪd).
Godine 1947. T. P. Hilditch je definisao "jednostavne lipide" kao masti i voskove (pravi voskovi, steroli, alkoholi).
Pregled Lipide karakterizira velika grupa raznorodnih jedinjenja sa zajedničkom odlikom – nerastvorljivost u vodi, a rastvorljivosti u organskim otapalima: benzolu, hloroformu, acetonu, vrelom alkoholu. Inače u biljnim i životinjskim organizmima učestvtvuju kao gradivne i rezervne matetije. U metabolizmu lipida značajnu ulogu ima aktivirana sirćetna kiselina (ili acetil-koenzim-acetil-KoA). Prema strukturnoj organizaciji, masti se dijele na: proste i složene masti.
Prosti lipidi su estri trihidroksilnog alkohola (glicerola) i masnih kiselina (oleinske, pamitinske i stearinske). Čvrste n1asti (loj) čini spoj glicerola sa zasićenom palmitinskom (C16H36O2) iii stearinskom (C18H36O2) kiselinom. Za razliku od njih, u sastav tečnih masti ili ulja ulazi oleinska (C17H34O2). Proste masti sa vodom tvore nestabilne emulzije.
Zagrijavanjem masti u prisustvu lužina (NaOH ili KOH) dolazi do saponifikacije, čime se dobijaju jedinjenja sapuna (koja su topiva u vodi). Procesom saponifikacije masti se razgrađuju na glicerol i masne kiseline. Uvođenjem vodika u nezasićene masne kiseline (procesom hidrogenizacije), one prelaze u zasićene sa izmijenjenim mirisom i okusom. Zahvaljujući primjeni ovog postupka, u industriji se razvio postupak pravljenja margarina i biljnog masla.
Lipidi, kao rezervnu organsku tvar, karaktetizira velika energetska vrijednost, a počinju se trošiti samno u nedostatku glukoze. Zato se suvišak ugljikohidrata u organizmu pretvara u masti i skladišti u različitim organima (kod životinja, npr. najčešće se odlažuu potkožno). Takav slučaj je posebno značajan kod ptica selica i zivotinja sa sezonskom dinmnikom zimskog sna.
Voskovi, za razliku od glicetida, umjesto glicerola sadrže dugolančane jednovalentne alkohole. Pored alkohola, sadrže i više masne kiseline. Zastupljeni su u biljkama i životinjama. Nisu rastvorljivi u vodi, već u organskim otapalima. Među poznatijim supstancmna ove skupine su: pčelinji vosak, spermacet i lanolin.
U složene lipide ubrajaju se fosfolipidi, glikolipidi i lipoproteini. Izgrađene su od glicerola, masnih kiselina i fosforne kiseline.
Od poznatijih fosfolipida, najčešći su lecitin, kefalin, plazmalogen i lizofosfolipid. Fosfolipidi čine temeljnu kotmponentu žive ćelijske membrane i ostalih ćelijskih uldopina. Odvijanje normalnih životnih procesa u organizmu, vezano je za specificne funkcije složenih lipida. Tako je za kontrahiranje glatke muskulature neophodan medijator acetilholin. On takoder ima poseban značaj u podraživanju parasimpatičkih nerava, te snižavanju krvnog pritiska. Fosfolipidi takoder učestvuju u penneabilnosti ćelijske (žive) membrane, posebno pri prijenosu jona Na+ i K, u srčanotn mišiču (miokardu), dok od nekih drugih zavisi permeabilnost membrane mitohondrija. Lizofosfatidi izazivaju hemolizu (razgradnju) eritrocita. U zmijskom otrovu nalazi se fosfolipaza A, zbog čega nakon ujeda dolazi do hemolize eritrocita.
Glikolipidi obuhvataju cerebrozide, gangliozide, sulfatide itd. Cerebrozidi su prvi put izolirani iz mozga (cerebrum), po čemu su i dobili ime. Gangliozidi su izolirani iz ganglijskih ćelija mozga (sive mase). Sulfatidi su jedinjenja složenih lipida izolirana iz jetre i bubrega, a relativno visokim sadržajetn ovih glikolipida obogaćen je i mozak. Sva ova jedinjenja u organizmima životinja imaju vrlo specifične i značajne funkcije.
Podjela Lipidi se dijele na proste i složene. Prosti lipidi su esteri masnih kiselina i alkohola. Složeni lipidi su važni sastojci ćelija.
mini|Struktura triglicerida Prosti lipidi U proste lipide spadaju: Gliceridi - esteri trohidroksilnog alkohola glicerola i masnih kiselina. Ceridi (voskovi) - esteri dugolančanih monohidroksilnih alkohola i masnih kiselina. Steroli gradivna komponenta.
Složeni lipidi U složene lipide spadaju: Fosfolipidi - esteri fosfatne kiseline sa različitim alkoholima Sfingolipidi - esteri dvohidroksilnog aminoalkohola sfingozina sa kiselinama. Izoprenoidni lipidi
Osobine lipida Tačka topljenja lipida zavisi od sadržaja zasićenih i nezasićenih masnih kiselina u molekuli. Ulja su bogatija nezasićenim, a masti koje su na sobnoj temperaturi čvrste supstance, su bogatije zasićenim masnim kiselinama.
Ispitivanje lipida Kiselinski broj predstavlja broj mg KOH, koji su potrebni za neutralizaciju slobodnih masnih kiselina u 1g masti. Kiselinski broj određuje količinu slobodnih masnih kiselina. Saponifikacijski broj je broj mg KOH koji su potrebni za saponifikaciju slobodnih i esterski vezanih kiselina u 1g masti. Što je veći saponifikacijski broj, u molekuli ima više niskomolekularnih masnih kiselina. Jodni broj označava broj grama joda koji se adira na dvostruke veze u 100 g masti ili ulja. Veći jodni broj ukazuje na prisustvo više nezasićenih masnih kiselina.
Reference
Kategorija:Lipidi