Битка за Србију 1944. је заједнички савезнички подухват са циљем успостављања јаког упоришта и овладавања средишњим комуникацијским простором немачких снага на Балкану, односно Групе армија Ф. Дејства на тлу извршавала је НОВЈ, а Савезници су обезбеђивали борбено садејство, снабдевање и помоћ из ваздуха.
Након слома устанка крајем 1941, Србија је у великој мери била пацификована територија. Осим у пар краткотрајних епизода, на њеној територији више није било оперативних трупа до септембра 1944. Немци су за одржавање реда и мира користили полицијски пук, разне квислиншке страже, територијалне батаљоне, и „од резервиста састављени буг. Окупациони корпус са 35 батаљона, који је услед неспретног командовања, недостатка наоружања, недостатка обуке и слабог расположења за борбу, једва одговарао борбеној вредности немачких ландесшицен-јединица”.Извештај команданта Групе армија Србија од 4. новембра 1944, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII (немачки документи), књига 4, Војноисторијски институт, Београд — документ 168 Жариште ратних дејстава преместило се западно од Дрине и јужно од Лима.
Територија Србије била је међутим од кључног значаја за све актере. Сва четири конкретна актера: немачка Команда Југоистока, Савезничка Команда Средоземља, НОВЈ и ЈВуО, имала су конкретне интересе у Србији, и на основу њих су формулисали своје стратегије. На основу поклапања интереса су се формирале коалиције.
Од краја 1943. Савезници су променили став према Михаиловићевим снагама, а приоритет њихове политике у Југославији постала је помоћ јачању снага НОВЈ у Србији. Врховни штаб НОВЈ правио је планове да се јачање партизанских снага у Србији потпомогне продором јачих снага из Босне и Црне Горе. Немачка команда, као и Михаиловић, били су решени да то спрече.
С обзиром на Дрину као природну препреку погодну за одбрану, планови НОВЈ састојали су се у концентрисању снага на левој страни Лима, где би се јединице прикупиле, средиле и припремиле за упад у дубину Србије. Немачка Команда Југоистока с обзиром на то решила је да брани Србију активним дејствима — спречавањем покрета јединица НОВЈ кроз Босну према западу, као и низом крупних и амбициозних операција у Санџаку и источној Босни срачунатих на разбијање концентрација НОВЈ и њихово онеспособљавање за офанзивна дејства. Снаге ЈВуО, са своје стране, са великим ентузијазмом учествовале су у овим операцијама, као и у оним које је организовао немачки командант Србије против локалних партизана и повремених продора.
Врхунац овог садејства наступио је у августу 1944,[Ратни дневник команде Групе армија »Ф« за период од 1. јула до 31. децембра 1944. године, http://www.znaci.org/00001/4_12_4_218.htm ] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII (немачки документи), књига 4, Војноисторијски институт, Београд — прилог 1[Службена белешка официра Абвера Команде Југоистока од 22. августа 1944. са реферисања команданта Југоистока Адолфу Хитлеру, http://www.znaci.org/00001/4_12_4_112.htm ] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII (немачки документи), књига 4, Војноисторијски институт, Београд — документ 112 што је уједно био и преломни период у којем су се одвијала најинтензивнија и најмасовнија дејства. У првој половини септембра, немачка одбрана Србије са запада, већ компромитована крупним продорима НОВЈ, доживела је слом услед избијања опасности од Црвене армије са истока.
У том тренутку Савезници и НОВЈ имали су све адуте у рукама. Операцијом Ратвик и борбама у Македонији Немци су спречени у покушају да ефикасно појачају одбрану Србије, и битка за Србију дефинитивно је решена током октобра, Београдском операцијом — упадом добро опремљених снага Црвене армије, којој је НОВЈ представљала драгоценог партнера, како покривањем територије и комуникација по дубини, тако и као фронтовска пешадија.
Тиме је битка за Србију решена. Даља збивања у југозападном делу нису имала за циљ враћања контроле над Србијом, него су била везана за пробој Групе армија Е из Грчке.
Стратешки значај Србије мини|десно|220п|Недићева Србија, 1941—1944. Два војно-политичка покрета, Титов Народноослободилачки покрет и Михаиловићев Равногорски покрет, имали су опречне концепције и супротстављене намере у погледу карактера друштва и организације државе. Оба покрета била су решена да доминирају Србијом. Посебан разлог састојао се у томе што су се оба покрета декларисала као југословенски, а Србија је представљала кључни фактор без којег Југославија није могућа.
Страним зараћеним странама Србија је била значајна из више разлога: располагала је извесним ресурсима значајним за вођење рата — првенствено пољопривредним и рудним. Србија је на посебно важном стратешком положају. С обзиром на развој рата у медитеранском басену, Немци су на Балкану алоцирали две крупне оперативне формације: Другу оклопну армију у Југославији и Групу армија Е у Грчкој. С обзиром на све могуће оперативне сценарије, од кључног значаја биле су добре, широко пропусне комуникације између њих, како за снабдевање, тако и за евентуално рокирање снага. Међутим, услед конфигурације терена и неразвијене инфраструктуре, постојао је само један одговарајући комуникацијски канал: моравско-вардарски правац. Услед тога, Балкан је, иако географски широко полуострво, комуникацијски представљао теснац. Ова зависност од једне комуникације представљала је проблем за Немце с једне, а привлачан мотив за деловање за Савезнике са друге стране. Са савезничке тачке гледишта, с обзиром на издуженост, комуникација је била тешка за брањење, и на њој су се могли постићи релативно скромним снагама веома значајни резултати. Дакле, са становишта савезничке Команде Медитерана, Србија је била платформа са које се могла нападати немачка витална комуникација. Хитлер је имао погледе на политичку будућност Европе који су неспојиви са ставовима осталих субјеката, али су се и визије Савезника између себе у приличној мери разликовале. Стога заснивање неког будућег политичког утицаја није био безначајан мотив ни за једну страну.
Тако су се у другој половини 1943. профилисале намере и интереси главних претендената на Србију: НОВЈ је имала планове да освоји стратешке положаје у Србији, да би осигурала политичку и војну доминацију ЈВуО је имала намеру да то спречи по сваку цену Савезничка Команда Медитерана планирала је да искористи НОВЈ за стварање проблема Немцима на виталној комуникацији Немачка Команда Југоистока имала је намеру да чврсто држи и брани Србију и одржи безбедност комуникација. Црвена армија није испољавала утицај ни намере према Србији до септембра 1944. Тада је Србија за њу постала добра оперативна прилика, у случају успешног блокирања немачких снага од стране НОВЈ и западних Савезника.
Еволуција става Савезника Уједињено Краљевство је из разлога идеолошке блискости и лојалности југословенском краљу и влади у новембру 1941. обећала пуну подршку Михаиловићу, додуше под условом да постигне споразум са „другим елементима отпора”. Међутим, стварна ситуација на терену била је доста добро позната.
Многи аутори генезу ставова Савезника према збивањима у Југославији објашњавају превасходно политичким мотивима. Они су на крају и играли значајну улогу. Међутим, у овом периоду, од лета 1943. до лета 1944, још је била доминантна концепција да је основи циљ да се војно порази Немачка, да треба радити све што је могуће да јој се нанесе што већа штата, док је све друго од секундарног значаја.Yugoslavia and the Allies — Wikipedia, the free encyclopedia Политичка теорија генезе савезничког става према Југославији заснива се такође на нетачној претпоставци о занемарљиво малом значају збивања у Југославији на рат као целину.
Насупрот овој концепцији, управо је армија, а не политика, вршила притисак и предузимала кораке у овој еволуцији.
Насупрот теорији завере Дејвида МартинаДејвид Мартин, Мрежа дезинформација: Черчилова југословенска грешка, Београд : Просвета, 1991, савезнички Командант Средоземља је у врло малој мери зависио од информација прикупљених преко СОЕ. Он је имао више извора квалитетних и исцрпних информација: Савезнички експерти успели су да декодирају немачке шифре серије Ултра, тако да је генерал Вилсон имао сваког дана на свом столу извештај о немачком радио-саобраћају. Бејзил Дејвидсон из СОЕ изјавио је да су почетком 1943, очигледно по одлуци неке више команде ти извештаји почели стизати и до СОЕ:
Осовинска штампа, нарочито у Италији, доста је писала о операцијама у Југославији, при чему је отворено приказивала широку сарадњу са четницима. Савезнички официри у Југославији, нарочито Бил Хадсон, успели су у другој половини 1942. да путем радио-порука до неке мере опишу ситуацију на терену на коме су се кретали.
Услед знатно већег броја извора, командант Средоземља, генерал Вилсон, који се тада налазио у Каиру, имао је јаснију укупну слику о ситуацију и чиниоцима у Југославији него пуковник Бејли који се налазио у Михаиловићевом штабу у Липову код Колашина.
„Ибарски телеграм” Након пораза на Неретви, при чему су Михаиловићеве снаге савезнички сарађивале са Италијанима док се британска армија борила против Италијана у Африци, са аспекта Команде Средоземља, ситуација у Југославији је изгледала овако:
Партизанске снаге воде борбе и пружају ефикасан отпор Осовини. Међутим, како изгледа, партизани су након слома устанка изгубили ослонац у Србији. Тамо још увек постоје извесне Михаиловићеве снаге које би се можда могле навести да предузму нешто корисно за савезничку ствар. На основу оваквог виђења ситуације, Командант Средоземља је у мају 1943, пре него што је мисија СОЕ уопште стигла до Титовог Врховног штаба, послао Михаиловићу чувени такозвани „ибарски телеграм”, који је послат официру за везу, пуковнику Бејлију, да га уручи Михаиловићу, што је овај учинио 29. маја 1943:
Овај захтев, потекао од надлежне војне команде, инспирисан ратним оперативним интересима, повучен је на захтев британске владе. Наступио је период прилагођавања, одмеравања и преговарања.
Децембарски телеграм Иако је у међувремену Михаиловић повео акцију против немачких снага и снага НДХ која је „потрајала шест недеља”. Командант Средоземља оценио је да се ради о споредним и краткотрајним активностима, уз избегавање да се предузме нешто на комуникацијама значајним за Савезнике и за Немце. Стога је 9. децембра 1943. послао Михаиловићу телеграм којим захтева извршење спецификованих напада на комуникацији, а која почиње речима:
Овај телеграм сматра се неком врстом ултиматума Михаиловићу. Наведени напади на комуникације никад нису изведени, и генерал Вилсон је средином децембра свим савезничким официрима при Михаиловићевим снагама дао инструкцију да су слободни да напусте четнике и да се повежу са најближим партизанским снагама. Међутим, ова акција евакуације савезничких официра из разлога безбедности одвијала се у етапама све до краја маја 1944.
Премијер Уједињеног Краљевства Винстон Черчил донео је формалну одлуку о повлачењу подршке Михаиловићу 17. фебруара 1944. Након тога савезничка помоћ усмерена је на јачање снага НОВЈ у Србији.
Након низа сложених борби, замишљена велика комбинована операција трупа на земљи и ваздухопловства против виталних комуникација, изведена је у првој недељи септембра 1944. у сарадњи НОВЈ и савезничког ваздухопловства. Она је позната по свом кодном називу „Операција Ратвик” (), и имала је велики значај за даље одвијање рата у Европи.
Ангажоване и расположиве снаге На тај начин стицај околности формирао је две невољне коалиције у бици за Србију: