Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 — Загреб, 12. фебруар 1961) био је српски и југословенски књижевник и преводилац. Миљковић је један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века.
Биографија Бранков отац Глигорије (1907–1999) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња код Дрниша. Имао је и брата Драгишу (1939–1993) чијим залагањем је за живота и после песникове смрти сређена и сачувана Бранкова заоставштина. Миљковићева породица води порекло из Заплања код Ниша, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш.Гојко М. Тешић, „Био-библиографија Бранка Миљковића“, Књижевна историја, I–II, Београд, 1974.
Миљковић је детињство проводио у периоду Другог светског рата у породичној кући на периферији Ниша у улици Љубе Дидића 9. Бранково одрастање у поробљеном Нишу, у коме је био сведок свих страхоте рата и насиља, највероватније ће касније у психолошком смислу бити зачетник тема о смрти у његовој поезији. На Велики петак 1944. године, Бранко посматра како савезничке бомбе падају на Саборну цркву, али и на школу "Свети Сава". Видео је своју младу комшиницу Ружу, своју прву љубав, како је у несвесном стању односе у болницу. Узалуд су се Бранкова мајка и друге жене молиле за Ружу. Она се више никада није пробудила, а Бранко ће своја дечачка осећања према њој исказати доста година касније, у својој песми Узалуд је будим.Бранко Миљковић, Принц поезије
200px|мини|десно|Миљковић је стекао средње школско образовање у Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“Од 1941. до 1945. похађао је основну школу. Први, други и трећи разред завршио је у основној школи „Вожд Карађорђе“ у Нишу, а четврти, пред крај рата, у очевом родном месту Гаџином Хану.Петар Џаџић, „Неукротива реч“, Политика, бр. 236, Београд, 1984.
Од 1949. до 1953. године Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић са којом је био активан и у Друштву књижевника и књижевних преводилаца Ниша. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професорима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“. Током гимназијског школовања велики утицај на песника имао је професор књижевности Драгољуб Милосављевић и, нарочито, професор филозофије, Фридрих Трој. Они су највише допринели да упише студије филозофије(1953) и да настави да се бави књижевношћу.
Године 1953. из Ниша је отишао у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић.STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA (2) Živ je otišao među žive (2011) politika.rs Настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство симболиста и надреалиста. мини|Рукописи Бранка Миљковића. Када је дошао у Београд, Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање.Слава плаћена животом (2011) Народне новине Ниш Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)...
Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-машном, шеширом великог обода... Од студента боема – постао је господин.СТРАДАЊЕ БРАНКА МИЉКОВИЋА (3), Као риба на удици. (2011) politika.rs
Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“. мини|Писмо Бранка Миљковића редакцији листа "Дело", у вези песама Петра Пајића. Оригинал се налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат у Београду. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.
По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима (како то у књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч“, наводи Петар Џаџић) због проблема „узрокованих љубавним јадом“, напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највероватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.
Трагично је преминуо у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године. Том догађају претходила су следећа догађања. У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању:
Убрзо након овог догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања. Овај догађај и даље изазива многе контроверзе. Танасије Младеновић је сматрао да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника, наводи Младеновић. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”. Мада, упркос наводима, до данас је највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.Марица Стојшин, Проветравање живота, КОВ, Вршац, 2008,
После трагичне смрти Бранка Миљковића у Загребу 1961. године, целокупна песникова посмртна оставина налазила се у његовој родитељској кући у Београду, на Вождовцу, у ул. Ђорђа Кратовца 52. Скромна породична кућа, коју су песникови родитељи купили и касније се доселили из Ниша у Београд 1954. године, дозидана је са још једном просторијом (радном собом) у којој је живео и стварао велики песник, у амбијенту „песничке лабораторије“ и богате личне библиотеке. Песникова кућа била је и духовно стециште читаве једне генерације песника и писаца у успону, педесетих и шездесетих година 20. века.
Песништво У анкети о искушењу поезије, објављеној у књижевном часопису Дело, Бранко Миљковић је на питање "Ваш пут до песме" навео следеће:Радован Поповић, , Службени гласник.
Пишући о поезији Алена Боскеа, чији је утицај на песника несумњив, Миљковић је изразио суштину свог схватања песништва, и поезије уопште; да је „поезија победа над песником”, да је, у ствари, она аутономна и независна од реалности и да „није именовање постојећих ствари које нас окружују, она је стварање”. У трагању за чистом поезијом и могућностима транспозиције стварности у храм речи и симбола, по њему она „стварност претвара у могућност”, а песника види као „жртву” своје поезије. О томе даље каже да „Песма и песник врло брзо замене своје улоге. Песник уместо да каже бива казан. Да би задржао своје право на речи, песник је принуђен да постане објекат поезије. Уместо да песник пише поезију, поезија пише песника.”8 У својим критичким написима и огледима о поезији уопште и песницима, Миљковић је, по мишљењу многих критичара, писао о суштини и дилемама сопствене поетике, тражио одговоре на питања која су произилазила из бића његове песме, желећи на одређен начин „да се стави на место одакле би могао да посматра сопствену поезију непристрасније, као свој сопствени критичар, као песнички двојник који би му осветљавао пут у тами“. Његове песме су биле херметичне песме, а он је о њима говорио:
За Миљковића је симбол био „инкарнација стварности, кондензовање стварности у простору и времену у оно што је есенцијално и битно.“ Са друге стране, надреалистичка начела су му послужила да открије и досегне онострано, да открије подсвест, сан, и да од ирационалних извора бића открије нову реалност.
Тежио је надреалистичком ослобађању човека кроз призму симбола, до потпуног прожимања стварности и суштинског израза. У овој синтези настајали су стихови који су зрачили магијском лепотом и дубином и који су често измицали декодирању.
Један од најзанимљивијих и значајнијих циклуса у збирци Узалуд је будим је други по реду циклус Седам мртвих песника. Бранко је у овом циклусу посветио по једну песму песницима које је вероватно највише ценио јер су му веома слични по тематици и мотивима у својим песмама.
То су: Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Владислав Петковић Дис, Тин Ујевић, Момчило Настасијевић и песник Горан, Бранков пријатељ.
Остали рад Упоредо са песничким радом, Миљковићево стваралаштво обухвата интензивну критичко-есејистичку делатност, објављивањем око шездесетак прилога у листовима и часописима широм Југославије у периоду од 1955. до 1961. год. Прву критику (приказ) објавио је 1955. год. у београдском листу Видици, поводом збирке песама Велимира Лукића, Лето. Сагледавајући његов критичарски опус, може се са правом рећи да је Миљковић био својеврсни хроничар књижевних збивања на југословенском простору; нема практично ниједног значајнијег имена савремене југословенске (и српске) поезије о којима није писао. Несумњиво је да је својим критичарским текстовима и приказима знатно допринео представљању тзв. друге послератне генерације песника, којој је и сам припадао.
Бранко Миљковић или Орфејев двојник
За песнике симболистичке оријентације, песнике који настоје да “све замене речима” посебно је важна слобода у комбиновању речи. Трагајући за том слободом, Бранко Миљковић се посебно у песмама Порекло наде, приближио појединим елементима надреалистичке поетике. За њега су посебно били изазовни они елементи надреалистичке поетике који су инсистирали на удаљавању од реалних ствари и појава, на улози сна и несвесног.
Мада нема сумње, за Миљковића су најизазовнији били покушаји надреалиста да изграде једну такву технику градње вербалне јаве коју је он готово дивинизовао у песми Критика метафоре. Миљковић је прихватио и један гротескно-хуморни тон (тако важан за надреалисте) да би могао да релативизује оно становиште које доминира у песмама садржаним у књизи Ватра или ништа. Једноставно речено, стављајући песнику задатак да у језику изгради посебну реалност, паралелни свет, Бранко Миљковић је саму песму и њену егзистенцију учинио паралелном са егзистенцијом самог песника...
Награде Октобарска награда Београда, 1960, за збирку Ватра и ништа.
Наслеђе Филм о Бранку Миљковићу
Ватра и ништа играно-документарни филм, Ниш, 1995, производња: -{ПП}- Круг, уз материјалну подршку Министарства културе Републике Србије и Скупштине града Ниша, сценарио и режија: Марислав Радисављевић, директор фотографије филма: Иван Здравковић, сниматељ: Дарко Ковић, сценограф: Борис Чершков, костимограф: Јелка Ашанин, композитор: Благоје Радојевић, сликар декора: Перица Донков, глумци: Горан Милев, Слађана Влајовић.