мини|Манастир Увац Манастир Увац се налази у селу Стубло, на граници општина Чајетина и Прибој, у засеоку Увац. Данашња манастирска црква подигнута је на остацима средњовековног манастира, припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.
У рушевинама је манастир затекао и описао јеромонах Дионисије Поповић 1856. године, док је прота Јевстатије Караматијевић у трећој деценији 20. века у Увцу затекао остатке величанствене цркве и других грађевина.
Прошлост манастира Између прибојског Црног врха и јужних златиборских камених обронака, лежи заселак Увац, на десној обали, у жупној долини истоимене реке. Амбијент, нетакнут и у нашем времену тешко да посетиоце оставља равнодушним. Сеоско насеље из XIX века грађено je "на подобије" много старијег, na je заселак Увац, као ретко где на другом месту, прототип позног средњовековног насеља. Без комуникација и путева, с козјим стазама, којима се пролазило и пре неколико векова, с полудрвеним и дрвеним кућама покривеним шиндром, Увац у потпуности дочарава средњовековни живот у овој старо-влашкој забити. И као што свака заосталост није последње зло; Увац је задуго остао редак пример културне и цивилизацијске затворености у протеклим временима.
Сурово нестајање манастирског комплекса Увац, последњих година XVII века, јесте аутентични пример умирања целог села и околине. За дужи низ година овај питоми крај у долини реке Увац био је потпуно пуст. Они који су се овде доселили, вероватно после више деценија, нису имали готово никаква или само делимична сазнања o претходном становништву o њиховим страдањима и исељавањима. Нови житељи затекли су манастир Увац у рушевинама, a у народу су временом створене различите приче o животу, успону и разарању овог светилишта. Манастирска имања вероватно су припада неком њима непознатом спахији, na су и становници Увца из прве половине XIX века no предању наводно били "чивчије" Јањиног манастира.Мала црква у средњем току реке Увца, испод златиборских падина, подигнута је вероватно у првим деценијама XV века. И мада нема никаквих писаних података o томе, no свему судећи, саградио ју је неки локални властелин (за сада непознат) за потребе околног сточарског насеља и његових житеља. Подигнута на граничном подручју, ова православна црква била је својеврсна брана надирања богумилске јереси, која се и тада ширила са територије босанских феудалаца. Сви досадашњи извори упућују да је река Увац у једном свом делу као и део слива реке Лим, у XV веку била гранично подручје између Деспотовине и босанских држава. Како су територије у том времену лако прелазиле из руке у руку a тешко се браниле, опстанак у овој жупној граничној области вероватно је често био угрожен.
Приликом археолошких и конзерваторских радова 1994. и 1995. године, констатована су знатна оштећења, фрагменти паљевина у слоју првобитне мале цркве, будућег манастирског комплекса Увац. O степену других оштећења, на пример конструктивних целина, било је тешко доносити суд. Коначно, црква манастира Увца доживела је у каснијим временима још две значајније обнове и проширења, али је исто толико пута била паљена и разарана. Последње рушење крајем XVII века значило је брисање манастира Увца са списка појућих светилишта пуних три стотине година. Манастир је живео у народу, у колективном сећању, као чудесан пример градитељске снаге нације у трагичном историјском раздобљу. Истраживачки радови на манастирским објектима на Увцу у периоду 1994-1997. године, потврдили су велико проширење цркве посвећене Рођењу Богородичином, као и градњу помоћних просторија, конака и монашких ћелија. Све то одвијало се у периоду од 1572-73. до 1580. године. Доказано је да су тада извођени вишегодишњи радови на комплексу овог светилишта, чиме је и заокружена манастирска целина. Пре свега, мала једнобродна црква, која је све време од турских освајања ових крајева na до средине друге половине XVI века делила судбину српског народа који је живео у жупној долини реке Увац, у овом периоду значајно је променила изглед. Ктитори, као и братство манастира, одлучили су се на проширење цркве на тај начин што су делимично избијени северни и јужни зид, na су са једне и друге стране дозидане широке правоугаоне певнице. Да би се оствариле геометријске пропорције, али и због неких других, можда литургијских разлога, проширена је првобитна апсида, дозидан синтронос у унутрашњем делу олтарског простора, као и горње седиште, непосредно испод прозора на делу апсиде. Бели камен шкриљац, којим су извођени радови у олтарском простору, коришћен је и за подне плоче у простору певница, делу олтара и вероватно спољашњих целина, трема и других детаља у манастирском комплексу. Како су подне плоче из певничких простора сачуване и код следеће обнове, почетком XVII века, то је било могуће констатовати да су у овој фази обнове и проширења манастирске цркве као и свих других објеката били ангажовани веома добри мајстори који можда нису били из ових крајева. Начин сечења и слагања подних плоча у тек сазиданим певницама био је тако ефектан и прецизан да се сличан рад није могао поновити код великог проширења и реконструкције, извођене у следећем веку. Међутим, обнова манастира Увца у нашем времену тачније у последњим годинама XX века, у новим техничко-технолошким условима, није могла дати такве резултате у свим градитељским сегментима, посебно у сечењу и обради тешких камених плоча истог или сличног квалитета. To сведочи да су ктитори скраја XVI века ангажовали изванредне мајсторе који су претходно већ радили на сакралним објектима у непосредној близини или на неком већем манастирском центру који се тих година градио.
Може се рећи да готово и нема извора o великим градитељским радовима из тог периода на манастирима Увцу Бањи, Кратову, Мажићима и другим мање познатим црквама и манастирима. Ипак, из Поменика манастира Св. Тројице код Пљеваља, писаног (или преписиваног) у другој половини XVI века, уписана су имена две монахиње из манастира Вувца. Оне су непознате године, вероватно последњих деценија тога века, дале известан прилог за помињање својих имена приликом молитви и биле записане на страницама Поменика монаха и монахиња. To су Ана (Јања) и Марина. Ови важни подаци упућују на то да је у тим деценијама манастир Увац вероватно био женски манастир, али и на један други, можда много драгоценији траг. Наиме, како се у последњим вековима на просторима Старог Влаха и Полимља полако ширио мит o светитељки Јањи, заштитници слабих и нејаких, то се и више цркава из ових крајева називало Јањиним црквама. Разуме се да су предања често имала тежину реалних збивања, a митови у својој суштини снагу историје, коју није било могуће проверавати. Тако је и манастир Увац, између више других цркава Старог Влаха, постао познат у предању народа ових крајева као црква Јања. мини|Манастир и околна природа Завршетак велике обнове и проширења манастира Увца у осмој деценији XVI века није забележен на црквеним књигама или литургијским предметима, које су тада вероватно прилагане манастиру као што је то био случај са већим делом бањске ризнице и сачуваним посветама високих црквених достојанственика. Разуме се, то се односи на доступне и познате књиге, предмете и записе са њих, од којих су многи вероватно нестали у вихорима несрећних збивања минулих времена. Али археолошки докази потврдили су завршетак великих радова у деценији која је претходила милешевској несрећи и околним српским светилиштима. Слојеви гара у делу припрате као и северозападног дела манастирске порте, управо у нивоу новоподигнутог комплекса на Увцу из XVI века; поуздано доказују да проширени манастир није био дугог века, односно да је спаљен у истој години када је страдала и Милешева и спаљене мошти св. Саве. Тешко да је овај удес задесио само светилишта у делу нахије Бањана, Старог Влаха и Полимља. Турска освета била je, као и у многим примерима раније и касније, систематична и припремљена. Коначно, то је време када на османском двору успостављају примат везири арбанашког порекла, a у сенку падају или нестају ренегати словенске крви. Мржња према већ мртвом, али још увек славном, везиру Мехмеду Соколовићу била је присутна и не треба је искључити када се анализира судбина Милешеве и овог подручја насељеног православним живљем.
Степен оштећења манастирског комплекса Увац из последње деценије XVI века, и поред слојева гара на појединим местима, ипак није био такав да се не би могао брзо поправити. Извесно је да су се монаси за кратко време вратили свакодневним обавезама, na je братство (или сестринство) манастира већ за годину-две успоставило нормалан живот. Већ у првим деценијама XVII века, у комплексу Увца започињу велики радови, који су no свом обиму готово истоветни онима из XVI века, односно из периода обновљене Пећке патријаршије. Срећна коинциденција приликом истраживачких радова јесте налаз новца са прецизним годинама ковања (1611-1614) у културном слоју последње велике обнове манастирског комплекса, који тачно потврђује да је братство манастира Увца започело радове на обнављању и проширењу између 1615-1618. године. Само делимичан осврт на општа збивања у окружењу упућује на значајне градитељске и уметничке активности, готово последње у том веку које у историјској науци ипак нису довољно осветљене.
Градитељски радови на манастирском комплексу Увац у првим деценијама XVII века нису no обиму били и највећи. Већ је речено, послови на проширењу манастира из друге половине XVI века били су велики. Међутим, радови v овој фази били су неупоредиво сложенији и захтевали су добре и проверене мајсторе. To се пре свега односило на зидање храма Рођења Богородичиног, које се разликовало у односу на претходно стање, дакле на оно из XVI века. Ктитори и манастирско братство захтевали су два сложена посла на овом проширењу. To je постављање стубова носача и кубета изнад централног дела храма, као и припрате на западној страни и њено засвођавање слепом калотом. Готово сав потребан материјал био је у околини, осим сиге коју су вероватно вадили у горњем току реке Увца и лако је низ реку транспортовали сплавовима. Ha тај начин допремана је и грађа, које je, истина, било и у непосредној близини. Мајстори су вероватно ове послове завршили за кратко време. Када су радови на храму били завршени, или можда у исто време, подигнута је на јужној страни велика трпезарија, са доњим подрумским делом, и горњим, у којој је за исти сто могао сести велики број монаха и гостију. Очигледно, то није било све, радови у манастирској порти и помоћним економским просторијама извођени су и у наредним годинама, вероватно све до средине XVII века, a можда и дуже. Ипак, већ у првим деценијама тога века, храм на Увцу са правоугаоним, обновљеним певницама у функцији хора, из XVI века, куполом на коцкастом постољу, дограђеном припратом на западној страни - био је врло брзо спреман за осликавање унутрашњих зидних површина.
Ha основу скромних остатака живописа који су на Увцу сачувани пуком случајношћу и пожртвовањем конзерватора, може се са извесном резервом рећи да су неки делови цркве на Увцу осликавани између 1620-1622. године, када бележимо и најстарији запис са једног штампаног псалтира, који je, неким непознатим поводом, приложен манастиру. Важније од тога јесте чињеница да су храм Рођења Богородичиног на Увцу у тим годинама осликавали зографи из круга хиландарског монаха Георгија Митрофановића. Мада је на основу сакупљених фрагмената зидног сликарства, извађеног из шута или са комада сиге, и упоређивањем са оним фрескама које је тих година сликао монах из Хиландара, незахвално доносити такав закључак. Мора се признати да је на неким ликовима светитеља и орнамената са Увца препознатљив утицај, или можда и лични рад, овог тада најпознатијег црквеног сликара из XVII века, односно, неког од његових даровитих настављача.