Трстенци су насељено мјесто у општини Дервента, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 894 становника.
Географија Насеље Трстенци се налази уз ријеку Саву, на путу Дервента — Кобаш у дужини око 4,5 км. На источној страни граничи са насељем Пјеваловац, а на западном дијелу са насељем Корови. Има своје засеоке који се протежу од главног пута према југу, а пењу се у брежуљкасти дио насеља под обронке Мотајице. Називи заслака (почев од истока) су: Кладари, Каменовац, Лужани, Ријека, Милинковића пут и Грабици.
Историја ИМЕ СЕЛА
Село Трстенци припада општини Дервента, а лоцирано је уз ријеку Саву, на путу Дервента Кобаш у дужини око 4,5 км. Има своје засеоке који се протежу од главног пута према југу, а пењу се у брежуљкасти дио села под обронке Мотајице. На источној страни село граничи са селом Пјеваловац, а на западном дијелу са селом Корови. Називи засеока села почев од истока су : Кладари, Каменовац, Лужани, Ријека, Милинковића пут и Грабици. Село је настањено становништвом српске националности, а понекад се нашла и која породица друге нације. Село броји око 250 домаћинстава и око 900 становника. Најбројније фамилије у селу су: Недић, Милинковић итд. Нисам нашао писани документ, а ни усмену потврду по чему је село добило име, па све ово што ћу навести су само претпоставке.
ПРВА ПРЕТПОСТАВКА
Пошто у равничарском дијелу села, тј. у ритовима, расте трстика или трска, постоји могућност да је село добило име по трстици. За вријеме Турака на овим просторима трстика се пуно користила за плетење којекаквих простирки зване „хасуре“. Познато је да су турски обичаји да су се обреди пијења кафе, као и јела обављали на поду. Трстика је у то вријеме кориштена за облагање зидова унутар куће. Пошто је трстика била пуно у примјени, а расла је на нашем простору, тако постоји могућност да је село по њој добило име Трстенци
ДРУГА ПРЕТПОСТАВКА
У једном дијелу села, још давно су биле засађене плантаже винограда. Пошто у хрватском и словеначком језику чокот називају трс, а од ријечи трс у множини изводи се назив Трстенци. То је једна од претпоставки. Почетком двадесетог вијека власник поменутих винограда био је човјек са презименом Тајч, а националност му је била јеврејска. Он је имање продао Хрватима досељеним из Истре. Ми смо их једноставно звали Истријанци. Са ових простора су одселили почетком Другог свјетског рата и никада се више нису вратили.
ЗАСЕОЦИ СЕЛА
Сви засеоци у Трстенцима имају своја логична имена, осим засеока КЛАДАРИ. О имену засеока Кладари постоји претпоставка. Пошто је заселак познат по пуно природних извора воде, људи су изворе сакупљали у мале базенчиће, а из базена, обично дрвеним коритом, постизали да вода пада у млазу и олакшава точење. Такви извори су називани „точак“. Прије тога су кориштене шупље кладе као цијеви за скупљање воде и називане су „кладенице“. Моја претпоставка је да је заселак и добио назив по тим шупљим кладама и пуно извора.
Заселак КАМЕНОВАЦ
Добио је назив по потоку који протиче кроз тај дио села.
За заселак РИЈЕКА
такође је познато да је добио име по потоку „Црна ријека“ који протиче кроз насеље.
Име засеока ЛУЖАНИ
потиче од имена луг, а то је у преводу гај млада шума. Наши преци, кад су насељавали то подручје, сјекли су шуму и стварали чисте и обрадиве површине. Многа мјеста носе назив „лужани“, а у принципу су у равничарским крајевима.
За заселак ГРАБИЦИ
намеће се закључак да је терен био покривен у већем постотку грабовом шумом. Насељавањем и крчењем шуме, да би добили обрадиву земљу, становници су тај дио села и назвали по грабовој шуми.
Најновији заселак МИЛИНКОВИЋА ПУТ
То је скорашњи назив, логичност постоји, јер пут води у дио села гдје углавном живе становници са презименом Милинковић
ТУРСКО ДОБА
У 19. вијеку на подручју цијеле Босне, па такође и у нашем селу, владало је турско царство. Углавном је сва обрадива земља припадала тадашњим земљопосједницима тј. беговима. Постоји податак да је преко 90% земљишта било у власништву бегова. Наш народ или је радио код бега као слуга без икакве надокнаде или је обрађивао бегову земљу, а њему давао такозвани трећи и десети дио од убране хране или воћа. Српске породице су исте парцеле обрађивали годинама и бегу давали његов дио, а власник земље увијек је био бег. Кметови који су земљу обрађивали нису могли постати њени власници, нити су имали толико средстава да би је откупили. Постојао је један начин да кмет српске националности постане власник дијела земље, а то је да сина пошаље у турску војску. Такви случајеви су били ријетки, јер је наш народ презирао турско царство. Невоља и сиромаштво понекад су натјерали српске породице да се одлуче на овај корак. Такав уговор између турске власти и војника потписивао би се код кадије.
Српско становништво је било насељено у брдима, на обронцима Мотајице. За такво насељавање била су три разлога. 1. Сва обрадива земља била је бегова и наш народ није ни могао да гради кућу на земљи која није његово власништво. 2. Близина државне шуме омогућавала је становништву да крчењем шуме проширује своје парцеле. 3. Свака побуна, долазак војске, скупљање харача сељаци су увијек могли на вријеме склонити своје породице у окриље шуме. 4. Такав распоред насељавања у нашем селу потрајао је дуго. То је било неповољно за становништво, јер на брдима се тешко долазило до воде, а можемо замислити какве путеве су имали да би дошли до својих кућа. 5. Доласком аустроугарске власти у Босну око 1878. године извршена је прва аграрна реформа. Аустријска власт је натјерала бегове да један дио земље морају уступити кметовима тј. сељацима који су ту земљу и обрађивали. На тај начин сељаци српске националности постају власници једног дијела обрадивог земљишта. Већи дио земљишта још увијек остаје у власништву бегова и то углавном квалитетније парцеле. За то је примјер село Трстенци. Скоро сва земља између главног пута и Саве била је власништво бегова све до завршетка Другог свјетског рата. 6. Аустријска власт је прва уредила грунтовне и катастарске књиге на нашим просторима. Тим чином сељаци који су добили земљу од бегова могли су је увести у грунтовну књигу на своје име. Већина парцела земље, код уписа у катастар, добива своје име под којим се и дан данас води.
Послије Другог свјетског рата одмах се приступило извршењу аграрне реформе у цијелој Југославији, па тако и код нас. Власницима великих имања одузиман је вишак земље, све преко 100 дунума.
Тај одузети вишак земље дијељен је сељацима који су располагали са мало обрадиве земље у свом власништву. У то вријеме у нашем селу живјели су потомци бегова и они су располагали са пуно више земље од тада важећих закона. То су биле породице: Аџабдић, Капетановић и Алибеговић. Имање Алибеговић било је лоцирано на подручју засеока Кладари и било је једно од највећих имања у то вријеме у Трстенцима. Имање је повремено мијењало власнике. Најпознатији власник имања, који је дуго управљао имањем, био је Нико Поповић. Он је један дио имања уступио породици Ђисаловић. И данас постоји споменик у нашем гробљу који је подигла породица Ђисаиловић. До скора је тај споменик био најљепши и доминирао је цијелим гробљем. По томе се види каквог су имовног стања биле те породице.
Нико Поповић продаје имање породици са презименом Молч, која је живјела негдје у Бачкој. Та породица није се најбоље снашла на имању и убрзо га продаје Ризаху Алибеговићу из Кобаша. Та је породица посљедња располагала тим великим имањем, све до аграрне реформе 1946. године. Имање је располагало са 2500 дунума земље и шуме.
ЖИВОТ НА ПОЧЕТКУ 20. ВИЈЕКА
Почетком двадесетог вијека познати, а у исто вријеме најбогатији домаћини у Трстенцима били су: Лазар Гибаница и Димитрија Николић из Кладара, Дамјан Поповић из Каменовца, Тешо Недић из Ријеке, Панто Милинковић из засеока Милинковића пут, Пејо Савић из Грабика. То су били људи са великим породицама и за тадашње прилике обрађивали су пуно земље и узгајали доста стоке, свиња и оваца. Ове породице биле су у повољнијем положају у односу на остало сеоско становништво, јер су посједовали више пари запрежне стоке тј. коња и волова. Држали су више крава и имали чопоре свиња које су тјерали у шуме Мотајице, гдје је била јефтина исхрана. Ријетко је ко у то вријеме могао себи приуштити казан за печење ракије или вршалицу за пшеницу. Напредни сељаци које сам поменуо, то су имали још у то вријеме. Прве вршалице биле су тако конструисане да су их покретали људи. Осовина на којој се налазио бубањ имала је са сваке стране по ручку, гдје су по двојица људи окретали и на тај начин вршили пшеницу. Нешто напреднија вршалица која је служила све до Другог свјетског рата, а и коју годину касније, била је погон са коњском запрегом. Сама вршалица није се много разликовала од претходне, само је имала велики редуктор и кардан осовину. На редуктору (ми смо га звали „гепло“) биле су уграђене двије дрвене греде за које су презани коњи. Они су ишли у круг, покретали редуктор и кардан осовину, а осовина је била спојена са бубњем вршалице и на тај се начин вршила пшеница. Све услуге које су обављали, тада мало богатији људи, осталом становништву наплаћиване су углавном у натури или у радној снази. Тако су позајмице или ситне услуге морале да се одрађују у љетној сезони. На тај начин они су увећавали своје посједе на рачун осталог становништва, а то је пракса и дан данас у цијелом свијету.
Тадашње становништво села искључиво се бавило земљорадњом и сточарством. У сточарству су били пуно успјешнији, јер шуме Мотајице су биле погодне за узгој говеда и свиња. Говеда су тјерана на пропланке Мотајице, гдје су боравила цијели дан на испаши. О њима су бринули чобани и на вече би стада враћали у село. Код узгоја свиња било је другачије, већина породица нису свиње догонили кући. У шуми, гдје су свиње налазиле храну у природи, су прављени свињци гдје су свиње боравиле преко ноћи. Једино код јаких зима одношена је храна, да би свиње преживјеле. У свињцима и торовима свиње су се размножавале и расле без великог надзора власника. У шуму се одлазило кад је требало довести коју свињу за клање или продају. Већина власника није знала тачан број својих свиња. И данас се једна кота на Мотајици зове „Свињчине“ по некадашњим свињцима. Можемо претпоставити да су и приноси били мали.
Породице које су насељавале село Трстенце, долазиле су из разних крајева. Доста породица дошло је из источне Херцеговине бјежећи пред Турцима. Поједине породице су направиле крупне грешке у свом пашалуку. Да би избјегли казну, бјежали су у други пашалук. Тадашње кому-никације обезбјеђивале су им миран живот извјесно вријеме. Познато је да су ове крајеве насељавали Срби који су били чувари граничари између турског царства и аустроугарске мона-рхије, у такозваној Војној крајини. Служењем у тим формацијама као награду од аустроугарске власти добивали су 50 дунума земље и насељавање по свом избору.
Почетком двадесетог вијека догађа се велика миграција становништва, како код нас тако и у цијелој Европи. У заселак Кладари доселила је породица Јамелко. по националности Чеси.
Њихови потомци и данас живе на том посједу. Из Истре, такође у Кладаре, досељава породица Брана, чији су потомци до скоро живјели у нашем селу, а то је био Виктор Брана. Између тридесетих и четрдесетих година двадесетог вијека у Кладаре, из Далмације, досељавају три породице са презименом Пенић и једна породица Коџоман. У Трстенце се досељава породица са презименом Кухар. То су тројица браће : Карло, Фрањо и Мартин. Купили су посјед од претходног власника по имену Тајч. Доселили су се из Истре, а наши људи су их звали Истријанци. Били су вриједни људи, са другачијим радним навикама у односу на наше становништво. Имали су добру радну организацију у самој породици. Док су једни водили посао око млина, којег су посједовали већ у то вријеме, други су бринули о великим воћњацима и виноградима, а бавили су се сточарством и ратарством, као и остало становништво. Њихова организација рада на селу могла је служити за примјер осталом становништву.
НАЧИН ГРАДЊЕ