мини|десно|Ки манастир на Хималајима.

Тибетански будизам (познат и као ламаизам) је посебан облик будистичког учења, карактеристичан за Тибет и подручје Хималаја, укључујући и Непал, Бутан, северну Индију, Монголију, североисточну Кину и делове Русије (Калмикија, Бурјатија и Тива).

Тибетански будизам, који се често квалификује као тантрички будизам, укључује учења три главна „возила“ будизма: хинајану, махајану и вађрајану, као и елементе тибетанске пребудистичке религије у виду локалних божанстава примљених у будистички пантеон. Будисти на Тибету броје око пола милиона од око три милиона становника.Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Историју тибетанског будизма чине два главна периода: први од 7. до 12. века, када је као новина донесен из Индије и Непала, и други од 13. до 20. века, током којег се у потпуности стопио с тибетанским друштвеним животом. Индијски монашки будизам, пустио је корење у Тибету пред крај 8. века. До половине 9. века, тибетански будизам је преживео све врсте утицаја, углавном из Кине и из индијског тантризма. Tokom 11. века, ренесанса тибетанског будизма се одиграла кроз повратак оригиналним индијским изворима. У оквиру тибетанског будизма се развило више школа, које су се често називане по боји шешира ("црвени шешири", "црни шешири", "жути шешири"). Поглавар школе "Жутих шешира", Далај Лама, је спроводио цивилну власт у Тибету од 17. века.

Након што је Народна Република Кина припојила Тибет 1950-их година, тибетанске избеглице и дијаспора су прошириле утицај тибетанског будизма и у многе западне земље.

Тибетански будизам је данас веома познат кроз мисију Далај-ламе. Чињеница да је врховни верски вођа далај лама и политички вођа осликава везу религије и политике у ламаизму.

Ламаизам је данас већинска религија у Монголији и државна религија у Бутану.

Историја ламаизма на Тибету мини|десно|Први Панчен-лама.

Тибетански монаси и учењаци су редовно посећивали будистичке манастире средњовековне Индије све до времена њиховог уништења за време муслиманских освајачких похода крајем 12. века. Тако су Тибетанци, постали главни баштиници познијих облика индијског будизма, махајане и вађрајане. Управо нам тибетански извори пружају могућност стицања увида у разноврсност и обиље индијских будистичких учења и пракси од 8. до 12. века. Тибетански преводи из тог периода потврђују да су велике филозофске традиције махајанског будизма биле још увек увелико живе у Бихару и Бенгалу под Пала краљевима (од 8. до 12. века). Све до 12. века индијски будистички учитељи, од којих су најпознатији били Атиша и Шакја-шри, посећивали су Тибет, а висок стандард превода са санскрита на тибетански представља довољан доказ о виталности будистичке филозофије и религије током тог периода, који се често погрешно описује као „сумрак“ будизма у Индији.

Увођење будизма

Будизам на Тибету се први пут помиње када се помиње и Тибет као држава.Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. Сонгстен Гампо (око 609-650.), 33. краљ по тибетанској традицији, први је монарх за којег постоје поуздани подаци. На Тибету је, у Ласи и њеној околини, подигнуто неколико будистичких капелица за време његове владавине. Касније су га прогласили првим тибетанским краљем „велике религије“ тј. будизма.

Прича о тибетанском будизму почиње са две жене које је примио као дар од својих суседа: принцезу Венченг из Кине и принцезу Брикути Деви из Непала. Његове две жене су биле горљиве следбенице Буде и чини се да је њима за вољу изградио два храма, Ђокханг и Рамоче, где су смештене две статуе Буде које су оне донеле као мираз. Такоје кип Ђово Римпоће (Драгоцени господ) изворно био смештен у Рамоче храму, да би касније био пребаћен у Ђокханг и остао најсветији кип на Тибету.

мини|Самје, први будистички манастир на Тибету.

Сонгстен Гампо од будизма није начинио само националну веру, већ је и послао преводиоца, Тхонми Самбхота, у Индију како би створио тибетански алфабет погодан за превођење санскритских текстова. Овај преводилац је посао тако добро урадио да је на основу тибетанских текстова могуће реконструисати, реч по реч, изгубљене санскритске предлошке.

Прихватање будизма као националне религије на Тибету није, међутим, ишло без отпора. На Тибету је већ постојала религија - бон - и њезини следбеници нису осећали никакву жељу да је замене. Следило је неколико векова политичке борбе, најизраженије током владавине краља Трисонг Детсена (око 755-797), који је користио будизам као средство да порази неке од племића (укључујући и своју жену), који су били следбеници бона.

Краљ Трисонг Детсен настојао је да створи монашку заједницу засновану на филозофији и пракси индијског махајана будизма. У том циљу он је око 775. основао први тибетански манастир у Самјеу, а првих седам тибетанских монаха приступило је Реду (сангхи). Краљ је позвао два индијска учитеља: Сантаракшиту (око 705-788), професора са Наланде у Бихару, и Падмасамбаву, јогија из будистичког упоришта у Свату (данашњи Пакистан), који је уживао репутацију да поседује наднаравне моћи и може да убија демоне. Овој двојици је требало 12 година да обуче групу монаха према одговарајућим стандардима. Убрзо после тога један број кинеских будиста појавио се у Самјеу, како би довео у питање право индијског будизма да усмерава веру на Тибету.

Око 792. године у манастиру Самје је одржана велика расправа између индијских и кинеских будиста, а превагу је однела индијска струја. Кинеског монаха Хуа Шанг Махајану је поразио водећи Сантаракшитин ученик, индијски мудрац Камаласила, чија аргументација је укључивала и тезу да пробуђење долази постепено, а не изненада.

Два наследника Кхри-сронг-лде-бртсана, то јест Садна-легс а нарочито Рал-па-цан, који се сматра трећим великим побожним краљем, помагали су нову доктрину. Изграђено је још капела, систематизовани су методи превођења. Будистички монаси су почели, премда још увек ретко, да наступају и као свештеници.

Изгон и повратак будиста

Када је краљ Лангдарма (око 803-842), следбеник бона, узурпирао трон тако што је 836. убио рођеног брата, уследио је велики прогон будиста, које је до тада помагала држава. Са крајњом суровошћу, сви манастири били су уништени, а хиљаде монаха и следбеника побијени, тако да је будизам нестао са Тибета. Иако је стекао озбиљна упоришта на границама царства захваљујући приливу избеглих монаха, будизам се није у централном Тибету повратио дуго потом.

978. године неколицина будистичких учитеља се вратило са источног Тибета. Приближно у исто време једна благонаклоно настројена лоза будистичких краљева западног Тибета, наследника старе краљевске лозе из Ласе, почела је да потпомаже оснивање храмова и манастира, школовање учењака и преводилаца текстова широм своје краљевине, која се протезала од планине Кајлаш на запад све до Ладака, а на југ до индијске границе.

Најближи извори будистичких учитеља и списа били су Кулу и Кашмир, у којима је будизам још увек цветао. Најчувенији тибетански учењак и преводилац из овог периода био је Рин-чен-бзанг-по (958—1055). Од тог доба тибетански монаси и путујући учењаци са средишњег Тибета почињу да одлазе у Индију у све већем броју. Нарочито су вредни помена 'Брог-ми (922—1072) и Мар-па (1012—1096), који су постали оснивачи Са-скја и Каргјудпа редова тибетанског будизма.

"Друго преношење" из Индије

thumb|Тангка, тибетанско осликано платно.

Године 1042. велики индијски учитељ Алиша, који је претходно посетио чак и Суматру на позив тамошњих будистичких владара, стигао је на Тибет на захтев краљева западног Тибета. Према предању, Јеш Ода, побожног владара, киднаповало је племе муслиманских одметника. У замену за његов живот тражили су злата колико је био тежак. Његов нећак пристигао је са врећама пуним злата, али се испоставило да му недостаје таман толико колико је тежила ујакова глава. "Ништа не брини због тога", рече му ујак. "Нека ме убију, а ти новац дај да доведеш будистичког учитеља Атишу из Индије".

Атиша - и сам краљ који је свој трон заменио за монашки огртач – био је одушевљен квалитетом будистичких текстова сачуваних у манастирима у унутрашњости Тибета. Заједно са својим учеником Дрондоноин, покренуо је будистички препород. Атиша је остао на Тибету до своје смрти, 1054. године. Његов утицај био је огроман: малобројне су тибетанске верске вође оног доба на које није деловао као узор. Најдражи ученик му је био 'Бром-стон (1008—1064), који је утемељио манастир Рва-сгренг (1056) и верски ред бКа'-гдамс-па (дословно „Ред оних који су везани заповешћу"). Строгост његових прописаних обичаја била је ипак одбојна већини Тибетанаца, који су се радије приклањали слободнијим и живописнијим облицима религије.

Један 'Брог-мијев ученик је 1053. године утемељио манастир Са-скја, који је убрзо постао средиште новог и моћног религиозног реда. Поглавар Мар-паових ученика био је благи аскета Ми-лас Рас-Па (Миларепа), чувен подједнако по својим песмама, као и по чудотворним моћима. Пренео је своје учење сГам-по-пау (1079—1153), чији су непосредни ученици основали шест чувених школа, које су се заснивале на његовим учењима и потпадале под општи религиозни ред бКа'-ргјуд-па (дословно „пренесена реч"). Тих шест школа биле су Пфаг-мо-гру, Карма-па, мТсхал, 'Бри-кхунг-па, сТаг-лунг-па и 'Бруг-па. Неке од тих школа бирале су своје ламе (поглаваре) системом реинкарнисања, што је доцније усвојено и приликом избора Далај-ламе.

Оснивањем ових школа тибетански будизам је почео да се устаљује, а обиље индијске будистичке литературе било је преведено на тибетански. Житељи села, као и номадски пастири били су до тада већ спремни да прихвате службе будистичких монаха подједнако као оне које су држали њима ближи свештеници Бона, па су будисти и бонпои често, у потпуно пријатељском духу, држали службе једни уз друге. С друге стране, између различитих будистичких редова често су се јављала огорчена непријатељства и то не из доктринарних, већ из политичких разлога. Многи од тих редова и поједини манастири који су им припадали били су уско повезани са племићким породицама, па су бивали умешани и у њихове супарничке амбиције.

Монголска владавина

мини|лево|Тибетански бескрајни чвор

Док су муслимански освајачи пустошили светилишта северне Индије, Монголи су, под вођством Џингис-кана, који је постао њихов поглавар 1206. године, кренули у покоравања Азијског царства. Године 1240, спремајући се за инвазију, монголска војска се улогорила недалеко од Ласе и затражила "духовни савет". Тибетански вођа у то време Сакја Пандита (1182—1251) послао је свог нећака Пакпу (око 1235-1280), који се према предању показао толико супериорним над Кублај каном, да је овај пао ничице њим као својим учитељем, чиме је започет однос свештеник-ученик и обезбеђена политичка аутономија за Тибет.

Тако су тибетански монаси и ламе, пошто је Индија за њих била изгубљена као верска матица, убрзо почели да налазе простор за мисионарску делатност међу Монголима, што им је донело велике користи, нарочито када је Кублај-кан постао кинески цар. Овим је и тибетански будизам постао доминантна религија у Монголији и даље у источној и централној Азији.

Велики лама из Са-скја је тада постао нека врста вазалног владара Тибета и такво уређење је потрајало до 1354. године, када је Бјанг-чуб рГјал-мтсхан из Пхаг-мо-груа истиснуо Са-скју и стекао монголско признање. После сто тридесет година владавине, Пхаг-мо-груа су потиснули принчеви Рин-спунгс, а њих, опет, владари гТсана. Све ове породице заступале су супарничке религиозне интересе, па је током целог овог бурног периода уочљиво сложено прожимање савеза између племићких породица и монашких средишта. Будизам се до тада у потпуности стопио са тибетанским друштвом и унутрашњом политиком. Као реакција на исквареност постојећих облика будизма, јавила се нова школа, чији су почеци везани за живот и учења велике религиозне фигуре Тсонг-кха-пе (1357—1419), позната као дГе-лугс-па (досл. „Узор врлине"), а њена популарност и утицај расли су невероватном брзином.