Politička korektnost predstavlja izbegavanje izraza ili postupaka koji mogu izgledati kao da njima hoće da se izopšte, marginalizuju ili uvrede ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani. Politička korektnost podržava, ili je povezana, sa političkim i obrazovnim promenama, naročito u ispravljanju istorijskih nepravdi vezanih za rasu, klasu, pol i seksualnu orijentaciju. -{Merriam-Webster Online Dictionary}- navodi da je izraz politički korektan u skladu s uverenjem da jezik i dela koja mogu da uvrede političke senzibilitete (kao u slučaju pola ili rase) treba da budu eliminisani. Autor Geri Martin smatra da je teško raspravljati o značenju i poreklu izraza, a da se pritom izbegava iznošenje političkog mišljenja. Po njemu, upotreba, ili sama definicija političke korektnosti kako je vide levi liberali nailazi na veliko osporavanje onih koji imaju drugačije političke poglede (pa čak i samih liberala). Neki smatraju termin politički korektno pejorativnim zato što prikazuje politički stav kome se oni protive kao korektan.
Izraz politička korektnost (politički korektan) se koristi da opiše jezik, politike ili mere koje su namenjene da izbegnu nedostatak članova određenih grupa u društvu. Od kasnih 1980-tih, termin se odnosi na izbegavanje jezika ili ponašanja koja se može smatrati isključivim, marginalizacija ili uvredljiva grupa koje su smatrane prikrivenim ili diskriminisanim, ili posebne grupe koje su definisane po polu ili rasi. U javnom diskursu i medijima, ona se obično koristi kao pogrdna, što znači da je prekomerna, savremena upotreba termina nastala iz konzervativne kritike nove levice u kasnom 20. veku. Fraza je široko korišćena u debate o Alan Blumovoj 1987. u knjizi “Zatvaranje američkog uma” i stekao je dodatne valute, kao i odgovore o Rodžeru Kimbalu da je redovni radikal (1990). Konzervativni autor Dineš D. Souza je u knjizi "Neliberalno obrazovanje" (1991) osudio ono što je video kao liberalne napore i unapređivanje samo viktimizacije i multikulturalizma u jeziku, afirmativne akcije i promene u sadržaju školskog i univerzitetskog plana i programa. To je takođe bio predmet članka u Njujork tajmsu i drugima 1990-tih.
Komentari političke levice tvrde da konzervativci koriste pojam političke korektnosti da umanje i skrenu pažnju sa suštinski diskriminatorno ponašanje prema ugroženim grupama. Oni takođe tvrde da političko pravo sprovodi svoje oblike političke korektnosti da bi suzbio svoje favorizovanje izabranih jedinica i ideologija. Termin je igrao glavnu ulogu u kulturi rata SAD-a između liberala i konzervativaca.
Istorija
Termin „politička korektnost“ je retko korišćen sve do druge polovine 20 veka. Ova ranija upotreba nije komunicirala društvenom neslaganju i obično podrazumeva u novijoj upotrebi 1793. godine. Termin „politička korektnost“ pojavila se u SAD-u u presudi suda za političku tužbu. Termin se koristi i u drugim zemljama sa engleskim jezikom u 1800. godini.
Vilijam Safir navodi da je prva zabeležena upotreba termina u tipičnom modernom smislu od Toni Kejd Bambara u 1970 g. antalogije „Crna žena“. Termin je verovatno ušao u upotrebu u Velikoj Britaniji oko 1975. godine.
Početak i sredina 20. veka
Početkom i sredinom 20. veka, izraz „politički korektan“ bio je korišćen da opiše striktno ponašanje 3 niza idealnih dogmi. Godine 1934, Njujork tajms je objavio da Nacistička Nemačka je uvela dozvole za zabranu izveštaja koji nisu politički korektni.
Kao marksističko-lenjinistički pokreti dobili su političku moć, izraz je bio povezan sa optužbama za dogmatičku primenu doktrine, u debatama između Američkih komunista i Američkih socijalista, ova upotreba se odnosila na linije komunističke partije koja je u očima socijalista pružala „tačne“ stavove u svim političkim pitanjima. Prema američkom predavaču Herbert Kolu, pisao je o raspravama u Njujorku krajem 1940-ih i ranih 1950-ih.
Termin „politički korektan“ se upotrebljava nasilnički, i odnosi se na nekoga čija je odanost CP linije preovladava saosećajne i dovelo je do loše politike. Socijalisti su ga koristili protiv komunista, i trebalo je da odvoji socijaliste koji veruju u egalitarne moralne ideje od dogmatskih komunista koji bi zastupali i branili partijske pozicije bez obzira na njihovu moralnu supstancu.
1970-te
Američka Nova levica počela je da koristi termin „politički korektan”. U eseju „Crna žena”:Antologija (1970), Toni Kejd Bambarski kaze da „čovek ne može da bude,, politički korektan (muški) šovinista. Nakon toga izraz se često koristi kao samokritični satir Debra L. Sulc je rekao da tokom 1970-ih i 1980-ih, Nova levica, feministkinje, i naprednjaci…. Koristili su ironično termin „politička korektnost, kao čuvar protiv svoje sopstvene ortodoksije u naporima društvenih promena. PC se koristi u stripu Metonovog pokreta od Bobi Londona čiji je ideološki zvuk sledio pojam u stripu Barta Dickona.
U svom eseju ka feminističkoj revoluciji Elen Nils kaže: U Ranim osamdesetim kada su feministkinje koristile termin politička korektnost, sarkastično se na napore za borbu odnosi na anti-pornografske pokrete da se definiše „feministička seksualnost”. Stjuart Hol navodi jedan od načina na koji se originalna upotreba izraza može razviti u modernu: Prema jednoj verziji, politička korektnost je zapravo počela kao šala od strane levica; Radikalni student u američkim domovima koji su ironično reagovali loše u starim danima.BS(pre šezdesetih), kada je svaka revolucionarna grupa imala zabavu u svemu. Oni bi se bavili nekim očajnim primerima seksističkim ili rasističkim ponašanjima svojih kolega studenata imitacija tona glasa crvene garde ili komesara kulturne revolucije: „Ne baš politički korektan; druže”.
1980-te I 1990-te
Alan Blomova knjiga „Zatvaranje američkog uma” iz 1980 god. predvideo je raspravu o „političkoj korektnosti” u američkom visokom obrazovanju 1980-ih i 1990-ih. Profesor engleskih književnih kulturnih studija na CMU.Džefrej J. Viliam napisao je da „napad na…političku korektnost” koja se probudila tokom ranijih godina, dobila je najbolje delo sa Blumovim zatvaranjem američkog uma”. Prema Z. F. Grimsonu, Blumova knjiga “napala je fakultet za političku korektnost”. Profesor socijalnog rada u CSU Toni Plat kaže da je “Kampanju protiv političke korektnosti”pokrenula je Blumova knjiga iz 1987 godine. U oktobru 1987 godine, članak Njujork tajmsa od Ricarda Bernsteina se zasniva popularizaciji tog pojma. U ovom trenutku izraz je uglavnom korišćen u akademskim krugovima: Širom zemlje termin PC, kako se obično skraćuje se čuje sve više u debatama o tome šta treba učiti na univerzitetima. Citati iz Neksisa u „ arc news/curwes” otkrivaju samo 70 citata u člancima „Političke korektnosti” za 1990 ali godinu dana kasnije, Neksis snima 1532 citata, sa stalnim porastom na više od 7000 citata do 1994 godine. U maju 1991 godine Njujork tajms je objavio članak po kome se izraz sve više koristi na širem javnom prostoru,,Ono što se naziva „Politička korektnost”, izraz koji je počeo da dobija značaj na početku školske godine prošle jeseni, proširila se u poslednjih nekoliko meseci i postala je fokus nacionalne debate, uglavnom komunista, ali i u većim područjima američkog života-politička korektnost: „Novi apeks test.?” -Robert D.Markfaden.
Prethodno nejasan termin krajnje levice postao je zajednički izraz u leksikonu konzervativnih društvenih i političkih izazova protiv progresivnih nastavnih metoda i promena nastavnog plana i programa u srednjim školama i univerzitetima u SAD. Političko ponašanje i govor kodova koji govornik ili pisac smatra kao nametanje liberalnog pravoslavlja, opisani su i kritikovani kao „politički korektni”. U maju 1991 godine na ceremoniji početka diplomskog razreda univerziteta u Mičigenu, tadašnji predsednik Džon Buš upotrebio je izraz u svom govoru: Pojam politička korektnost je izazvao kontraverzu širom zemlje. Iako je pokret proizilazi iz hvalisane želje da se uklone ostaci rasizma i seksizma i mržnje, on zamenjuje stare predrasude sa novim. Objavljuje određene teme izvan granica pa čak i određene gestove koji su van granica.
Nakon 1991 godina njegova upotreba kao pogrdna fraza postavila je rasprostranjena među konzervativcima u SAD-u. Postao je ključni pojam koji obuhvata konzervativnu zabrinutost o levici u kulturi i političkoj debati u širem smislu, kao i u akademskim krugovima.
Dva članka o ovoj temi krajem 1990 godine u Forbesu i Newsweek su u svojim naslovima koristili pojam „Misli policije” u svojim naslovima a to je tona nove upotrebe, ali je [Dinesh D. Souza] neliberalno obrazovanje: Politika rase i seksa u kampusu (1991) je zabranila maštu štampe. D. Souza je koristio sličnu kritičku terminologiju za niz politika oko viktimizacije, podržavajući multikulturalizam kroz afrimativne akcije, sankcije protiv antimanjinskog govora mržnje, i revizije nastavnih planova, programa (ponekad se nazivaju “razbijanje kanona”) Ovi trendovi su delimično odgovor na multikulturalizam i uspon političkog identiteta kao sto su feminizam, pokreti homoseksualaca, pokreti etničkih manjina dobio je sredstva od konzervativnih fondacija i ekspertskih kao što je fondacija Johana M. Olina koja je finansirala nekoliko knjiga kao što su od D. Seuza. Herbert Kel je 1992 godine je komentarisao veliki broj neokonzervativaca koji su promovisali upotrebu termina “politička korektnost” početkom 1990-ih, to su bili bivši članovi komunističke partije. I kao rezultat toga je upoznat sa marksističkom upotrebom izraza, on je tvrdio da su time imali nameru “insinuiraju da su egalitarističke demokratske ideje zapravo autoritarne, pravoslavni i komunistički uticaj, kada se suprotstave ljudskim pravima da budu rasisti, seksisitični i homofobični.
Tokom 1990-ih, konzervativni i desničarski političari i govornici usvojili su frazu deskiptora svojih ideoloških neprijatelja posebno u kontekstu kulture ratova o jeziku i sadržaju nastavnog plana i programa u školama. Rodžer Kimbal u redovima radikala podržao je stav Frederika Krevsa, da se PS najbolje opisuje kao “Levi Elektizam”, a termin koji Kimbal definiše se kao “bilo koji od širokog spektra razmišljanja od strukturalizma i poststrukturalizma, dekonstrukcije i analitičara za feminističkim homoseksualnim, crnim i očigledno drugim političkim oblicima kritike. Jan Narveson je napisao da je ta faza rođena da živi između zastrašujućih citata: ona sugeriše da su operativni razlozi u toj oblasti tiču se samo političkog, da upadaju u istinske razloge principa zbog kojih bi trebalo da se ponašamo…. Glen Lori opisao je situaciju u 1994 godini, kao situaciji kojoj “moć i autoritet akademskoj zajednici osporavaju partije sa ove strane, po top pitanju, jeste da kontrolišu svoje argumente od potencijalnih “prijatelja” i “neprijatelja” .
Borci sa leve i desne strane pokušavaju proceniti da li je pisac “za njih” ili “protiv njih”.
Liberalni komentatori tvrde da su konzervativci i reakcionari koji su koristili taj izraz uložili su napore da preusmere političku diskusiju dalje od suštinskih pitanja rešenja društvene diskriminacije kao što je rešenje socijalne klase, pol i zakonska nejednakost-protiv ljudi koje konzervativci ne smatraju kao deo društvene grupe. Komentarišući 2001 godinu, jedan britanski novinar Poli Tajnbi, rekao je “izraz je prazan, desno krilo, dizajnirao je samo da bi podiglo svog korisnika”,: u 2010 godini “Izraz politička korektnost rođena je kao kodiran naslov za sve one koji još uvek žele da kažu Paki, spastički ili peder. Jedan britanski novinar, Vil Haton je 2001 godine napisao: Politička korektnost je jedan od sjajnih alata koje američko pravo razvilo sredinom 1980-ih godina prošlog veka, kao deo rušenja američkog liberalizma. Šta je najoštrije razmišljanje u američkom pravu brzo je shvatio da to što je proglašenjem rata na kulturnim manifestacijama liberalizma-izjednačujući optužbu za “političku korektnost” protiv svojih eksponata oni bi mogli da diskredituju ceo politički projekat.