Ваздухопловство и противваздушна одбрана (скраћено В и ПВО), било је вид Војске Републике Српске задужен за одбрану ваздушног простора Републике Српске. Званично је основано 27. маја 1992. године. Учествовало је у рату у Босни и Херцеговини и рату у Хрватској, а после борбених дејстава је реорганизовано. Првог јануара 2006. године постало је део јединствених Оружаних снага Босне и Херцеговине, а део хеликоптера РВ и ПВО је пребачен у цивилне структуре Републике Српске.

Историја Предисторија мини|лево|190п|Етнички састав БиХ према попису из 1991. године

Босна и Херцеговина је мултиетничка држава. Према попису становништва из 1991. године, од 4.364.649 становника 43,65% се изјаснило као Муслимани, 31,38% као Срби, 17,31% као Хрвати и 5,49% као Југословени. Већина Југословена су били Срби или дјеца из мјешовитих бракова. Године 1991, било је 27% мјешовитих бракова.

Као резултат првих вишестраначких избора, одржаних у новембру 1990. године, највише гласова су освојиле три највеће националне странке, Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница. Странке су подијелиле власт по етничким линијама, а предсједник Предсједништва постао је Муслиман Алија Изетбеговић, предсједник Скупштине Србин Момчило Крајишник и предсједник Владе Хрват Јуре Пеливан.

Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је 15. октобра 1991. у Сарајеву усвојила простом већином „Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине”. Српски посланици нису прихватали меморандум, тврдећи да питања везана за измјене устава морају бити подржана двотрећинском већином чланова Скупштине. Упркос противљењу српских представника, „Меморандум” је одобрен, због чега су Срби бојкотовали Скупштину. Не марећи за бојкот, Скупштина је започела усвајање законске регулативе, па је тако 25. јануара 1992. расписан референдум о независности, заказан за 29. фебруар и 1. март.

Одзив на референдуму био је 63,4%, од чега је 99,7% бирача гласало за независност. Међутим, Срби који су чинили нешто мање од трећине становништва БиХ, бојкотовали су референдум и прогласили непослушност новој Влади БиХ, почев од 27. марта оснивајући Владу Српске Републике Босне и Херцеговине.

Током љета 1991. године за вријеме борбених дејстава у Словенији и Хрватској команда Југословенске народне армије је одлучила да повуче дио својих снага из ових побуњених република. Дијелови ЈНА напустили су цјелокупну територију Словеније у складу са споразумом словеначког руководства и Предсједништва СФРЈ. У исто вријеме у Хрватској, ЈНА се повукла само са дијела територије, повлачећи своје снаге на територију Српске Крајине или Босне и Херцеговине. Неке од повучених јединица су касније учествовале у борбеним дејствима у Хрватској. Конкретно, припадници РВ и ПВО СФРЈ су напустили аеродроме Церкље у Словенији и Плесо и Лучко у Хрватској. На територију Босне и Херцеговине је повучен дио ПВО, који је претходно покривао Загреб.

Након потписивања Сарајевског примирја између Хрватске и Југославије, ЈНА је реорганизована. Пети корпус РВ и ПВО ЈНА је расформиран, као и неке јединице. Преостали припадници су прешли у састав 5. оперативне групе В и ПВО, чија је зона одговорности била западна Босна и Херцеговина и Српска Крајина. Почетком сукоба у Босни и Херцеговини ЈНА је кратко учествовала у борбама, али су власти у Београду одлучиле да повуку војску на територију Србије и Црне Горе до 19. маја 1992. године. Припадници ЈНА који су поријеклом из Босне и Херцеговине су већином демобилисани и већином су се прикључили Војсци Српске Републике Босне и Херцеговине, која је створена у мају исте године. ЈНА је иза себе оставила велику количина наоружања и опреме. Конкретно, В и ПВО ВСРБиХ који је био у процесу формирања, примао је авионе и хеликоптере стациониране на аеродрому Маховљани.

В и ПВО током Рата у Босни и Херцеговини лево|мини|Аеродром Маховљани (данас Међународни аеродром Бања Лука)

Дана 12. маја 1992. године руководство Српске Републике Босне и Херцеговине донијело је одлуку о стварању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Један од видова ВСРБиХ је било и В и ПВО које је основано 19. маја 1992. Од ЈНА ВСРБиХ је добила девет авиона Ј-21 јастреб, тринаест Ј-22 орао, један Г-4 супер галеб, двадесетседам хеликоптера SA 342 Газела и четрнаест Ми-8Т. Поред ваздухоплова, ЈНА је оставила и противавионске системе С-75 Двина и 2К12 Куб, преносне ракетне системе Стрела-2 и 9K38 игла и противавионску артиљерију калибра 20 мм, 30 мм и 40 мм. В и ПВО ВСРБиХ је располагању је остављена инфраструктура на аеродрому Маховљани и хеликоптерску базу Залужани.

В и ПВО ВСРБиХ је званично формирано 27. маја 1992. године. Истог дана борбени авиони су извршили шеснаест летова, дејствујући по Хрватској војсци и Хрватском вијећу одбрану у Посавини. Први командант В и ПВО ВСРБиХ био је генерал Живомир Нинковић. На челу штаба се налазио пуковник Божо Новак. Главни штаб ВСРБиХ 15. јуна је утврдио организациони и кадровску структуру за ваздухопловну и противваздушну одбрану, а 3. јула је допуњена. Међутим, пошто је у току била веома важна операција Коридор 92, у којој је борбено ваздухопловство било широко укључено, одлучено је да се формирање и реорганизација јединица одложи до краја прве фазе операције. Тек крајем јула исте године формиране су ваздухопловне бригаде, хеликоптерска ескадрила итд.

мини|Ј-22 орао

Током овог периода В и ПВО је активно учествовало у борбама у Посавини, гдје су ХВ и јединице ХВО прекинуле комуникацију између западног и источног дијела Српске Републике. Борбено авијација је вршила неколико налета дневно, а снаге ПВО распоређене на подручје Бање Луке штитиле су од напада хрватског ваздухопловства, које је такође дјеловало у Посавини. Ваздухопловство ВСРБиХ је 9. јуна претрпјело прве губитке, хеликоптер SA 342 Газела је оборен. У близини села Јоховац 11. јуна оборен је двосјед Ј-21 јастреб. Пилот и техничар су погинули. Недалеко од Дервенте је 24. јуна дејством противавионске артиљерије Срби су оборили МиГ-21 хрватског РВ и ПРО, а пилот гине. Након тога, хрватско ваздухопловство је зауставило своје дејства у Посавини. В и ПВО ВСРБиХ 28. јуна је изгубило други авион, 108. бригада ХВ је оборила Ј-22 орао изнад Оџака, а пилот Богослав Лукић је убијен у ваздуху. Поред борбеног ваздухопловства у операцији Коридор 92, важну улогу су одиграли и транспортни хеликоптери. Они су извукли 1.894 рањеника у 2.909 летова. Ударно ваздухопловство током ових борби је извршила 1.242 налета, током којих је већином имало подршку копнене војске. На љето 1992. године ваздухопловство ВРС је вршило ударе по објектима војна индустријска постројења у Новом Травнику, Витезу, Зеници и другим мјестима под контролом Републике Босне и Херцеговине. Савјет безбједности ОУН је 9. октобра усвојио резолуцију 781, којом су забрањени летови изнад Босне и Херцеговине. Дан касније ваздухопловство је прекинуло летове.

Након усвајања резолуције СБ ОУН, западне дипломате су започеле вршити притисак на руководство Републике Српске, захтијевајући распуштање ратног ваздухопловства. Њихов главни аргумент је био одсуство авиона код противника ВРС — АРБиХ и ХВО. На преговорима са Дејвидом Овеном предсједник Републике Српске Радован Караџић се првобитно сложио са овим захтјевом, али након разговора са генералима Нинковићем и Ратком Младићем одбио је да расформира В и ПВО. Борбени авиони су летјели до прољећа 1993, али су зато хеликоптери наставили са летовима, углавном вршећи извлачење рањеника и испоруку терета. Поред тога, хеликоптери SA 342 Газела су повремено пружали подршку копненим снагама. На љето 1993. године Српска војска Крајине је дозволила ВРС да користи аеродром Удбина. То је омогућило В и ПВО да настави са борбеним летовима, јер је ваздушни простор изнад Српске Крајине био отворен. Поред неколико авиона ВРС је у Српску Крајину пренијела и двије батерије ракетног систем ПВО 2К12 Куб. Припадници АРБиХ су у близини Брчког 2. августа 1993. године из преносног ракетног систем Стрела-2М оборили Ми-8Т ВРС, у коме је погинуло шест официра. Међу погинулима је био и командант 92. мјешовите авијацијске бригаде потпуковник Слободан Кустурић.

Војска Републике Српске је 28. фебруара 1994. године преузела операцију уништавања муниције за далекометне вишецјевне бацаче ракета у Бугојну и Новом Травнику. У операцију је било укључено шест авиона Ј-21 јастреб и два Ј-22 орао, смјештена на аеродрому Удбина. Ј-21 јастребови су гађали фабрику муниције у Новом Травнику, а Ј-22 орлови су бомбардовали складиште оружја у Бугојну. На повратку у базу пресрео их је ловачки авион Америчког ратног ваздухопловства F-16 фајтинг фалкон, који је имао задатак очувања зоне забране лета изнад Босне и Херцеговине. Оборена су четири авиона Ј-21 јастреб, пети је пао усљед недостатка горива. Посљедњи Ј-21 јастреб и оба Ј-22 орла су се приземљила на аеродрому Удбина.

На прољеће 1994. године снаге Организације Сјеверноатлантског споразума су извршиле бројне ударе на положаје ВРС у близини Горажда. Срби су успјели да погоде француски Етендар IVP 15. априла помоћу преносног ракетног систем Стрела-2М, али је авион био у стању да се врати на носач авиона. Сљедећег дана, Срби су истом ракетним системом оборили британски Си Харијер, које је пао у Горажде. Након ових догађаја, В и ПВО ВРС је учествовало у борбама за Бихаћ на јесен 1994. године. У почетку су авиони, који су полијетали са Удбине, испаљивали ракете из ваздушног простора Српске Крајине, без повреде зоне забрањеног лета изнад Босне и Херцеговине. Два авиона Ј-22 орао су 18. новембра 1994. напали војне и индустријске објекте у Бихаћу, а један авион је пао након што је крилом ударио у цијев једне од фабрика. На крају, како би спријечили коришћење аеродрома Удбина, НАТО је 21. новембра извршио масивни ваздушни удар. Положаји ПВО Српске Крајине на подручју Баније и ПВО Српске у западној Босни су такође били мета ваздушних удара.

Током офанзиве ХВ на западну Славонију 2. маја 1995. године, ПВО ВРС оборио је хрватски МиГ-21 изнад Босанске Градишке, који је непосредно прије тога испустио неколико бомби над град. Истог дана на то подручје је пребачена 1. самоходна батерија ПВО, али је хрватско ваздухопловство прекинуло летове. У мају исте године, снаге НАТО су извршиле неколико удара на складишта ВРС. Покушавајући да пресретну нападајући авион, 1. самоходна батерија ПВО је 2. јула 1995. године оборила амерички F-16 фајтинг фалкон, који је пао код Босанског Петровца. Пилот је успио да се катапултира и шест дана се скривао од припадника ВРС. Евакуациона група НАТО га је 8. јула извукла. Овај инцидент је довео до озбиљних промјена у прописима Америчког ратног ваздухопловства. Од тада су удари ваздухопловства извођени само уз подршку авиона са противрадарским ракетама.

Ваздухопловство ВРС је активно учествовало у борбама на Динари крајем јула 1995. године, када су снаге ХВ и ХВО заузеле Босанско Грахово и Гламоч. За вријеме операције Олуја авиони ВРС су се са аеродрома Удбина вратили на аеродром Маховљани. Такође су прелетјели сви исправни авиони СВК. Два Ј-22 орла ВРС су 6. августа 1995. године нанијели удар на хемијски завод у Кутини у Хрватској. Током тог периода, ваздухопловство ВРС је изгубило два авиона. Један Ј-22 орао је у јуну, због грешке пилота, пао на писту аеродрома Удбина, а другог је оборила „пријатељска ватра” код Дрвара 10. августа..

мини|лево|Снимак авионског удара НАТО током операције Намјерна сила