Поплат је насељено мјесто у општини Берковићи, у Републици Српској, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 457 становника. До 1981. године званични назив насеља је био „Доњи Поплат“.
Географија Поплат је смјештен у јужној Херцеговини, на изразитом тектонском и морфолошком додиру столачке котлине и планинског масива Хргуд. Насеље се развило у подножју брда Жегуља, које представља доминантну орографску баријеру према југу. Највиша кота насеља је узвишење Дврсник, са којег се пружа панорамски поглед на кањон ријеке Радимље и шири ареал Дабарског поља. Геоморфолошки, терен је типичан издигнути крашки рељеф са карбонатним саставом стијена. Овдје су изражени сви облици површинске крашке ерозије, попут шкрипа, вртача и каменитих падина, који се нагло спуштају у алувијалне равни погодне за земљорадњу. На овом простору доминира педолошки састав типа црвеница (terra rossa), која у комбинацији са медитеранском климом омогућава узгој специфичних култура: винове лозе, смокава, шипака и чувеног херцеговачког дувана.
Географски положај Поплата карактерише и специфична хидрографска веза са ширим сливом ријеке Требишњице. Иако се насеље налази на крашком ободу, оно гравитира систему подземних вода и токова који се преко Попова поља улијевају у Хутово блато, стварајући јединствен еколошки ланац у овом дијелу Херцеговине. Климатски, Поплат се налази под снажним утицајем средоземне (медитеранске) климе. Због отворености терена према непосредној близини јадранске обале, овдје продиру топле ваздушне масе са мора, што резултира дугим, жарким љетима и благим зимама. Овај „морски” дах омогућава вегетациони период који траје готово током цијеле године, стварајући идеалан амбијент за субмедитеранске културе. Педолошки састав типа црвеница (terra rossa) додатно погодује узгоју винове лозе, смокава, шипака, кивија, лимуна, маслина и чувеног херцеговачког дувана.
Саобраћајна инфраструктура Поплат представља кључно саобраћајно чвориште овог дијела Херцеговине. Поред магистралног пута М-6 (Столац — Љубиње), кроз насеље пролази модерни магистрални пут ка Неуму М-17, који представља главну везу унутрашњости са јадранском обалом. Такође, из Поплата полазе традиционални локални и регионални правци који преко села Влаховићи и Врањска омогућавају најкраћу друмску везу са Билећом.
Ова позиција чини Поплат стратешки најближом тачком Републике Српске једином излазу Босне и Херцеговине на море, чиме се додатно наглашава његов географски и инфраструктурни значај. Од дијела Поплата до обале мора у Неуму (ваздушном линијом) има тек нешто више од 30 километара, што га заиста чини „прозором” Републике Српске ка мору.
Историја Етимологија Иако се насеље налази на историјској територији илирског племена Даорси, назив места нема потврђену илирску конотацију у стручној литератури. У научним круговима који се баве топономастиком и лингвистиком Источне Херцеговине, преовладава хипотеза да је име Поплат романског порекла и да потиче од каснолатинског глагола populare или суфикса populatum (од корена populus — народ), што у контексту каснијег влашког језика означава „насељено или оживљено место”. Овај назив се првенствено везивао за плодне наносе у долини, који су се прилагођавали за пољопривреду након повлачења сезонских вода. Насупрот томе, у народној етимологији порекло имена се изводи из архаичне српске речи поплат (која означава табан, односно доњи део стопала или стару меру за дужину).
Праисторија и антика Током гвозденог доба, шире подручје Поплата представљало је привредно и заштитно залеђе градинског центра хеленизованог илирског племена Даорси, чије се главно седиште налазило у Даорсону на данашњим Ошанићима. На локалитету Поплат налази се један од најзначајнијих праисторијских објеката у овом делу Херцеговине — монументална илирска градина „Врсник”. Детаљна археолошка истраживања из 1890. године, која је предводио археолог Вацлав Радимски, утврдила су да је ова сувозидна тврђава обухватала простор од 7,8 хектара, имала три концентрична заштитна камена прстена, а за њену изградњу је утрошено око 34.940 кубних метра камена ради одбране од суседних Делмата.
Положај праисторијског и каснијег античког насеља био је у потпуности условљен хидролошким циклусима периодичних крашких поплава на ободу Дабарског поља. Пошто херцеговачки крш током лебњих месеци пати од суше, сезонске поплаве које су избијале из крашких понора током касне јесени преплављивале су ниже делове Поплата, али су у пролеће остављале дебео слој плодног муља и влаге. Овај природни феномен омогућио је Даорсима услове за развој интензивне ране пољопривреде и сточарства. Доласком римске власти у 1. веку пре нове ере, преко брдских и сигурнијих делова Поплата трасиран је важан војно-трговачки пут ка римском емпоријуму Нарони (данашњи Вид код Метковића), позициониран пажљиво изнад плавне линије подножја поља како би саобраћај био могућ током целе године.
Градина Врсник Брдо Врсник (513 m/nv) је карактеристично стожасто крашко узвишење, на стратешком прелазу са Поплата на мјесто Битуњу. Ово брдо заузима кључан положај у регионалној хидрографији и географији, с обзиром на то да се дуж његове североисточне долине пружа природна комуникација која повезује столачки и љубињски крај, чиме је контролисао историјске путеве
На самом врху и падинама брда Врсник налази се један од најмонументалнијих, али истовремено и најмање површински истражених праисторијских локалитета у Источној Херцеговини — градина Врсник. Према детаљним прорачунима и нацртима које је 1890. године израдио аустроугарски археолог Вацлав Радимски, комплекс се простире на површини од чак 7,8 хектара, што га сврстава међу највећа утврђена насеља илирског доба на овом простору. Градина је опасана са три концентрична одбрамбена бедема изведена у техници сувозида, при чему је процењено да је у изградњу целокупног локалитета уграђено око 35.000 кубних метара камена.
Због специфичности локације и релативног дефицита ситних површинских налаза (попут керамике), у археолошкој науци доминира став да Врсник првенствено није служио као трајно урбано насеље, већ као велики сезонски центар или рефугијум (прибежиште). У тренуцима великих војних опасности и сукоба између илирских племена Даорса и Делмата, комплетно околно становништво са простора Поплата склањало се иза масивних бедема Врсника заједно са својом стоком. Јужне падине брда су кроз читаву историју коришћене за испашу стоке, што је у модерно доба довело до делимичне девастације ванских бедема, јер су локални мештани користили већ обрађени праисторијски камен са утврђења за изградњу међа и сопствених ограда.
Средњи век У средњовековном периоду, Поплат је административно и територијално припадао историјској жупи Дабар, која је била једна од кључних области Хумске земље (касније Херцеговине). Кроз насеље је пролазио важан дубровачки трговачки пут (via Ragusina), којим су се кретали каравани са сољу, занатском робом и текстилом из Дубровника према унутрашњости Херцеговине и Босне. Локално властелинство на овом подручју било је уско повезано са хумском властелом и племићким породицама које су управљале Дабром.
Најзначајнији споменик овог доба у непосредној близини насеља јесте некрополија стећака под називом „Некук” (локалитет Шаитлуци/Шехитлуци на ободу Поплата). Ова средњовековна некропола сведочи о густој насељености и економској моћи локалног становништва у 14. и 15. веку. Споменици су изграђени у облицима плоча и великих сандука, а многи од којих поседују карактеристичне клесане украсе попут стилизованих крстова, представа лова и мачева, карактеристичних за херцеговачку клесарску школу.
Османски период Након пада средњовјековне државе Херцеговине (Хума) под османску власт у другој половини 15. века, Поплат је укључен у састав Херцеговачког санџака. Према опширним пописима (дефтерима) из 1475. и 1477. године, Поплат је забележен као насељено место са хришћанским становништвом, где се спомињу и локалне заједнице које су задржале право на традиционално сточарење на ободима крашких поља.
Током вишевековне османске владавине, Поплат постаје посед (чифлук) муслиманских беговских породица из Стоца и Љубиња, док већинско српско православно становништво ради као кметови (чифчије) бавећи се пољопривредом и дуванским засадима. Повремени устанци и буне против аграрног притиска обележили су позни 19. век на овом подручју, нарочито током Невесињске пушке (1875–1878), када су се мештани прикључили устаничким одредима у Источној Херцеговини.
Аустроугарски период и културно-просветни развој Окупацијом већег дијела Херцеговине од стране Аустроугарске (1878–1918), Поплат административно потпада под Љубињски и Столачки срез у оквиру Мостарског округа. У овом периоду Поплат доживљава снажан економски, али првенствено културно-просветни и духовни успон, захваљујући формирању заједничког средишта око парохијског храма.
Главни носилац духовног живота била је црква Светог Архистратига Михаила, која је првобитно саграђена 1867. године за време пароха јеромонаха Софронија Вуковића. Доласком нове аустроугарске управе, у непосредној близини храма подиже се прва основна школа на Поплату са пратећом народном читаоницом и стамбеним простором за учитеље, чиме је оформљен завидан институционални комплекс у селу. У овој школи је крајем 19. века службовао угледни брачни пар учитеља Митриновић, у чијој се кући на Поплату 1887. године родио Димитрије Митриновић, каснији чувени српски и европски авангардни критичар, песник, филозоф и есејиста.
Културни и спортски живот у време Краљевине Југославије Током 1930-их година, у периоду Зетске бановине Краљевине Југославије, долази до снажног ширења витешко-спортског покрета кроз рад соколских чета. Формирано је соколско друштво у Поплату и околним селима.
За потребе физичког васпитања и просветног рада, добровољним радом локалног становништва и државним средствима, између 1933. и 1935. године гради се Соколски дом (популарна „соколана”). Објекат је поседовао фискултурну салу и простор за народну читаоницу, чиме је постао главно место окупљања локалне омладине и одржавања слетова. Почетком Другог светског рата и успостављањем геноцидног режима НДХ у лето 1941. године, Соколски дом је, као и већина сличних објеката у Источној Херцеговини, девастиран и коришћен од стране усташких снага као сабирно место током масовних хапшења и погрома српског становништва према околним крашким јамама.
Други светски рат Након априлског слома Краљевине Југославије 1941. године, целокупна област Источне Херцеговине ушла је у састав новоформиране квислиншке Независне Државе Хрватске (НДХ), унутар велике жупе Дубрава. На ширем подручју Стоца одмах је успостављен усташки апарат, који је отпочео спровођење радикалног плана елиминације и прогона српског православног становништва.
Најтежи удар за мештане Поплата уследио је током масовних усташких погрома у лето 1941. године. Пошто су локални соколски домови и јавне зграде претворени у сабирне логоре, већи део предратног становништва Поплата (око 700 житеља) успео је на време да се организује и избегне масовно хапшење тако што се у ноћи између 2. и 3. августа 1941. године повукао ка ободним брдима и побегао према суседном билећком крају, где је већ буктао Први херцеговачки устанак. Ипак, мањи број мештана (углавном старих и немоћних који нису могли да беже) остао је у селу. У ноћи између 30. и 31. августа 1941. године, усташке јединице су преосталих 11 српских цивила похватале и живе бациле у једну од околних крашких јама, чиме је довршен први талас етничког чишћења Поплата. Током овог погрома, комплетно сеоско средиште је опљачкано, а парохијски Храм Светог Архистратига Михаила заједно са школом и звоником потпуно је девастиран.