мини|320px|десно|Амброђо Лоренцети, Алегорија добра у граду. Приказано је 9 девојака са тамбурином како играју балату. Балата је италијанска ренесансна песничка и музичка форма, која се користи од -{XIV}- века (треченто) до -{XV}- века. Име је добила од глагола -{ballare}-, што значи играти — почела као плес.
Има музичку структуру -{AbbaA}-, у којима прва и последња станца имају исти текст. Као таква слична је француској форми виреле. Прво и последње „А“ се назива -{ripresa}-, строфе „-{b}-“ су -{piedi}-, а четврта строфа се зове -{volta}-. Постоје и дуже балате, форме -{AbbaAbbaA}-... За разлику од вирелеа две „-{b}-“ строфе имају исту музику.
Балата је најчешћа секуларна музичка форма у Италији у периоду тречента (италијанска -{Ars Nova}-). У делу „Декамерон“, Ђованија Бокача, балате се певају на крају сваког дана (једино је преживела музика Лоренца да Фиренце на Бокачову поезију).
Најраније балате, које се могу наћи у -{Codex Rossi}-, биле су монофоне, а касније су постале двогласне и трогласне. Већ око 1360—1365, балате су се играле у кругу. Прво је певао солиста, затим му се придруживао хор, а вођа плеса је понављао рефрен.
Најзначајнији композитор балата био је Франческо Ландини. Међу последњима је балате у -{XV}- веку писао Гијом Дифе.
Референце
Спољашње везе Балата Франческа Ландинија -{Ecco la Primavera}-
Категорија:Историја музике Категорија:Песничке форме Категорија:Средњовековна музика Категорија:Метрика Категорија:Средњовековна књижевност