мини|250px|Хусар (Хусар Пољско — Литванске државне заједнице), дело Јозефа Бранта. Пољски хусари () представљали су главни вид коњице пољске армије (и касније пољско-литванске армије) између 16. и 18. века. Реч хусар потиче од мађарске речи хусар (-{huszár}-), која jе означавала бојну чету од двадесет војника, од којих је један био дужан бити коњаником. Српски ратници у избеглиштву први су увели хусарско коњаништво — лаку коњицу наоружану шупљим копљем, штитом српског типа и сабљом — у Мађарској крајем 15. века, где су се борили против Османлија под командом Матије Корвина, да би након његове смрти мигрирали ка средњој и западној Европи, постављајући тако темеље будуће лаке коњице широм Европе.

Историјат Године 1500. у књигама пољске државне ризнице појављује се први пут име хусар. У почетку, хусари су били српски плаћеници, које су Пољаци називали -{Racowie}-, односно Рашани, што је тада било пољско име за Србе. Прве хусарске јединице у Краљевини Пољској формирао је Сејм (Пољска скупштина) 1503, који је унајмио три пука мађарских плаћеника. Убрзо је почела регрутација и међу пољским и литванским грађанима. Како су били много покретљивији од тешко оклопљених копљаника који су дотле били ангажовани, хусари су се показали као пресудни у победама Краљевине Пољске и Великог војводства Литваније код Орше (1514) и Обертина (1531). Пољски хусари су били водећи, ако не и елитни вид пољске коњице од 1570. до 1776, када су њихове дужности и традиције парламентарним декретом пренете на улане.

мини|Пољски хусар, гравира из 16. века.

Развој Док су у свим европским армијама лаки хусари служили за борбу против пешадије и артиљерије, тешки хусари Краљевине Пољске, и касније Државне заједнице Пољске и Литваније били су много спектакуларнији. Када су српски плаћеници први пут донели овај вид коњице у Пољску, служили су у пуковима лаке коњице, да би се до друге половине 16. века хусари трансформисали у тешку коњицу — ударну силу пољских армија. До реформи 1776, хусарски пукови су сматрани за елитни вид коњице пољско-литванске државе.

Устројство, наоружање и опрема мини|upright|left|Хусарски оклоп, прва половина 17. века, Пољски војни музеј, Варшава. Већина хусара је регрутована из редова богатијег пољског племства или . Сваки старешина, (дословно значење „хусарски друг") је организовао сопствени одред или . Неколико одреда је чинило хусарску чету — .

Главно оружје пољских хусара било је дуго копље, конструкције засноване на првобитном шупљем српском копљу, начињено лепљењем од две уздужне половине од јеловог дрвета, са врхом од каљеног челика и дрвеном куглом која је служила као браник за руку. Дужина копља пољских хусара била је знатно већа од српског, и кретала се од 4,5 до 6,15 метара. Постојао је и други тип копља познат као полукопље или , које је могло бити дуго од 3 до 3,5 метара.

Поред копља, хусари су били наоружани сабљом, кончаром , убодним мачем дугим до два метра, који се користио приликом јуриша након што би копље било поломљено, са једним или два пиштоља и често и карабином или аркебузом, познатом у Пољској као . Лагано седло турског типа омогућавало је да и коњ и јахач буду боље оклопљени. Хусарски оклоп је био лаган, тежине обично око 15 kg, што је омогућавало хусарима да се дуго крећу у галопу пуном брзином. Хусари су користили углавном полукрвне арапске коње које су узгајали тако да могу да трче брзо и са тешким теретом, и да се брзо опорављају од напора.

Крилати хусари Пољски хусари су били чувени и по огромним пернатим крилима која су носили причвршћена за своја леђа или за седла својих коња. Зато се често називају и крилатим хусарима. Дуго се сматрало да су ова крила имала улогу да приликом јуриша стварају звук који ће уносити панику међу непријатеља и плашити његове животиње, али је седамдесетих година 20. века приликом снимања историјског филма „Потоп“, утврђено да са таквим крилима јахач не би могао да се одржи у седлу приликом јуриша. Данас се сматра да су крила имала само парадну сврху. Ипак, постоји још једна могућност: да су крила ношена да се коњи навикну да подносе буку коју су правиле дрвене направе за плашење животиња које су користили Османлије и кримски Татари.

Референце

Литература

Zbigniew Bocheński - Ze studiów nad polską zbroją husarską. [w:] "Rozprawy i sprawozdania Muzeum Narodowego w Krakowie" t. VI (1960).

Jan S. Bystroń - Dzieje obyczajów w dawnej Polsce, Warszawa 1932. Jerzy Cichowski, Andrzej Szulczyński: Husaria. . Piotr Drożdż - Orsza 1518., seria: "Historyczne bitwy", Bellona, Warszawa 2000. Galeria „Broń i barwa w Polsce”. Przewodnik, Muzeum Narodowe w Krakowie, Kraków 2004. Bronisław Gembarzewski: Husarze: ubiór, oporządzenie i uzbrojenie : 1500-1775. . Krystyna Kaczmarek, Remigiusz Kaczmarek, Romuald Kaczmarek, Jan Sobieski jako żołnierz i wódz we współczesnej mu grafice, cz. 2, "Wychowanie Techniczne w Szkole (z Plastyką)", 2005, nr 2, s. 39-42 Romuald Kaczmarek, Jan Sobieski jako żołnierz i wódz we współczesnej mu grafice, cz. 1, "Wychowanie Techniczne w Szkole (z Plastyką)", 2005, nr 1, s. 26-29 Włodzimierz Kwaśniewicz: Leksykon broni białej i miotającej. . Mirosław Nagielski: Relacje wojenne z pierwszych lat walk polsko-kozackich powstania Bohdana Chmielnickiego okresu "Ogniem i mieczem" (1648-1651). Warszawa: "Viking". . Jan Chryzostom Pasek: Pamiętniki. Warszawa: Państwowy Instytut Wydawniczy. . Leszek Podhorodecki - Chocim 1621., seria: "Historyczne bitwy", MON, 1988. Zuzanna Sawicka: Koń w życiu szlachty w XVI-XVIII w.. Toruń: Wydaw. A. Marszałek. . Janusz Sikorski (red) - Zarys dziejów wojskowości polskiej do roku 1864, t.1 Jerzy Teodorczyk - Bitwa pod Gniewem 22.IX – 29.IX. 1626, pierwsza porażka husarii. [w:] "Studia i materiały do Historii Wojskowości", t. XII, Warszawa 1966. Robert Szcześniak - Kłuszyn 1610., seria: "Historyczne bitwy". Bellona, Warszawa 2008. (wyd. II) Henryk Wisner - Kircholm 1605., seria: "Historyczne bitwy", MON, Warszawa 1987. (wyd. I) Zdzisław Żygulski (junior) . Zdzisław Żygulski (junior): Broń wodzów i żołnierzy. Kraków: Kluszczyński, 1998.

Категорија:Коњица