Biografija Mladost Lojzea Grozdeta Lojze Grozde se rodio 27. maja 1923. u Zgornjim Vodalama u župi Tržišče kod Mokronoga na Dolenjskom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca kao vanbračno dete. Kad mu je bilo četiri godine, majka se udala i tamo je nije smeo posećivati. Kasnije, kad je Lojze napredovao u školi, očuh mu je postao pristupačniji. Tada se za Lojzea pobrinula tetka Ivanka. Posle četiri razreda osnovne škole je otišao da studira u Ljubljani, gde je tetka otišla služiti. Dobrotvori su joj pomogli, da je Lojze mogao redovno pohađati klasičnu gimnaziju, gde je bio odličan đak. Stanovao je u zavodu Marijanišče. Među školskim drugovima se je isticao kao pesnik i pisac. Postao je član i kasnije vođa đačke Katoličke akcijeNeki avtori označavaju Katoličku akciju kao klerofašističku. Očito je, da je oznaka “klerofašizam” ideološki konstrukt, koji su komunistički revolucionari upotrebljavali za potrebe zastrašivanja i ubijanja političkih protivnika. Zato tvrdim, da je ta oznaka neistinita ili barem neodgovarajuća, glede na njezinu funkciju opasna i po svom sadržaju uvredljiva. Uvredljiva za članove Katolička akcije, pa također za sve katolike, ta njezin zauzeti član (Grozde) je bio na osnovi temeljite pretrage činjenica proglašan za primernog vernika. i sarađivao u zavodskoj zajednici Marijine družbe. Tada je počeo Drugi svetski rat, kao i građanski rat. Teške prilike su ga poticale još na tešnji odnos sa Evharistijskim Isusom. Svi znaci su ukazivali, da Lojze želi studirati bogosloviju.
Nije se bavio politikom niti se je hteo uključivati u neku stranku. O njegovim stavovima do (građanskog) rata možemo zaključivati iz njegovih reči za vreme posete kod rodbine dva meseca pre tragične smrti. Na nagovaranje: „No, Lojze, kako izgleda, će trebati uzeti pušku u ruke;” je odlučno kazao: „Ne, ja je neću; to nije moja uloga! Ja sam određen za nešto drugo.”Dr. Anton Strle, „Slovenski mučenec Lojze Grozde”, Ljubljana 1991. XVI. poglavlje: „Prav blizu je sveti večer”. str. 113. On nije hteo rešavati pravdu oružjem, nego obraćati grešnike uveravanjem, molitvom i žrtvom. Kao da je slutio, da ga čeka sudbina slična mnogim žrtvama ratnog i posleratnog doba.
Mučeništvo, nalaženje i sahrana Odlazak kući bez povratka мини|Grob Lojzeta Grozdeta u Šentrupertu, gde je ležalo njegovo telo do prenosa na Zaplaz
Za vreme božićnog raspusta u osmom razredu gimnazije Grozde nije išao kući, ta bilo opasno otići, jer je tamo bilo sve više nasilja i posete nisu bile jednostavne. Poglavari su ga stoga nastojali uveriti, neka ostane kroz ferije u Ljubljani.1942. godine je među ostalima tragično preminulo od partizanske ruke 14 sveštenika i vernika, za koje je počeo proces za beatifikaciju. Većinu od njih je Lojze lično poznavao. Uprkos upozorenjima odlučio se na odlazak pred Novu godinu 1943. da bi saznao sudbinu svojih rođaka, o kojima nije dobivao nikakvih vesti. Zamolio je vlasti za putnu dozvolu. Na put je pošao sankama. Na Prvi petak, koji je pao one godine na 1. januara, je bio na misi u Cistercijanskom samostanu Stična, a zatim je pošao vozom iz Ivančne Gorice do Trebnjega. Tamo je saznao, da vozom ne može dalje, jer je bila pruga prekinuta - razrušili su je partizani. Hteo je otići do Mirne peške. Usput je priseo na neka kola. Kod prve kuće u Mirni je morao sići, jer ga je uhvatila partizanska straža te ga počela saslušavati. Kod njega su našli latinsku misnu knjižicudo kraja 2. vatikanskog sabora se je u rimskom obredu upotrebljavao latinski jezik kod mise i u brevijaru/, knjigu duhovnih pobuda Tome Kempenca Nasleduj Hrista, knjižicu o Fatimskoj Majci Božjoj - te nekoliko svetih sličica. Odveli su ga u obližnju gostionicu i dalje ga saslušavali. Tri sata pre nego što su uhvatili Grozdeta, su u Mirni streljali bogoslova Janeza Hočevara, koji je za praznike hteo obići svoje rođake u bližnjem Šentrupertu. U Grozdetu su tražili vojnog obaveštajca; u njemu su videli mladog čoveka sa verskim uverenjem, koje su oni kao ateisti prezirali i proganjali. Među ljudima se je brzo iza toga proneo glas o okrutnosti novogodišnjeg slavlja Tomšičeve partizanske brigade, koja je zaposela Mirnu i okolinu.Anton Pust, Zdravko Reven, Božidar Slapšak, Palme mučeništva: Ubiti in pomorjeni slovenski duhovniki, redovniki in bogoslovci in nekateri verni laiki, Mohorjeva družba Celje 1995. pp. 367—368.
Izveštaji povodom Lojzeove smrti
Devedesetih godina, kada je povodom pedesetogodišnjice smrti Ljubljanska nadbiskupija započela postupak za Lojzeovu beatifikaciju, su se pojavili u novinama protivrečni izveštaji o okolnostima Lojzeove smrti; među ostalim je tek tada iznesena teza, da je Lojze doduše bio ubijen, ali da nije bio mučen.
O mučenju ipak govori već prvi Grozdeov kratki životopisni sažetak, koji temelji na izvornom rukupisu, koga je posle pronalaska tela potpisalo nekoliko svedoka. Taj spisak je kasnije OZNA odnela iz ljubljanskog biskupskog arhiva i nestao je bez traga.Duhovni koledarček 1944, Sastavio župnik Gregor Mali, Ljubljana, Knjižice br. 239/240 od 1. decembra 1943. str. 13. Slično opisuje mučenje takođe glavni Lojzeov životopisac profesor na teološkom fakultetu u Ljubljani dr. Anton Strle, koji je bio takođe Grozdetov vaspitač (prefekt) u Marijanišču. Zbog ovog životopisa je "zaradio" u "Novoj Jugoslaviji" pet godina strogog zatvora, jer se nije hteo ograditi od onoga, što je na temelju činjenica napisao u knjizi o Grozdeu "Mladec Kristusa Kralja" (1944). On tamo napominje, da: <blockquote>leš nije bio pokopan i da je posebna komisija odmah po nalaženju ustanovila na telu očite tragove silnog mučenja. Grozdetov leš je bio potpuno sačuvan i bez najmanjeg znaka truleži, iako je ležao već sedam nedelja napolju, gde je bila temperatura prilično iznad nule... Na nogama su bili dobro vidljivi znakovi mučenja: svi prsti su bili pri kraju prorezani; na rukama su se poznali otisci užeta, kojim je bio svezan, kad su ga mučili. Tačno se je videlo, da je bilo odrezano celo desno uho sa desnim licem tamo preko usnice do donje čeljusti. Sva lična koža je bila povučena zajedno s uhom sa lica. Takođe donja polovina levog uha je bila odrezana. Jednako je bilo izrezano desno oko; levo oko pak je bilo zabodeno oštrim predmetom tako, da je isteklo. Na glavi se je poznala oko osam santimetara duga i šest santimetara duboka zevajuća rana. Morao je to biti smrtni udarac tupim alatom, budakom ili motikom. Tako zapisnik, na kojem je potpisanih deset očevidaca Grozdetova trupla. Kako razaberemo iz dodatnog izveštaja, je bila velika rana također na levoj strani ispod čeljusti. Tamo skroz su mu, kako pripovedaju, odrezali jezik u korenu. Na nozi pod kolenom su se našli tragovi, da su mu rezali remene, na stopalu i tabanima je bila koža delomice skinuta.Strle, A.: Slovenski mučenec Lojze Grozde. - Ljubljana, 1991; stranice 121 - 129. U prvom izdanju je knjiga izašla već godine 1944 pod naslovom Lojze Grozde, mladec Kristusa Kralja, Ljubljana 1944.</blockquote>
Politkomisar brigade Toneta Tomšiča Dušan Majcen - Nedeljko pak je dobre dve sedmice nakon ubojstva Lojzeta Grozdeta Centralnom komitetu Komunističke partije Slovenije poslao ovakav izveštaj:
Loše utiče na raspoloženje stanovništva takođe justifikacija izdajica, ako nema baš opipljivog dokaza. To se je n. pr. pokazalo u Mirni, gde je palo dvoje izdajica kurira /jednoga je ubila straža pri pokušaju bega/. Smrtna osuda drugoga je bila nekoliko preuranjena i izvršena iz preventivnih razloga. Inače je bilo dokazno, da je dotičnik član Katoličke akcije i našlo se je pri njemu cela gomila italijanskih propusnica, koje su mu dozvoljavale posetiti sve važnije belogardističke postojbine, ipak konkretnih dokaza, da prenosi izveštaje, nije bilo. Štab je bio kasnije primoran, da putem posebnog razglasa opravda stanovništvu, naročito u Št. Rupertu, potrebu smrtne osude. Pritom moram autokritički priznati, da sam se za slučaj premalo zanimao i nisam sprečio osudu, što bi mogao, da sam sarađivao u brigadnom sudu.(Dragar, M.: Zvest križanemu. - Ljubljana, 2010). Na str. 349 je objavljen u Arhivu Slovenije o Grozdetu pronađeni dokument: pismo, koje je pisao glavnoj partizanskoj komandi politkomisar Tomšičeve brigade Dušan Majcen-Nedeljko.
Ipak penzionisani partizanski general Lado Kocijan u svojoj verziji, koja je u nastavcima izlazila u Dolenjskom listu devedesetih godina tvrdi, da je otkrio, da postoje istorijski izvori i dokazi, koji su uvetovali smrtnu kaznu za Grozdeta (ipak ih nigde ne navodi). Kocijan dakle kaže: Grozdeta su na Mirni zajedno sa prijateljem uhvatili partizani Tomšičeve brigade. Njegov prijatelj im je pobegao. Grozdeta su odveli u gostionu pod gradom, gde je bio štab Tomšičeve brigade. Tamo su ga saslušavali. Nije bilo ništa kritičnoga. Verovali su mu, da je išao samo u posetu. Pažljiviji pak su postali, kad su kod njega našli nenaslovljeno pismo na župnika u Mirni. U pismu je njegov pošiljalac tražio, da mu mirenski župnik Jakob Širaj nabavi spisak partizana i aktivista. Za sud je bio Grozde belogardistički kurir i zato osuđen na smrt. Izmišljotina jeste, da su ga mučili tako, da su mu skinuli kožu sa tabana, odrezali jezik i prste. Ipak su partizani zagrebli truplo preplitko, zato su manje rane na njemu prouzrokovale šumske životinje, koje su ga ogrizle.(Mladina.si, Tednik, br. 13, subota, 22. maj 2010, u članku (Ne)preverjeni mučenik)
Na tu tvrdnju odgovara cistercijanski pater Alojzij Ilc, koji je u Brazilu godine 2008 upitao Jožeta Mestnika, nekadašnjeg zapovednika vaške straže u Stični u godini 1942, dali zna za kakvo pismo, koje bi neka poverio Lojzetu Grozdetu za mirenskoga župnika. Odgovorio je: »Ne sećam se, da bi Grozdetu izručili bilo kakvo pismo.«Dragar, M.: Zvest križanemu. - Ljubljana, 2010. pp. 350.: Razgovor patra Alojzija Ilca i autorice, Stična, 30. ožujka 2008.
Pronalaženje 23. februara 1943. se je delomice raskrilo, šta se u stvari događalo sa đakom Grozdetom, kojega su usred noći mučili u Mirni, a bio je još i maloletan (jer tada se punoletnost sticala napunjenom 21. godinom). Školarci su brali u šumi visibabe i pronašli njegov leš. Na njemu su bili vidljivi tragovi mučenja, a leš je bio neistrunut. Prevezli su ga u obližnji Šentrupert, gdje je komisija načinila zapisnik. Grozdetov leš nije bio pokopan, a ipak bez najmanjeg znaka truleži, makar je ležao već sedam nedelja na slobodnom te je bila temperatura dosta iznad nule...
Sahrana Grozdetovo telo su zatim sahranili na šentrupertskom groblju; poradi ratnih prilika ga naime nije bilo moguće prevesti u domaću župu Tržišče. Vest o mučenju i ubojstvu nevinog studenta je među ljude unela strah te duboko potresla njegove školske drugove i profesore, poznanike i prijatelje. Grozdetov glavni mučitelj je tačno četiri godine iza toga, 1. januara 1947, počinio samoubojstvo: sa autom je zavozio pred lokomotivu.
Beatifikacija u Celju
Povodom 50. godišnjice Grozdetove smrti je nadbiskupija Ljubljana počela crkveni postupak za priznanje njegova mučeništva te time za njegovo proglašenje blaženim i svetim. Papa Jovan Pavle II je o njemu prilikom prve posete u Sloveniji (16—19.V.1996) rekao: »Sluga Božji Lojze Grozde je samo jedna od bezbrojnih nevinih žrtava komunizma, koje visoko dižu palmu mučeništva kao neizbrisivu uspomenu i opomenu. Bio je Hristov učenik.« Papa Benedikt XVI pak je kazao, da sveci nisu prošlost, nego predstavljaju sadašnjost i budućnost Crkve i društva. U punoći su ostvarili ljubav u istini, koja je u hrišćanskom životu najviša vrednost; njihovi likovi su kao prizme, koje u različitim nijansama odasjavaju jedinstveno svetlo, koje je Hrist.