Грчки рат за независност

Грчки рат за независност је назив за устанак Грка у Османском царству ( — Елиники Епанастаси) који је трајао између 1821. и 1830. године. Грчки устанак је, како наводи Душан Спасојевић, започео док је добар део османске војске са Пелопонеза био заузет опседајући побуњеног Али-пашу Јањинског у Јањини.

Устанак

Избијање устанка left|thumb|250px|Митрополит Германос благосиља заставу грчких устаника у манастиру Агиа Лавра

Устанку је претходило оснивање тајне револуционарне организације Филики Хетерије () 14. септембра 1814. године у Одеси, тадашњем руском граду са бројном грчком заједницом.Clogg, А Concise History of Greece, Организацију су основали грчки трговци и националисти; Николаос Скуфас, Емануил Ксантос и Атанасије Цакалов са циљем ослобађања грчког народа од Османског царства. Године 1818. Хетерија се преместила у Цариград, који је тада био и највећи грчки град. Уз помоћ многобројних Грка, и грчких исељеника који су живели у емиграцији (Велика Британија, Америка, Италија), као и уз помоћ тадашњих великих сила (Британија, Француска, Русија) Хетерија је радила на организацији устанка грчког народа.

Устанак је избио у дунавском крају - 6. марта 1821. године када је Александрос Ипсилантис, председник Хетерије (руски официр грчког порекла), са својим одредом од 2000 људи, састављеним већином од грчких добровољаца који су били на служби у Руској царској војсци, прешао реку Прут, ушао на територију Османског царства у данашњој Молдавији и подигао устанак у граду Јашију. Турци су убрзо кренули у противнапад. У одлучујућој бици код Драгашанија у централној Влашкој 19. јуна 1821. „хетеристи“ су поражени, при чему је изгинуо цвет грчке омладине који је био сконцентрисан у тзв. „посвећеном батаљону“. Ипсилантис је бежећи од турске потере прешао у Хабсбуршку монархију, али је тамо одмах ухапшен.

Устанак је у међувремену избио и на јужном Пелопонезу (Мореји), када су 17. марта 1821. устаници из града Ареополија објавили рат Турцима. Њихова војска под командом Петроса Мавромихалиса (заједно са борцима које су водили потоњи хероји устанка - Колокотронис, Никитарас и Папафлесас) напала је град Каламату и после дводневне борбе га заузела, 23. марта. На северу Пелопонеза, у Ахаји, град Калаврита је опседнут 21. марта. Велики подстрек устанку на Пелопонезу догодио се 25. марта 1821. године када је члан Хетерије и митрополит града Патраса, Германос, благословио заставу устаника у манастиру Агиа Лавра на планини Хелмос. Овај дан има симболичко значење у Грчкој и слави се као Дан државности.

Прво раздобље рата (1821—1824) – Успон устанка У следећа три месеца устанак је захватио цели Пелопонез, добар део континенталне Грчке, острво Крит, Кипар и још нека острва у Егејском мору која су устаницима обезбедила ратну флоту. Султан Махмуд II оптужио је васељенског патријарха Григориоса V да није успео одржати контролу над православним становништвом Османског царства. За време литургије, 10. априла, османске власти ухапсиле су патријарха, а затим га обесиле. После тога уследило је свирепо уклањање православног свештенства у неким деловима Османског Царства. Средином априла, јањичари и турско-муслиманска маса устремили су се на Грке у Цариграду и широм царства, па су почињени страховити злочини. Турска маса је у Смирни (Измиру) десетковала грчко хришћанско становништво.

У бици код Гравије 8. маја малобројни грчки борци су успели да зауставе продор турске војске, купујући тако време за јачање устанка. Након вишемесечне опсаде Грци су под вођством Теодороса Колокотрониса заузели и тадашњи главни град османског Пелопонеза, Триполи, 23. септембра. Устаници су, до почетка октобра 1821, успели да ослободе целу Грчку јужно од линије залив Арта - Ламија (без ових градова), као и без градова Патраса, Нафплија, Атине и Тебе у којима су се налазили опседнути турски гарнизони. Паралелно са борбама изграђиване су институције нове грчке државе. У року од само неколико месеци појавиле су се три обласне грчке устаничке владе. Наиме, грчки устанак није имао врховног вођу, као што је то био случај са устанцима у Србији. Од поменуте три обласне владе, једна је била „Пелопонески сенат“ на Пелопонезу, друга се налазила у Мисолонгију на западу централне Грчке, а трећа је била на истоку централне Грчке. Устаници су 1. јануара 1822. године у Епидаурусу на истоку Пелопонеза, одржали прву Народну скупштину устаничке Грчке. На њој је проглашена независност Прве грчке републике, донет први Устав Грчке и извршено обједињавање три поменуте владе. За првог председника грчке владе изабран је Александрос Маврокордатос. До краја јуна 1822. Грци ослобађају Атину и Тебу.

Међутим, и Турци су постигли значајне успехе. Успели су да сузбију изоловане устанке на Халкидикију, Тасосу и Његушу. Заузели су и егејско острво Хиос на коме је од априла до августа 1822. почињен стравичан покољ грчког становништва. Од 113.000 Грка, турски покољ преживело само 22.000 људи (25.000 је било убијено, 45.000 продато у ропство, а 21.000 је отишло у избеглиштво). У бици код Пете, у близини Арте, 16. јула 1822. турска војска под командом Решид Мехмед-паше, нанела је пораз устаницима на челу са Александросом Маврокордатосом. Након овога, Турци су почели са планирањем офанзиве на грчке области јужно од линије залив Арта - Ламија, ради гушења грчког устанка. Бројчано надмоћнија османска војска, под командом Махмуд Драмали-паше, кренула је у напад и упала на север Пелопонеза, али су је грчки устаници, којима је заповедао Теодорос Колокотронис, жестоко потукли у бици код Дервенакије, недалеко од Коринта, од 26. до 28. јула 1822, спасивши на тај начин читав устанак од пропасти. Почетком октобра предао се турски гарнизон у Нафплију чиме је овај град коначно пао у руке устаника, после чега је проглашен и за престоницу Грчке.

thumb|400x310px|Дочек Лорда Бајрона у Мисолонгију

Наредна турска копнена офанзива такође је доживела пропаст. Прво је османска војска сачињена од 10.000 Албанаца под командом Мустафа-паше Бушатлије, потучена од стране 450 грчких устаника које је водио Маркос Боцарис, у ноћном препаду код Карпенисија, 8. августа 1823. Међутим, Мустафа-паша је наставио са походом ставивши под опсаду град Мисолонги. Безуспешна опсада трајала је од 20. септембра до 30. новембра 1823, када су се Турци повукли. Борба Грка за ослобођење стећи ће симпатије широм Европе захваљујући енглеском песнику Лорду Бајрону, који је пружајући помоћ грчким устаницима и умро у Мисолонгију од грознице, 19. априла 1824. године. Међусобне размирице грчких вођа, њихово ривалство због контроле ослобођених територија и борба за лидерство у будућој власти, спречиле су устанике да прошире своју територију и учврсте власт на Пелопонезу. Међусобни сукоби прерастају у прави мали грађански рат између устаника који се разбуктао у два наврата од краја 1823. до маја 1824. године и 1824-1825. Ови сукоби имали су подлогу у односу велесила и подозривости Велике Британије на тадашњу Руску Империју и њен утицај на православне устанике Грчке.

Током 1824. године, турска флота је доживела још два пораза од грчке: код егејских острва Самос (17. августа) и Лерос (10. септембра). Тако је успостављена равнотежа снага која је потрајала до 1825. Турци су успели да спрече ширење устанка северно од линије залив Арта - Ламија, док су Грци онемогућавали покушаје турских продора јужно од поменуте линије. Ситуација ће се значајно променити од 1825. године.

Друго раздобље рата (1824—1827) – Криза устанка Године 1824, чинило се да је османски султан Махмуд II коначно пронашао начин за гушење грчког устанка. Издејствовао је помоћ египатског валије Мехмеда Алије, који је пристао да помогне, али под два услова: да на управу добије Крит, док би Пелопонез добио његов син, Ибрахим-паша. Пошто је султан прихватио услове, Мехмед Алија послао је свог сина Ибрахима са 10.000 пешака и 1.000 коњаника, што ће довести до потпуне промене тока устанка.

thumb|left|340x320px|Слика Ежена Делакрое, Грчка на рушевинама Мисолонгија из 1826. Ова слига одиграла је значајну улогу у прогрчкој кампањи на Западу која је водила ка интервенцији великих сила.

Турско-египатске трупе и флота су, у периоду од краја јула до краја септембра 1824, поразиле устанике на Криту, а затим се искрцале на Пелопонез 24. фебруара 1825. Грке су потукли у две битке у области Наварина: код Сфактерије 8. маја и Манијакија 20. маја. Раније, средином априла, опсели су Мисолонги. До краја јуна 1825, турско-египатске снаге су освојиле скоро цео Пелопонез и кренуле на грчку престоницу – Нафплио. Тек ту, на самом истоку Пелопонеза, недалеко од Нафплија, 24. јуна 1825, Грци су их зауставили у бици код Лерне.

Током наредне, 1826. године, офанзива против Грка се наставила. Најпре је, 10. априла 1826, након 12 месеци опсаде, град Мисолонги пао у руке Ибрахим-паше. Масакр и ропство преосталих грчких браниоца (од тога 3000 - 4000 жена и деце) изазвали су бројне реакције солидарности по целој Европи. Грци су истог месеца званично затражили интервенцију европских држава против Османског Царства. Ибрахим-паша је 21. јуна 1826. жестоко напао област Мани, на крајњем југу Пелопонеза (која је још увек била неосвојена), где се очајнички бранио Петрос Мавромихалис са својим трупама. Тешке борбе потрајале су све до 28. августа, када су Грци успели да одбију Ибрахим-пашине нападе.

На другој страни, турске трупе су после освајања Мисолонгија потчиниле скоро целу централну Грчку и августа 1826. опселе Атину. Грчки устанак је запао у озбиљну кризу, сличну оној у Србији 1813. године. Слободна територија у Грчкој била је сведена на крајњи исток Пелопонеза са Нафплијем, крајњи југ Пелопонеза (област Мани), неколико егејских острва и Атину која је била под опсадом. Међутим, у бици код Арахова у Беотији, од 18. до 24. новембра 1826, Грци су под командом Георгиоса Караискакиса постигли битан успех који им је значајно подигао морал, потукавши турску војску Мустафа-бега.

Ипак, Турци наредне 1827. наносе пораз грчким устаницима код Каматерa 8. фебруара, да би почетком јуна коначно заузели и Атину. Недуго затим готово читава копнена Грчка поновно је под њиховом влашћу.

Треће раздобље рата (1827—1829) – Интервенција великих сила Уз подршку великих сила, одржана је грчка Народна скупштина 1827. године у Трезену. Ова скуштина донела је нови устав и изабрала председника владе грофа Јоаниса Каподистријаса. Након турског одбијања захтева Велике Британије, Француске и Русије да Грчкој да аутономију, савезници су се почели отворено укључивати у сукоб.

Како су у међувремену Турци све више напредовали, Британија, Француска и Русија су, 6. јула 1827, у главном граду Британије – Лондону, потписале протокол по коме су се три поменуте државе обавезале да ће, поморском или неком другом силом, подржати помирљивију страну у грчко-турском сукобу, тј. ону страну која не одбије страно посредовање у решавању грчког проблема. Наравно, Турска, која се налазила надомак победе, одбила је страно посредовање. Тако се, у лето и рану јесен 1827, у близини Пелопонеза, окупила британско-француско-руска флота под командом британског адмирала Едварда Кодрингтона.

thumb|450x400px|Битка код Наварина, 20. октобра 1827.

Након вести да турско- египатска флота плови према острву Хидра, савезници су упутили заједничку флоту која је требало да пресретне османске бродове. Након недељу дана мира у заливу код града Наварина, 20. октобра збила се једна од највећих поморских битака 19. века, битка код Наварина, у којој је потпуно разбијена турско-египатска флота Ибрахим-паше. Убрзо потом, Османском Царству је стигла британско-француска понуда за преговоре који би резултирали мирним повлачењем турско-египатских снага из Грчке. Како су Турци одуговлачили са одговором, Русија је 26. априла 1828. објавила рат Османском Царству и отпочела са нападима на османске северне границе.