Властимировићи, такође познати и као Вишеславићи, били су српска средњовековна династија, која је владала Кнежевином Србијом у периоду од 7. дo 10. века.
Династија се у историографији најчешће назива по кнезу Властимиру из средине 9. века или по старијем кнезу Вишеславу са краја 8. века, али се сматра да је заснована већ са Неименованим архонтом, који је владао за време цара Ираклија (610–641). Последњи познати владар из династије Властимировића био је кнез Часлав Клонимировић из средине 10. века.
За време владавине династије Властимировића, Кнежевина Србија је обухватала средишње српске земље у унутрашњости, око речних сливова Ибра, Западне Мораве и Дрине, обухватајући и области Босне и Соли на западу. У појединим периодима, под врховном влашћу српских кнежева из династије Властимировића биле су и приморске области Травуније и Неретљанске крајине.
Назив и значај мини|Печат кнеза Стројимира из 9. века
Назив династије Властимировића створили су историчари по кнезу Властимиру, првом значајнијем владару из ове династије из средине 9. века. За исту српску династију се понекад, али знатно ређе, користе и називи Вишеславићи или Вишеслављевићи, према старијем кнезу Вишеславу са краја 8. века, као првом владару чије је име познато у историјским изворима.
Значај Властимировића је у томе што су створили прву српску независну државу на Балкану и што је за време њихове владавине постојала врховна власт над свим српским областима на Балкану. Смрћу Часлава Клонимировића та врховна власт престаје да постоји и више никада неће бити обновљена, већ ће се српске области након тога често наћи у отвореном сукобу или на различитим зараћеним странама.
Порекло Цар Константин VII Порфирогенит у свом делу De administrando imperio посвећује осам поглавља досељавању Срба и Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји О Србима и земљи у којој сада обитавају и говори о пореклу, постојбини и познатим члановима владарске породице. Врховни поглавар Срба у Белој Србији је имао два сина од којих је један узео пола народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му подари земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца влада Белом Србијом. Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци њиховог вође (син, потом унук и тако редом), а први владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780. године. После њега влада његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој. До тог времена, Срби су већ увелико овладали знатним делом јадранског залеђа, а тадашњи просторни опсег српског етничког подручја у ширем захвату историјске Далмације потврђују и Анали франачког краљевства, у којима је под 822. годином забележено да су Срби народ који држи велики део Далмације ().
Владавина
Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина. Средином 9. века, формира се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир (9. век — 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. године) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза („архонта”). Тиме је Травунију вазално везао за Кнежевину Србију, у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине 10. века. Властимира наслеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852—888), када Бугарска почиње да јача, али је и Кнежевина Србија постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије” 879. године.
Источна граница српске државе Војислављевића према суседној Бугарској била је промењива услед честих сукоба и настојања бугарских владара да током 9. века потчине становнике разних источних области, а првенствено Тимочане, Браничевце и Морављане.
Последњи познати Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу цара Симеона (927), Часлав долази у Србију из Бугарске (где је провео готово цео дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Кнежевина Србија, поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић. који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9. века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969—976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава. После његове смрти, Србија се распала.
Између 971. и 976. године, за време владавине цара Јована Цимискија (969–976), византијска власт је обновљена у источним српским областима, где је формиран Катепанат Рас. Печат стратега Раса датован је у Цимискијеву владавину, што је омогућило да је Цимискијев претходник Нићифор II Фока буде препознат у Рашкој. protospatharios и katepano из Раса био је византијски намесник по имену Јован. Недостају подаци о катепану Раса за време Цимискејеве владавине. Византијско војно присуство је убрзо након тога окончано ратовима са Бугарском и поново је успостављено тек око 1018. са краткотрајном темом Сирмијума, која се, међутим, није много проширила на ужу Србију.
Пет деценија касније, кнез Јован Владимир (ум. 1016) се појавио као влада Срба у Дукљи. Могући потомак, Стефан Војислав, предводио је бројне побуне 930-их против византијског цара (господара српских земаља), који се успешно осамосталио до 1042. Огранак династије Војислављевића, Вукановићи, појавио се као трећа династија 1090-их. Име је добила по великом кнезу Вукану који је у почетку држао Србију под својим рођаком дукљанским краљем Константином Бодином (око 1080–1090), али се одрекао било каквог господства 1091. када је извршио препад на многе византијске градове на Косову и у Македонији. Династију Немањића, најмоћнију у српској историји, основао је Стефан Немања, такође потомак исте лозе.
Породично стабло
Непознати кнез (~610–641+), вођа Срба и њихових византијских склавинија под Ираклијем. Неколико генерација Вишеслав ( 780) Радослав (~800–822) Просигој (822–836) Властимир (836–~850) (оснивач), поразио Бугаре у рату са Бугарском. Мутимир (~850 – † 891–893), поразио Бугаре у рату са Бугарском. Прибислав Мутимировић, владао (~891–893). Захарија Прибислављевић (921–924), на престо га довели Византинци, уклонили Бугари. Бран Мутимировић, претендент на престо 895–6. Павле Брановић (~917–921), на престо га довели Бугари, срушили Византинци. Стефан Мутимировић Стројимир Властимировић, вазал Мутимира, касније под бугарским каном Борисом. Клонимир, Часлав Клонимировић (933–943/960), ослободио српске земље под бугарском окупацијом, ујединио Србију. Гојник, вазал брату Мутимиру, касније под каном Борисом. Петар Гојниковић (~892–918), заробљен од Бугара, умро у заточеништву. Ћерка, удата за Крајину Белојевића. мини|центар|400п|Породично стабло ВластимировићаНапомена: Родослов династије Властимировића је рађен према делу
Види још Историја Срба у раном средњем веку Печат кнеза Стројимира
Референце
Извори и литература
Референце
Литература
, Београд
, Београд
Викизворник Константин Порфирогенит, „-{De administrando Imperio}-” (О управљању Царством) (глава 32)
Спољашње везе
Трибина „Српске земље пре Немањић” — нова открића рано-средњовековне историје (ТВ Бечеј — Званични јутјуб канал)
Категорија:Србија у 7. веку Категорија:Србија у 8. веку