Назив Пастеров завод у Нишу255п 255п Основан<center>1900.<center> Реорганизован<center>1923.<center> Земља:<center>30п|border 30п|border <center> Први управник<center> др Драгутин Петковић <center> Седиште<center> Ниш<center> Оснивач:<center> Министарство војске Краљевине Србије<center> Био у саставу<center> Моравске сталне војне болнице Ниш<center> Пастеров завод у Нишу, Краљевски војни Пастеров завод у Нишу (1900 — 1923), је први Завода за справљање анималне лимфе и прва превентивномедицинска установа у Нишу основана 1900, у саставу Моравске сталне војне болнице Ниш на иницијативу пуковника др Михајла-Мике Марковића, у то време Начелника Санитетског одељења Министарсва војног Краљевине Србије.
Завод је добио име по чувеном француском микробиолог и хемичару Луј Пастеру, који је поставио основе имунологије унапређењем метода вакцинације и проналаском вакцине против беснила, која се примењива|ла у нишком заводу., Сретен Миленковић, Милорад Димић-Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер). . pp. 116
...„Само 15 година после Париза, 14 година после Москве, Петрограда и Одесе и 10 година после Њујорка, Чикага и Будимпеште 7. јуна 1900, Пастеров завод у Нишу почиње са радом. Тај храбар и ентузијастички корак сврстао је тадашњу Србију, на прагу 20. века, са 80% неписменог становништва и нестабилном политичком сценом, у ред модерних држава, то је био велики корак ка правом развоју здравствене заштите и подизању здравствене културе народа.“.Stojanović M, et al.,
Услови мини|Спомен биста Лују Пастеру испред зграда у којој је основан Пастеров завод у Нишу Крајем 19. века хигијенско-епидемиолошке прилике у српској војсци и код становништва Ниша и околине су веома лоше. До 1878. у полувазалском положају, ратовима исцрпљена и тешко заостала средина суочила се са новом невољом, заразним болестима: велике богиње и беснило су као „велике мора“ притиснуле становништво Србије и Српску војску са свих страна. У првој половини осамдесетих година 19. века, Војска Србије прва је увела системску вариолизацију својих припадника а затим и становништва и то прво хуманом мајом а затим анималном лимфом.
До отварања Завода у Нишу, људи са уједом од бесних животиња, најчешће паса, били су упућивани сами или са пратиоцем, најчешће у Пастеров завод у Будимпешти ради лечења. Годишње је било између 100 и 200 таквих болесника, од којих су половину чинила деца. Прорачун годишњих трошкова за слање пацијената на вакцинацију против беснила у Будимпешту био је далеко већи него што би стајало издржавање Српског Пастеровог завода, тако се у Србији јавила идеја за оснивање завода, за чију реализацију је затражена подршка и помоћ краља Милана Обреновића.Марковић М. Српски архив за целокупно лекарство 1902; 9:385-403
Један од главних покретача идеје о оснивању Пастеровог завода у Србији, за справљање анималне лимфе за вакцинацију против великих богиња, био је санитетски пуковник др Михајло-Мика Марковић, који је 1886. забранио вакцинацију војника хуманизираном лимфом (хуманом мајом), с руке на руку и завео коришћење само анималне лимфе за ту намену. Марковић на предлог др Љубомира Стојановића и др Михајла Петровића (у то време хирурга у Војној болници у Нишу), покреће иницијативу за оснивање Пастеровог завода по угледу на такве установе у Европи.
После вишегодишњих расправа, због страха од могуће заразе становништва, у Београду се није могло добити земљиште за изградњу Пастеровог завода, јер ће како су говорили неки београђани Зато је и поред тешких прилика, у Србији, уместо у Београду, први Пастеров завод основан у Нишу под управом војног санитета.Милојевић В. Пастеров завод у Нишу 1900-1985. Ниш, 1990, 1-320 мини|Пуковник Михајло-Мика Марковић један је од главних иницијатора за оснивање Пастеровог завода Четрнаест година пре оснивања Завода др Михајло Марковић је у Завод др Хајнриха у Бечу, послао санитетског капетана др Димитрија Герасимовића, с намером да у Србију донесе процес прераде анималне лимфе.О вакцинисању анималном лимфом Л. Димитријевић, Како наш народ живи. и почео након тога са планирањем и стварањем Бактериолошко-хигијенског завода, који је на његов предлог требало да организује др Драгутин Петковић.
У пролеће 1899. створену се услови за реализацију ове његове идеје у Нишу. У априлу Нишка општина на пустој пољани удаљеној 3 km од центра града, обезбедила је земљиште, на коме је у августу почела изградња зграда за смештај Пастеровог завода, према идејном плану др Михајла-Мике Марковића. У пролеће 1900. зграда је завршена, а у месецу мају инсталирана је опрема за добијање анималне лимфе.
На дан отварања Пастеровог завода др Марковић је одржао свечани говор, о коме је много година у својим сећањима написао;
Дана 25. децембра 1900. одлуком Министарства војске новооснован завод добио је и званично име Краљевски војни Пастеров завод у Нишу, за справљање „Антирабичне емулзије“ за превентивно пелцовање против беснила са одељењем за справљање „анималне лимфе“ тако да је практично завод званично отворен 1. јануара 1901.
Производња анималне лимфе, као вакцине против великих богиња, по први пут у Србији почела је даном свечаног отварања Пастеровог завода, под руководством првог управника др Драгутин Петковић (1873-1947), једног од виђенијих нишлија, који је медицину завршио у Бечу 1899. године.
У току 1901. на место помоћника управника Петковић дошао је, поручник, др Милош Стевановић.Stanojević B. Serbian Medical Society: Comemorative Volume 1872-1972. Belgrade: Srpsko lekarsko društvo., који је у одсуству доктора Петковића, које је готово две године, био на усавршавању у Паризу, Немачкој и Бечу, обављао функцију управника Завода, и до краја свог радног века, односно смрти, од пегавог тифуса, 1915. радио је у Пастеровом заводу.
Развој и делатност мини|десно|250п|<center>Спомен биста Михајла-Мике Марковића испред зграде Пастеровог завода у Нишу <center> У Пастеровом заводу у Нишу прво је прорадило вакцинално одељење. Др Михајло Марковић је 7. јула 1900. извршио пелцовање првог телета ради добијања анималне лимфне за цепљење против великих богиња. Већ у новембру било је спремно 15.000 вакцина за пелцовање јесење генерације регрута. Само у 1900. у заводу је, домаћом лимфом против богиња вакцинисано 11.540 регрута.
Пастеров завод је од свог оснивања, годишње у антирабичном одељењу лечио између 50-300 болесника заражених беснилом. Први антирабичном вакцином лечени болесник био је војник, те се може рећи да су прве вакцине произведене у Пастеровом заводу биле коришћене за потребе војног санитета.
Крајем 1900. године, у Ниш су стигли, ради лечења, и први цивилни пацијенти са уједином бесног вука, људи са села из Чачанског срезаStanojević S. The first civilian patients in the Paster Institute, Niš referred from the region of the town of Čačak with furious walflites. Niš: Pasterov zavod; 1900
Према статистичким подацима Краљевине Србије из периода 1901—1904. у Пастеровом заводу антирабичном вакцином лечено је 1.140 лица, од којих је умрло 7. Број лечених за првих 14 година рада завода, од 1901-1915, износио је укупно 8.649 или просечно 617 годишњеNikolić M. The pasteur Institutes in Serbia. Glasnik Higijenskog instituta, III, 3-4, Beograd, 1954; pp. 58–9.
Ево како стање и рад завода 26. јуна 1902. описује његов оснивач др Марковић, (чија биста поносно краси простор испред Пастеровога завода од септембра месеца 2010)
Током 1904. долази до проширења делатности Пастеровог завода. Првог априла 1904. инсталирано је бактериолошко одељење, чиме су биле извршене све припреме за за отварање серотерапијског и хемијског одељења. Те године Завод проширио је и рад на разне микроскопске прегледе, испитивање воде за пиће, као и друге медицинско-хемијске анализе.
Дана 20. априла у Заводу је отворено дезинфекционо одељење, које је отпочело и са одржавањем првог курса за дезинфекторе.
Значај Пастеровог завода у сузбијању епидемија у Србији Од 1904. до 1908. беснило је постао све озбиљнији проблем за Србију. У војскама оног периода, па и у српској, коњ је био незаменљив за вучу, ношење и јахање, па самим тим и од великог значаја за борбену готовост, и здравствено стање њених војника због могућег масовнијег ширења беснила али и других болести које се могу пренети преко коња.Правила о спречавању сточних зараза, Министарство војно, Санитетска инспекција, Београд, Штампарска радионица Министарства војног, 1908.
Први радови лекара из ове области показали су да је највећи број уједених потицао са сеоског подручја, да су у већој мери били угрожени мушкарци и да су по локализацији уједина на првом месту били глава и врат, па тек онда удови. Као преносиоци болести водеће животиње су биле лисице, вукови, али и мачке. Поред овог обољења, заступљени су били и тифус, полне болести, дизентерија и туберкулоза.
Једна од обавеза Пастеровом заводу у Нишу била је дијагностика беснила код бесних животиња, за цело подручје Краљевине Србије:
мини|десно|250п| Први курс за дезинфекторе у Пастеровом заводу у Нишу (1904-1905) Епизоотија беснила довела је до проналажења сопствене методе за лечење исте, познате као „Етар метода по Аливизатосу“ .
У периодима када се није ратовало, готово да није било гарнизона у Србији а да се у њему сваке године нису јављале неке од епидемија заразних болести, а притом су неки гарнизон од њих тешко страдали, као нпр. нишки гарнизон 1909. године са 196 оболелих од тифуса.
Да би заштитио припадник војске али и становништво, начелник Команде Краљевине Србије генерал Радомир Путник својим Наређењем бр.4.498 од 18. децембра 1904. прописао је Упутство о употреби, чувању и коштању вакцине. У том наређењу налазили су се и ставови (који су и данас у примени),Павловић М. Војна болница у Нишу, Монографија, Београд, 2010. и били су једна од главних писмених смерница за рад Пастеровог завода.
Пастеров завод, у првој деценији свог постојања и рада, поред основне делатности на сузбијању великих богиња, беснила и маларије, непрекидно је радио на школовању медицинског кадра, и стално ширио своју активност на сузбијању заразних болести. Завод је радио на доходовном принципу, а послови Завода везани за војску били су бесплатни, будући да је био део војног санитета.
Први светски рат Питање лабораторијске дијагностике био је велики и нерешиви проблем пред Први светски рат. Током 1914, када је реч о лабораторијама, у Србији постојала је несташица: у новцу за њихову изградњу и опремање и попуњавње кадровима за стручни, изетно захтеван, рад. Лабораторијска дијагностика, која је први корак у превенцији многих заразних и незаразних болести, и развој лабораторија у то време у Србији био је запостављен, на рачун хирургије, којој је једино даван значај. У то време, Краљевина Србија имала је само две велике лабораторије: Пастеров завод у Нишу и Државну и градску лабораторију у Београду.
У Првом светском рату у српској војсци и међу грађанством избила је велика епидемија пегавца, која је трајала од новембра 1914. до марта 1915. Највећи проблем представљао је недостатак лекара и другог стручног кадра. Током извлачења Српске војске преко Косова, Црне Горе и Албаније, по цичи зими, без хране и зимске одеће поред војника страдали су многи школовани људи, поред осталих и лекари. Том приликом умрло је од болести и исцрпљености 147 лекара.