Ђоко Стојичић (Медна, 12. фебруар 1936 — Београд, 2. децембар 2021) био је српски књижевник, публициста, министар и амбасадор Савезне Републике Југославије.
Биографија
Рођен је 12. фебруара 1936. у селу Медна, општина Мркоњић Град. Његов отац Никола је био пољопривредник, а мајка Милка домаћица. Са породицом се у марту 1946. године преселио у Нове Козарце.Глас јавности:Ђоко Стојичић , Приступљено 17. 3. 2010.
Школовао се у Новим Козарцама, Српској Црњи и Кикинди, гдје је завршио гимназију. Дипломирао је југословенску и свјетску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1962, а магистрирао је 1966. године.
Једно вријеме је био уредник листа „Студент“. Након тога је постављен за секретара УКСК Београдског универзитета, потом постаје предсједник ЦК Савеза омладине Србије, а након тога директор Републичког завода за међународну научну, просвјетну, културну и техничку сарадњу.Време:Културна политика и политика у култури , Приступљено 17. 3. 2010. Од 24. јануара 1988. до 30. априла 1989. је био главни и одговорни уредник листа „НИН“. Био је и уредник општеобразовног програма Телевизије Београд.
У периоду од 10. фебруара 1993. до 18. марта 1994. је био министар културе Републике Србије. Од 1994. до 2001. је био амбасадор Савезне Републике Југославије у Чешкој републици.
Преминуо је у Београду после краће болести у 86. години живота и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Књижевни рад
Објавио је 17 књига поезије, 7 књига избора поезије, 6 књига студија, есеја, чланака и полемика, 3 путописа, 2 књиге прозе и 2 драме. Пјесме су му превођене на 20 страних језика и уврштене у 66 југословенских и српских и 16 страних антологија и зборника.Удружење књижевника Србије – подаци су из децембра 2007. Аутор је првог пројекта „Историја српске културе“ из 1993. године.
Члан је Удружења књижевника Србије, почасни члан Уније чешких писаца и потпредсједник Европске уније умјетности.
Награде и признања
Добитник је великог броја књижевних награда: „Вукова награда“, „Златна значка“ Културно-просвјетне заједнице Србије, „Златни прстен“, „Србољуб Митић“, „Раде Драинац“, „Масарикова награда“, „Рудолф Други“, „Карел Хинко Маха“, „Франц Кафка“, „-{Iskia}-“ – италијански оскар културе, „Златни беочуг“, Златна повеља Свитка", „Милан Ракић“.[ http://www.kreni.com/naslovi/redirect/2177575 Награда за поезију], Приступљено 17. 3. 2010.
Добио је 4. фебруара 2010. повељу почасног грађанина општине Мркоњић Град. Добитник је Руске медаље захвалности.
Библиографија „Поеме народне револуције“, 1968. „Свете кише“, 1975. "Путовање по Замбији", 1981. „Норвешки дневник“, 1982. „Људи без оружја“, антологија југословенске антиратне поезије (1945—1985), 1985. „Камен темељац“, 1987. „Тачка ослонца“, 1988. „Бичевање речи: сањане песме“, 1990. „Сјај разговора“, лексикон српских народних изрека, 1992. „Сизиф са каменом у срцу“, 1993. „Срп од змије“, 1995. „Кућни праг“, 1996. „Биране речи“, 1997. „Огњишта“, 2000. „Немоћ одгонетке“, 2003. „Замка за шаропере птице“, 2004. „Цвет на камену“, 2004. „Српске народне изреке“ И-ИИ, 2006. „Хеленски богови“, 2008. „Туђе туђице, српска ћирилица“ "Испеци па реци - српске народне изреке" ≈ "Незаборавник омладинске борбе" 1968.
Референце
Спољашње везе ОДЛАЗАК ЂОКЕ СТОЈИЧИЋА: Преминуо писац и публициста, неуморни борац за културу („Вечерње новости”, 2. децембар 2021)
Категорија:Рођени 1936. Категорија:Умрли 2021. Категорија:Књижевници из Мркоњић Града Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Српски књижевници Категорија:Комунисти Србије Категорија:Министри културе Србије Категорија:Српски публицисти Категорија:Друштвено-политички радници СР Србије Категорија:Амбасадори СР Југославије Категорија:Добитници Награде Милан Ракић