+Бизмарк
Немачки бојни брод Бизмарк () један је од најпознатијих ратних бродова Другог светског рата,-{History Learning Site. World War Two.Bismarck }- и најбољи у својој класи. Добио је име по немачком канцелару из XIX века, Оту фон Бизмарку, а постао је познат након Битке у Данском мореузу маја 1941, када је, пошто је потопио заставни брод и понос Британске Краљевске морнарице, бојни крсташ ХМС Худ, Черчил наредио „Потопите Бизмарк!“. Након лова који је трајао три дана, Бизмарк је потопила Британска краљевска ратна морнарица.
Историја 250п|мини|лево|Поринуће Бизмарка 14. фебруара 1939. године. Пројектовање и изградња овог брода почели су током тридесетих година 20. века, као наставак дотадашњег развоја крстарица класе Дојчланд и бојних крсташа класе Гнајзенау. Међутим, кад су Французи направили други бојни брод класе Денкерк пројектантима Бизмарка је било јасно да морају да изврше одређене измене у пројекту, због чега је првобитни депласман брода од 35.000 тона повећан на 42.600 тона. Званична тонажа овог брода и даље је била 35.000 тона, како се не би прекршио Англо-немачки споразум из 1935. године којим је Немачкој било дозвољено да има максимално пет бојних бродова од 35.000 тона (што је била максимална тонажа дозвољена Вашингтонским поморским споразумом из 1922. године).
250п|мини|лево|Бизмарк на дан 24. августа 1940. када је уведен у службу Кригсмарине. Прототип предложеног бојног брода замишљеног у складу са борбеним планом З требало је да делује у правцу ометања и уништавања поморске трговине због чега је имао исто толико велике резервоаре горива као и бродови који су прављени за операције у Пацифику. Без обзира на првобитну намену, Бизмарк је био способан да се равноправно супротстави било ком бојном броду који се у то време налазио у наоружању ратних морнарица широм света.
Бизмаркова кобилица је 1. јула 1936. године положена у бродоградилишту Блом и Фос () у Хамбургу. Поринут је 14. фебруара 1939. године док је у оперативну употребу уведен августа 1940. године, под командом поморског капетана () Ернста Линдемана.
250п|мини|лево|Бојни брод Бизмарк 15. септембра 1940. године. То је био последњи капитални брод поринут у хамбуршком бродоградилишту. Кобилица за први бојни брод класе „Х“ је положена 15. јула 1939. године али је изградња заустављена за мање од три месеца градње, да би коначно отказана августа 1941. године. Након тога, у складу са немачком политиком вођења подморничарског рата, сви радни ефективи бродоградилишта су били усмерени на изградњу подморница.
Након поринућа, Бизмарк је привезан у делу луке где је вршено опремање брода, где су већ чекали котлови, топовске куполе и остали делови надграђа. Ту је извршена и једна мања измена у изгледу трупа. Наиме, раван прамац је замењен „атлантским“ који је имао боља маритимна својства.
Рат је започео у септембру 1939. године, али упркос њему и оштрој зими, радови су се одвијали према плану и распореду. Први чланови будуће посаде пристижу у Хамбург априла 1940. године. У то време долази и командант брода. Бизмарк је још увек био у фази опремања те су чланови посаде започели прву фазу обуке, упознавање са ратном техником и средствима на броду. 23. јуна Бизмарк улази на суви док како би му уградили пропелере и систем за смањење бродског магнетизма. Такође је префарбан подводни део брода. Из дока излази 14. јула и враћа се на стари гат. У наредним данима обављају се још неки тестови… Посада, састављена од 103 официра и 1962 подофицира и морнара још увек није била комплетна, те су нови чланови још увек пристизали. Брод је коначно био спреман „за борбу и пловидбу“ и улазак у оперативну употребу, што је и озваничено 24. августа 1940. године.
Борбена историја Продор у Атлантик мини|десно|300п|Мапа операције Вежба Рајна. (црвеном бојом приказано је кретање немачких бродова, а жутом кретање британских бродова) Бизмарк је у недељу, 18. маја 1941. године испловио у пратњи тешке крстарице Принц Еуген, на своју прву и последњу мисију под тајним називом Вежба Рајна (). Преостали тешки ратни бродови Немачке ратне морнарице који је требало да учествују у овој мисији нису испловили због механичких проблема и борбених оштећења. Упркос почетним тешкоћама операција је ипак настављена под командом немачког адмирала Гинтера Литјенса.
Немачка флота је имала неколико циљева — уништење што већег броја трговачких бродова како би се Британија принудила да суспендује конвоје, макар и привремено, интензивирање иначе слабог присуства немачких подморничких снага у Атлантику, скретање пажње британских поморских снага са Медитерана како би се олакшао немачки напад на Крит и пребацивање Ромела и његових јединица у Либију.
Сумње Британског адмиралитета о могућем пробоју немачког бојног брода Бизмарк у Атлантик потврђене су преко обавештајних података које су прикупиле контраобавештајна служба Ултра (која је дешифровала Енигма код), шведска крстарица Готланд и норвешки покрет отпора. Три дана касније, британски извиђачки авион, Супермарин Спитфајер, фотографисао је Бизмарка укотвљеног у једном од норвешких фјордова. Британски бомбардери, који су полетели са задатком да бомбардују Бизмарка, могли су само да известе да је немачки бојни брод напустио фјорд у којем је био укотвљен.
Немачка флота наставила је неометано напредовање на северозапад у правцу Данског теснаца, поморског пролаза између Исланда и Гренланда, који је представљао капију северног Атлантика. Док се налазила у северним водама, немачка поморска борбена група остала је незапажена од британског извиђачког ваздухопловства које ју је тражило знатно јужније. Са намером да нападне британске конвоје у Атлантику, Литјенс се надао да ће уз помоћ магле и лошег времена успети да се несметано пробије кроз Дански теснац, али су се његови планови убрзо изјаловили. У сумрак 23. маја, британске тешке крстарице ХМС Норфок и ХМС Сафок, које су патролирале Данским теснацом у очекивању покушаја немачког продора у северни Атлантик, успоставиле су радарски контакт са Литјенсовом поморском групом. После краћег артиљеријског дуела, британске тешке крстарице мудро су се повукле изван домета немачких топова у ишчекивању доласка британских бојних бродова, задржавајући радарски контакт.
Битка у Данском пролазу
250px|мини|лево|Бојни крсташ ХМС Худ, понос Британске краљевске морнарице. 250п|лево|мини|Уметничка слика на којој је приказано како ХМС Худ тоне након што га је погодила салва са Бизмарка. У суботу, 24. маја, око 05.50 ч изјутра, британска поморска борбена група под командом контраадмирала Ланселота Холанда, састављена од бојног брода ХМС Принц од Велса и бојног крсташа ХМС Худ, напала је немачку поморску борбену групу на изласку из Данског теснаца. ХМС Принц од Велса је тек недавно био завршен и његово опремање је још увек било у току (док је пловио у сусрет Бизмарку, на њему су се још увек налазили радници бродоградилишта који су приводили посао крају). ХМС Худ, који је током Првог светског рата изграђен као брзи бојни крсташ, између два рата био је унапређен додатном оклопном заштитом да би могао да се супротстави другим бојним бродовима, али је његов палубни оклоп још увек био релативно танак. Немачки адмирал Лутјенс, који је након сусрета са британским крстарицама очекивао присуство британских бродова на излазу из теснаца, био је изненађен када је пред собом видео два најбоља ратна брода Британске краљевске ратне морнарице.
Британски ратни бродови запутили су се директно ка Бизмарку како би ушли у тзв. „сигурну зону“. Са смањењем раздаљине у односу на немачке бродове, смањивао се и угао под којим су падале немачке гранате, чиме је ХМС Худ непријатељској ватри излагао јако оклопљене бокове уместо своје слабо оклопљене палубе. На малим раздаљинама се такође смањивала и предност коју су Немци, захваљујући свом одличном систему управљања ватром, имали у борби на великим раздаљинама. Лоша страна овакве тактике била је та што су британски бродови, због кретања у правцу непријатеља, могли да отворе ватру на немачке бродове само из предњих топовских кула због чега је од укупно 18 британских тешких топова само десет могло да ефективно дејствује. Додатна отежавајућа околност била је и велика брзина којом су се британски бродови кретали као и водена измаглица која се притом стварала у ваздуху око брода, због чега је била знатно смањена прецизност британске ватре.
Фатална Холандова грешка била је то што је одлучио да са два брода маневрише као са једном јединицом. Два брода су била удаљена један од другог само 800 метара, тако да су дим из Худових димњака и водоскоци од граната које су падале око њега мутили и заклањали преглед Принцу од Велса.
Худ и Принц од Велса су први отворили ватру. Холанд је наредио да се ватра отвори на водећи немачки брод Принц Еуген, заменивши га грешком са Бизмарком. То му је била друга веома опасна грешка, јер су Немци правилно индетификовали британске бродове и отворили ватру на Худ. Међутим, капетан Принца од Велса убрзо је уочио грешку и наредио да се промени мета. Холанд је такође изменио своје првобитно наређење за дејство, али његово ново наређење није стигло до центра за управљање ватром пре прве салве.
Током прва два минута битке, адмирал Литјенс је оклевао да се упусти у борбу све док капетан Линдеман није преузео иницијативу и наредио да се отвори ватра на водећи британски брод Худ. мини|250п|Бизмарк отвара ватру на британске бродове током битке за Дански теснац. 250px|мини|десно|Бизмарк испаљује салву на ХМС Худа и ХМС Принца од Велса. 05.49 часова — Худ поручује да се ватра концентрише на водећи брод.
05.52 часова — раздаљина између британских бродова и Бизмарка је око 23.000 метара. Худ и Бизмарк отварају ватру, следи Принц од Велса. Худ поручује Принцу од Велса: „Померити нишанске справе удесно“ (на Бизмарк); Бизмаркова салва не погађа Худа, али пада веома близу.
05.55 часова — Бизмаркова трећа салва и једна салва са Принца Еугена погодиле су Худ скоро истовремено и изазвале експлозију муниције спремљене за употребу на Худовој палуби за чамце. Худ поручује да се окрену улево и изложе бокове Бизмарку. Четврта Бизмаркова салва пребацује Худа.
06.00 часова — раздаљина између британских бродова и Бизмарка се смањила на 12.800 метара. Худ и Принц од Велса се још увек окрећу. Бизмаркова пета салва пробија танко оклопљену палубу у средини трупа, скоро директно погађа складиште и изазива огромну експлозију која је разнела труп брода иза главног јарбола. Худ се преполовио. Делови брода засули су Принц од Велса који је, иако удаљен пола миље био принуђен да скрене у страну не би ли избегао Худа који је убрзано тонуо. Прамац се усправио и потонуо, крма убрзо за њим. Од 1.418 чланова посаде Худа, преживела су само три.
06.02 часова — Бизмарк и Принц Еуген концентришу ватру на Принца од Велса, који је веома тешко погођен у компасну платформу командног моста. Експлозија убија све на командној платформи осим капетана Лича и једног радио-телеграфисте.
06.06 – 06.12 часова — Бизмарк погађа четири пута Принца од Велса, а Принц Еуген три пута.
06.13 часова — Принц од Велса се повлачи и под заштитом димне завесе почиње да се удаљава од немачких бродова док његова задња купола за кратко отвара ватру на Бизмарка.
Због механичких кварова само је једна главна топовска кула на Принцу од Велса била способна за дејство. После битке која је трајала једва 20 минута, Бизмарк је уз помоћ свог саборца, Принца Еугена, успео да уништи одличан британски ратни брод и да натера други на повлачење. Бизмарк и Принц Еуген су затим почели са маневрима за избегавање торпеда због погрешно протумачених шумова приписаних непријатељским торпедима као и због појаве британског авиона Шорт Сандерленд. Иако је капетан Линдеман хтео да крене у потеру и докрајчи оштећени ПоВ, адмирал Литјенс је игнорисао његов предлог сматрајући да би даље задржавање у рејону битке отворило могућност за нове сукобе са Британском краљевском ратном морнарицом, чиме би основна мисија уништења непријатељских конвоја била доведена у питање.