Скореновац (; ; ) је село у општини Ковин, у Јужнобанатском округу, у Републици Србији. Налази се у Аутономној Покрајини Војводини и спада у Јужнобанатски управни округ.Зрењанинска бискупија, Скореновац Географски најближи већи градови су Ковин (6 km), Смедерево (16 -{km}-), Панчево (30 -{km}-) и Београд (46 -{km}-). Према попису из 2022. године, у њему је живео 1.344 становника.
Географске одлике Насеље је смештено на периферном делу Банатске лесне терасе, на 77 -{m}- надморске висине. Градња првих кућа на месту данашњег Скореновца је почела 1883. године, након велике поплаве која је задесила приобална насеља на Дунаву. Отварањем нове саобраћајнице преко Брестовца, Омољице и Старчева повезан је са Панчевом. Испод села, његовом целом дужином, пролази канал ДТД.
Историја Село по имену Ђурђево () је постојало између 1868. и 1886. године на локацији између Банатског Брестовца и реке Дунав.Position of Gyurdyevo on map Првобитни становници Ђурђева били су мађарске (Палоц, ) породице које су дошле из Банатског Новог Села (), Јерменоваца (), Шандорфалве (), као и из околине Сегедина () и Банатског Душановца (/). У Ђурђеву је 1869. године било 396 становника док је по попису из 1880. године број становника пао на 298.Census 1880 Касније, 1883. године, у Ђурђево се доселило 645 породица (око 2.000 особа) Секеља.Подаци о почетној колонизацији У том периоду на Дунаву није било насипа па је река, изливајући се сваке године, наносио велике штете селу и обрадивом земљишту, па је већина угроженог становништва пресељена је на локацију данашњег Скореновца, а мањи део у Иваново.
Део становништва из Ђурђева је остао у својим домовима и наставили су са борбом против Дунава. Упркос свим напорима у зору 27. априла 1888. године огласио се позив у помоћ: „Дунав пробио брану, сви бежите! До изласка сунца границе сва три насеља Секеља биле су испод 1-4 метра воде. У Шандоређхази, који је био окружен са водом, вода је стајала у равни са крововима кућа и све је било уништено. Три четвртине досељеника је било пало на просјачки штап. Многе породице су остале без хлеба и хране. Нова жетва је била сва њихова нада, али је потпуно уништена.”
О овом догађају сведочи 91 годишњи Иштван Макраји:
Сеоске славе и вашари 1912/13. Уређен живот села подразумевао је и поштовање одређених обичаја, пре свега реч је о обележавању значајнијних црквених и световних празника. Један од најпопуларнијих празник тих година био је 15. март, који је обично био богат догађајима. Године 1912. прослава је била почела већ 14. марта увече, бакљадом, ватрометом и аматерском позоришном представом. У представи су наступили Тери Деже, Јене Буци, Одон Балинт, Еми Носаг, Ђерђ Бон, Шандор Фехер, Тивадар Диц, Лео Галамбош, Нађ Јанош и Јанош Фрај. У зору следећег дана, 15. марта, село се будило звуком прангија, а недуго затим оркестар ватрогасне бригаде је свирао своју плех музику. У 9 сати ујутро била је свечана миса у цркви, до којих су мештани села организовано марширала, „под својим заставама”. Током мисе „пастор Јожеф Шелинг засићен патриотизмом, под дубоким утицајем цркве у свом говору похвалио је значај великог дана марта 1848.” Након мисе, уследила је свечаност студентске омладине, а у три сата после подне почетак званичног дела празника наговестио је звонар са црквеног торња. Народна слава, за целокупно становништво села.
Други најпопуларнији празник свакако је био Свети Стефан, црквени имендан и сеоска слава. Како преносе новине Кевевара: Свечаност је била одржана у петак 20. вгуста 1012. године, мимоход је почео од цркве. На дан обележавања славе, „одржана је беседна служба, коју је пастор Шелинг прославио”. Славски говор је одржао вероучитељ Јожеф Беркеш, а у подне, пастор Шелинг је имао свечану гозбу, за које је као службена и сеоска глава био задужен. Увече је секељска омладина организовала забаву која је трајала до зоре. Следеће 1913. године са великом помпом обележили су овај црквени празник, чија је једна од иновација била, како је претходно помпезно објавила и најавила „Кевевара”,да је „неки предузетнички момак чак хтео да организује печење вола”, што се не зна да ли је урађено.
У годинама пред Први светски рат „Добровољачко ватрогасно удружење” је било веома активно, оно је било и важан ослонац културног живота села. Сваке године организовани су курсеви и такмичења, с један од њихових незаборавних, целодневних догађаја збио се 24. марта 1913. године. „Теоријска и практична стручна знања из њеног круга одржани су испити за пумпање, пењање и команду страже”, испред трочлане комисије. Испит је био јаван, били су присутни сви виђенији људи из села, чланови одбора оснивача и помоћни чланови и сеоски савет. Потврде о полагању испита су објављени. Добит од улазница иа игранку и вечеру ишла је у ватрогасни фонд.”
У Скореновцу су се такође одржавали годишњи вашари. Тако је одржан и вашар 28. септембра 1912. године, под именом „Национални јесењи сточни сајам”. По извештају те године је вашар био изузетно слаб и привукао је врло мало посетилаца. Као у тадашњем новинском извештају читамо „сајам показао имиџ добре недељне пијаце у Кевевари (Ковину).”
Од рођења до смрти Кевевара представља аутентичну причу о људима из Скореновца, од којих су неки наведени у наставку. Једна од прича говори о томе како је скореновчанка донела дете на свет. Догађај се збио фебруара 1913. године.”
Бурни период 1918 — 1920. године После завршетка Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије дошло је до политичког и територијалног хаоса на територијама распале државе. Скореновац је такође био погођен овим дешавањима. Прво је проглашењем Банатске републике 31. октобра 1918. године, на кратко неких 9 дана, до 9. септембра и доласка војске Краљевине Србије, био је део те непризнате државе.[] До проглашења Тријанонског споразума 4. јуна 1920. године и међународно признатог дефинитивног припајања Краљевини СХС ова територија, заједно са делом Баната, је одлуком Велике народне скупштине припојена Краљевини Србији.Бачки Русини и Присаједињавање Војводине Краљевини Србији 1918.
30. и 40. године XX века Тридесете године 20. века су обележиле период благостања и економске стабилизације села. То је трајало све до априла 1941. године, почетка Другог светског рата и доласка немачке војске у Скореновац. Село није осетило тежину рата пошто становнике села нико није дирао, а фронтови су били далеко. Немачка војска је била стационирана у селу све до краја рата и доласка Руса. Известан број становника села немачке народности је побегао пред руском армијом, заједно са немачком војском која се повлачила, док је доста њих остало. То се може видети из презимена неких од данашњих становника, у почетку су се, из страха од репресалија, изјашњавали Мађарима а касније су се током година или утопили у средину или одселили. Ово је нарочито било изражено током шездесетих година 20. века када се тадашња Југославија отворила према западу.
Руси који су дошли у село такође нису дирали становништво. То се највише може захвалити др Врамшапуху Атаљанцу, који је био Јермен пореклом. Причао је руски и имао искуство са војском, пошто је почетак своје каријере провео као војни лекар у руској војсци. Руси су остали у селу веома кратак период, мање од месец дана.Кад душа прича — Аутобиографија, инг. Милица Аранђеловић( издао Мидим принт, за издавача Драган Милић, Београд 2005.
После рата, Другог светског рата, дошао је период колонизације, национализације и обавезе. Веома мали број колониста је досељен у Скореновац. Тек толико да се попуне напуштене немачке куће. Колонисти који су дошли у Скореновац су били српске националности и дошли су са југа централне Србије и Косова. Друга генерација колониста се већ прилагодила сеоском начину живљења и већина деце колониста је убрзо проговорила или разумела поред српског и мађарски језик. Забележено је да су тада Скореновчани први пут видели шарпланинца, пса, којег су колонисти довели са собом.
Историјски називи региона и самог места мини|Ђерам код Скореновца мини|Бивши млин у Скореновцу Историјски називи региона: Скореновец Тера — -{Zkorenovetz Terra}- (1412)Страна 218. Скореноц Пуста — -{Zkorenocz Puszta}- Вила Регалис — -{Villa Regalis}- (1428)
Име села кроз историју: Нађђерђфалва — -{Nagygyörgyfalva}- (1883—1886) Скореновац — -{Skorenowatz}- (назив су користили Немци у разним периодима) Секељкеве — -{Székelykeve}- (1886—1922). Секељкеве у преводу значи „село Секеља”. Скореновац — -{Skorenovac}- (од 1922)
Топоними и локална имена Као и свако место тако и Скореновац има делове насеља који, неслужбено, имају своје име. Предео испод села се зове рит (-{Rét}-), силаз у рит се зове Ајпарт (-{Aj part}-) а предео изнад села обала (-{Part}-). Тако је село међу сељанима подељено на делова. Чирче (-{Csircse}-) или Фелсег (-{Felszeg, Fölszög}-) западни део насеља према Плочици и Пачирта (-{Pacsirta}-) или алсег (-{ Alszeg}-) источни део насеља према Ковину, Сејек (-{Széyek}-) северни део насеља које се граничи са њивама и Кезпонт (-{Központ}-) централни део који се налази око цркве све до претходно наведених топонима. Улице Поред наведених имена делова насеља постоје и неслужбена имена улица. Према заничној документацији села данашњи називи улица су давани после Другог светског рата, до тада није било званичних назива улица. Међутим, куће су имале своје бројеве и писма су стизала до примаоца на основу кућног броја. Данашњи називи улица су на српском и мађарском језику наведени су и на табли са називима улица. Тако на пример једна улица је названа Домокош улица (-{Domokos utcája}-) по домаћину који је живео у тој улици или Пек утца (-{Pék utca}-) по пекари која је била у тој улици. Улица Југословенске народне армије, део до цркве, се неслужбено зове „Велика улица” (-{Nagy utca}-), паралелно са њом улица 1. маја се зове „Мала улица” (-{Kis utca}-), улица између цркве и омладинског дома се зове „Биоскопска улица” (-{Mozi utca}-) јер се тамо некада налазио биоскоп и на крају, улица Југословенске народне армије део од цркве према гробљу се зове „Гробљанска” (-{Temetö utca}-) или кратка улица (-{Rövid utca}-). Кишбот утца (-{Kisbót utca}-) и Нађбот уца (-{Nagybót utca}-) по радњама које су се налазиле у тим улицама. Данашња улица Братсва и јединства се звала Тикер уца (-{Tükör utca}-), она се налази на равнини и приликом веће кише вода је остајала и личила је на огледало. Пачиртатер или Пачирта уца (-{Pacsirtatér, Pacsirta utca}-), улица поред гробља је према једном објашњењу добила име по шевама које су се оглашавале а по другом, назив потиче од тога што је на углу улице живела једна старија жена, која је певала лепо као шева, зато је улица и добила свој назив. Кућасорито уца (-{Kutyaszoritó utca}-), (Колоквијално „слепа улица”) Крај улице са ограђен са живицом да би се спречило излазак животиња у поља.
После другог светског рата називи улица које су даване од стране нове власти су биле „Лењинградске улица” (данас Жарка Зрењанина), „улица Црвене армије” данас Југословенске народне армије, „улица Истра” данас је Банатска. Топоними