Састанак у Дивцима био је састанак пуковника Михаиловића, вође четничких одреда, са представницима немачког Вермахта о обустављању непријатељства и заједничкој борби против партизана. Састанак је одржан у селу Дивци код Ваљева 11. новембра 1941. године.Немачки извештај (Национална архива Вашингтон, Т314, ролна 1457, фрејмови 1314—1329) наводи 11.11. док је у пресуди Драгољубу Михаиловићу наведен 13.11.
Михаиловић је путем преговора са Немцима покушао да постигне више циљева: да склопи примирје са Немцима и тако обезбеди свој опстанак и опстанак свог покрета да обезбеди Немачку тајну подршку у борби против партизана и тако се реши супарника у борби за власт да заустави немачку офанзиву и тако поштеди народ немачких репресалија.
Михаиловићеве снаге су 12 дана пре састанка раскинуле сарадњу са партизанима и повеле опши напад на Ужичку републику. У време преговора у Дивцима, у оближњем селу Словац Немцима је предато око 350 заробљених партизана заробљених од стране четника. Он се надао да ће од Немаца добити оружје, или бар муницију за ту борбу. Истовремено се трудио да све то усклади са својим новозадобијеним статусом од савезника признатог вође отпора у Југославији.
Да би сачувао популарност у народу и одржао савезничко признање, тражио је од Немаца да евентуални договор остане у тајности. Немци су његове предлоге категорички одбили и затражили безусловну предају четника. Пошто Михаиловић то није учинио, убрзо су покренули акцију против његовог штаба.
Од тада па надаље, Михаиловић води беспоштедни рат против партизана, док је сукобе са Немцима избегавао.На пример, процена команданта Југоистока од 2. марта 1943. каже: Он (Михаиловић) избегава сваки конфликт са окупаторским трупама () - Национална архива Вашингтон, Т78, ролна 332, фрејм 6289915: http://znaci.org/00002/T78_332/357_666.htm Процена команданта Југоистока од 2. марта 1943, ], Приступљено 9. 4. 2013.
Припрема састанка
Михаиловић је крајем октобра 1941. схватао да ће Немци кренути у завршну офанзиву и да је то најбољи начин да комунистички ривал буде сломљен а да он остане у Србији. Немци су за гушење устанка у Србији 1941. ангажовали додатне трупе и спровели драстичне репресалије над становништвом, што је Михаиловића навело да се повуче из устанка, нападне партизане и затражи контакт са немачком управом ради прекида непријатељства. Преко свог представника у Београду, пуковника Бранислава Пантића, прво је успоставио везу са председником квислиншке владе Миланом Недићем, који је требало да га повеже са Немцима.
Недић је Михаиловићевог представника повезао са немачким обавештајцем капетаном Јозефом Матлом, који је обавештење пренео надлежним командама.Национална архива Вашингтон, Т314, ролна 1457, фрејмови 1110—1112, превод у: Зборник НОР-а, том XIV, књига 1 , Војноисторијски институт, Београд - документ 238, Приступљено 9. 4. 2013.
Пуковник Пантић је по налогу Михаиловића изјавио да Михаиловић јамчи да ће српски простор источно и западно од Мораве „очистити од комунистичких банди“, да се не поводи никаквим политичким циљем, и да признаје Немцима сва права окупатора. Михаиловић очекује да ће од тренутка када почне борбу против партизана бити обустављене казнене акције против српског становништва и масовна стрељања на подручјима које он држи. Михаиловићев циљ је да се успостави стање мира и реда какво је у окупираној Србији било пре устанка.
Против споразума са Михаиловићем изјаснио се Управни штаб опуномоћеног команданта, оптужујући четнике за учешће у партизанском устанку против Немаца. Управни штаб је разликовао ове снаге само по начину борбе и саставу људства: на Михаиловићевој страни видео је официре, а на партизанској „затворенике, разбојнике и Цигане“.
Напад на партизане Непосредно након што се понудио Немцима као сарадник, Михаиловић је предузео општи напад на партизанску Ужичку републику. Историчар Бранко Петрановић сматра да је нападом четника на Ужице, Ивањицу, Чачак, Горњи Милановац и друга места слободне територије у ноћи између 31. октобра и 1. новембра 1941. године започео грађански рат у Србији. Изговор четника је био да „не могу даље гледати како нестају један по један српски живот у борби за политичку власт коју желе да узму неколико људи“, те ће ради заштите људи ући у Ужице. У заповести команданта Пожешког четничког одреда од 1. новембра 1941. за напад на Ужице се наређује: „У раду бити одлучан, храбар и енергичан као што то доликује српским четницима“, а потом: „У ноћним борбама најбоље је све изненадно и без ларме ликвидирати."Заповест команданта пожешког четничког одреда од 1. новембра 1941. за напад на Ужице, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XIV, књига 1, документ 18
Напад четника није се одвијао према плану. Рибашевински четнички одред је био разбијен 1. новембра ујутро од Драгачевског батаљона и делова Ужичког партизанског одреда. Дејства Златиборског четничког одреда и Креманске четничке групе била су спречена војним, политичким и другим мерама које су Врховни Штаб НОПОЈ и Штаб Ужичког НОПО предузели на основу поузданих података да четници припремају напад на Ужице.Опширније о томе, види док. бр. 14-17, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том I, књ. 1, док. бр. 60 и 72; Ослободилачки рат, књ. 1, стр. 122; Никола Љубичић, Јеврем Поповић, Миливоје Ковачевић, Миливоје Радовановић Фарбин, Ужице 1941, Устанак у ужичком крају, Војно дело, Београд, 1961 (даље Н. Љубичић и др., н.д.), У одбрани града учествовали су и сами грађани који су се прихватили оружја и ступили у партизанске јединице. После жестоких борби током дана у рејону Трешњице, четници су били разбијени.Опширније, види Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том I, књига. 1, док. бр. 70 и 72; Ослободилачки рат, књ. 1, стр. 122; В. Дедијер, Дневник И, стр. 52; Н. Љубичић и др., н.д.,
Настављајући гоњење четничких снага после њиховог неуспелог напада на Ужице, партизанске снаге су 3. новембра 1941. заузеле Пожегу. Након тога је Врховни штаб НОПОЈ четницима понудио преговоре ради склапања примирја. Склопљени споразум Михаиловић је отказао и 5. новембра упутио ултиматум ВШ НОПОЈ да партизани напусте Пожегу.Архив ВИИ, Ча, к. 127, рег. бр. 43/10 Врховни штаб НОПОЈ није прихватио четнички ултиматум, већ је јединицама наредио да наставе чишћење пожешког и ужичког среза од четника.Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том I, књ. 1, док. бр. 72
Истовремено, Михаиловић је напао партизане у Чачку и другим градовима. У то време су партизанске снаге, пошто су одбиле напад четника на Ужице и Чачак, продужиле дејства против четничких снага које су се повлачиле ка Равној гори, и стезале обруч око штаба Драже Михаиловића.Наређење Драже Михаиловића од 9. новембра 1941. команданту босанских четничких одреда за пребацивање четничких јединица из источне Босне у рејон Ужица и Косјерића ради напада на партизане, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XIV, књига 1, документ 27 Партизански одреди победили су потукли четнике и опколили Михаиловићев штаб на Равној гори. Међутим, на Михаиловићеву молбу, Врховни штаб је обуставио партизанске акције против четника, како би се спречила даљња братоубилачка борба.
Учесници састанка Састанак четника и Немаца је одржан 11. новембра у једној кафани у селу Дивци. Састанку су присуствовали са немачке стране: потпуковник Рудолф Когард војни управни саветник др Георг Кисел капетан Јозеф Матл СС оберштурмфирер Винике штандартенфирер Матерн
Присутни са четничке стране: пуковник Драгољуб Михаиловић мајор Александар Мишић, обојица у униформи пуковник Бранислав Пантић капетан Ненад Митровић, обојица у цивилу
Састанак је одржан без знања британског официра за везу, Била Хадсона, који је у то време боравио у штабу пуковника Михаиловића.
Михаиловићева понуда
Упркос Михаиловићевој понуди, на самом почетку састанка му је речено да Вермахту његове услуге нису потребне:
Немци су закључили да Дража зна за долазак њихових оклопних трупа, да као генералштабни официр правилно оцењује да ће се наставак немачких операција рђаво завршити по њега, те стога „немачки Вермахт не може да се оптерети таквим савезницима који му се привремено прикључују из разлога опортунитета“.Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11.11.1941., Приступљено 9. 4. 2013.
У даљем разговору Дража се правдао нацистима за устанак у Србији 1941. и ослобођење градова од Немаца:
Он се правдао да је морао узети неке градове од Немаца да их комунисти не би узели ("моји људи су кренули на Лозницу зато да је комунисти не заузму", "за напад од 1. новембра код Краљева нисам ја одговоран, јер сам управо наредио да се моје трупе повуку и да се сакупе ради борбе против комунизма") и изјављивао да није на страни устаника:
Михаиловић је изјављивао Немцима лојалност и тражио да му дају муницију да настави борбу против партизана, у чему је зналац:
Нудећи прелазак на немачку страну, желео је да његово „деловање на националној основи“ остане потајно да не би прошао као Коста Пећанац, који је склопио отворени споразум са окупатором, чиме је изгубио углед у народу и стекао жиг издајника. Александар Мишић се надовезао на Дражин предлог и чак затражио немачке официре за везу код четника: "Ми идемо тако далеко да Вас молимо да до нас упутите официре за везу да бисте се, уз пуну гаранцију, могли уверити у нашу борбу против комуниста."
Упркос свим њиховим предлозима, Немци пуковнику Михаиловићу нису оставили другу могућност до да положи оружје. У то спада предаја свег оружја, муниције и опреме, и ослобађање немачких заробљеника. Потпуковник Когард је био изричит:
Михаиловић је рекао да не може ову одлуку да донесе а да не чује мишљење својих потчињених вођа и на томе је састанак завршен. На растанку, Дража им је рекао:
Предаја заробљених партизана
Упоредо са преговорима са Немцима у селу Дивци, четници су већи број заробљених партизана предали Немцима у оближњем селу Словац. Том приликом је Штаб Драгољуба Михаиловића проследио око 350 заробљених партизана Немцима, који су их већину пострељали.
Партизане на превару заробљени у Горњем Милановцу, Косјерићу, Карану и Планиници, четници су прикупили на Равној Гори. Око 13. новембра 1941. четници су групу од 365 заробљеника одвели у Мионицу, и затим у Словац. Ту су прихваћени од Недићевих и немачких снага и пребачени камионима у Ваљево:
Од ове групе заробљеника, Немци су 263 особе стрељали 27. новембра 1941. године на Крушику у Ваљеву. Остали заробљеници су делом стрељани накнадно, делом депортовани у логоре, а делом пуштени на слободу.
Предаја заробљених партизана наставила се и после овога, и била је нарочито интензивна у децембру 1941.
Немачки одговор
Упркос иницијалним преговорима нижих инстанци, притисак из Берлина, где су организацију Михаиловићевих четника сматрали пробританском, довео је до прекида ових тајних разговора. У време састанка у Дивцима немачка Врховна команда није била ни чула за пуковника Михаиловића, па тражи проверу о целој ствари:
Немци нису прихватили Михаиловићево престројавање. Против њега је 6. децембра предузета Операција Михаиловић, за њим је расписана потерница и неколико месеци је био у бекству. Уочи немачке операције на Равној гори, Михаиловић је на састанку с четничким старешинама 1. децембра 1941. наложио да се део четника легализује, како би опстали у оквиру Недићевих формација. Четнички одреди у Србији делом су распустили регруте кућама и остали у илегали на кадровском саставу, а делом се легализовали као квислиншке снаге Милана Недића.
У јуну 1942. Михаиловић је прешао у Црну Гору, на територију коју су уз помоћ Италијана држали црногорски четници. У Липову, код Колашина, где је до маја 1943. био четнички штаб.
Послератно суђење
На послератном суђењу у Београду Михаиловићу је, између осталог, стављен на терет састанак са Немцима у селу Дивци и предаја заробљених партизана.