Шипраге су насељено мјесто у Босни и Херцеговини, у општини Котор Варош, ентитет Република Српска. Административни статус мјеста се мијењао, од разних варијанти локалних одредница до мјесне заједнице. Од аустро-угарског периода до 1954. године Шипраге су биле једна од општина Среза/Котара Котор Варош, да би их Закон о комуналном уређењу (1954) вратио на ниво мјесне заједнице. Међутим, општинска организација трајала је све до 1956, када се поново уводи администрација мјесне заједнице, која траје све до данас.
Према попису становништва из 1991. године, у насељу cу живјела 952 становника, а према прелиминарним резултатима пописа становништва 2013. године, у насељу је живјело 652 житеља.
Име Савремено име мјесто је добило по беговској породици Шипрага.Radimsky V. (1892): Ostanci rimskih naseobina u Šipragi i Podbrgju, za tim starobosanski stećci u Šipragi i uz Vrbanju u Bosni. Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, Godina IV, Knjiga I: 75-80.Richter E. (1905): II. Historička i politička geografija. Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, Godina XVI, Knjiga 1: 275-321. Није поуздано познато да ли су им преци (бар дио њих) аутохтоно становништво или су однекуд доселили у овај крај и покрили релативно широк и дуг иметак у долини ријеке Врбање и њених притока. Према генерацијски преношеним казивањима, а особито катастарским подацима, дио њих је вероватно поријеклом из Поугарја (долине уз ријеку Угар).
Клима На подручју Шипрага преовладава умјерено-континентална клима, са изражена четири годишња доба: прољеће, љето, јесен и зима. На околним брдима и планинама је претпланинска и планинска. Годишња колебања температуре и падавина су релативно велика, али дугорочно стабилна.
Дугорочни ("историјски") климатски показатељи за подручје Шипрага
{| class="wikitable" 0.5em solid #999; 120% |- style="text-align:center;" |style="background:pink|Мјесец |style="background:#dfd; "|Просјечна температура (°C) | style="background:pink|Минимална температура(°C) | style="background:#dfd; "| Максимална температура(°C) | style="background:pink| Падавине(mm) |- style="text-align:center;" | style="background:lightblue| Јануар | –1,7 | –4,8 |1,4 |59 |- style="text-align:center;" | style="background:lightblue|Фебруар |0,3 | –3,6 |4,2 |63 |- style="text-align:center;" | style="background:style=;"background-color:#F5DEB3;"|Март|4,6 | –0,1 |9,3 |59 |- style="text-align:center;" | style="background:#ddffdd;fff3;|Април |9,1 |3,9 |14,3 |74 |- style="text-align:center;" | style="background:lightgreen|Мај |13,6 |8,1 |19,2 |90 |- style="text-align:center;" | style="background:lightgreen|Јуни |17,2 |11,5 |22,9 |99 |- style="text-align:center;" | style="background:pink|Јули |18,9 |12,6 |25,3 |81 |- style="text-align:center;" | style="background:red|Август |18,4 |11,9 |24,9 |76 |- style="text-align:center;" | style="background:#dfd;"|Септембар |14,7 |8,6 |20,9 |71 |- style="text-align:center;" | style="background:style=;"background-color:#F5DEB3;"|Октобар|9,5 |4,7 |14,4 |79 |- style="text-align:center;" | style="background:style=;"background-color:#C2B280;"|Новембар |4,4 |1 |7,8 |100 |- style="text-align:center;" | style="background:lightblue|Децембар |0,1 |–2,7 |3 |88 |} Варијације у падавинама између најсувљег и највлажнијег мјесеца су 41 mm. Током године, просјечна температура варира око 20,6 °C.Climate Radohova: Temperature, Climate graph, Climate table for Radohova — Climate-Data.org
Географија Шипраге су на ријеци Врбањи тј. на југоистоку од Бање Луке (61 km) и Котор Вароша (30 km) и центар је истоимене мјесне заједнице. Лоциране су у разгранатој долини (уз Брбању и нене притоке), између планинских вијенаца: сјевероисточно је Шипрашко Брдо (врх Главић, 950 м), јужно Јасик (769 м), југоисточно комплекс Шајиновина — Стражбеница (848 м), западно Радохова (врх Капе,950 м) и сјеверозападно Борчићи (799 м) са Храстиком.Spahić M. et al. (2000): Bosna i Hercegovina (1:250.000). Izdavačko preduzeće „Sejtarija“, Sarajevo.Mučibabić B., Ur.: Geografski atlas Bosne i Hercegovine. Geodetski zavod BiH. Vojnogeografski institut, Izd. (1963): Šiprage (List karte 1:25.000, Izohipse na 20 m). Vojnogeografski institut, Beograd. Насеље, уз Брбању и њене притоке, дуго је око три, а широко око два километра. Обилује изворима питке воде, од којих је један (уз притоку Црквеницу) искориштен за опскрбу мјесне водоводне мреже. У самом мјесту, у Врбању се улијевају — здесна: Мусић поток, Црквеница, Бакин поток и Борчићки поток, те Ћорковац, Заградински поток и Демићка — с лијеве стране.
Историја Предосманлијско доба мини|200п|Тлоцрт (18,42 x 14,2 m) некадашњих остатака ранохришћанске базилике у ШипрагамаA -Предворје (13,9 x 4,09 m)
B — Главна соба (12,38 x 8,30 m)
C — Средња соба (12,38 x 3,95 m)
D — Апсида
a — Прозор
C — Врата (ширина 1,90 m)
D — Врата (ширина 1,20 m)
e — Зазидана врата
b, h — Ложиште
I — Конзола
k — Људски костур мини|200п|Један од два посљедња стећка у Шипрагама, из 12. стољећа(снимак из 1950)
Према релевантним изворима, првих насеља у долини Врбање било је још у неолиту. Ово подручје су тада насељавали Илири, а у 4. вијеку п. н. е. ту су по први пута продрли Келти. Они су се у више најезда задржавали у Босни. Концем старог вијека, долине Врбаса, Врбање и Сане насељавало је илирско племе Мезеји.Mulalić .: Rimski vuk i ilirska zmija –Posljednja borba. Filozofski fakultet. Abdić K. (2014): Ilirski narodi sjeverozapadne Bosne i Hercegovine. Filozofski fakultet, Sarajevo. Након готово једног стољећа отпора домородаца, у 1. стољећу нове ере ову долину освајају Римљани, који постепено потискују Илире и асимилирају Мезеје.Idrizović M., Ur. (1987): Umjetničko blago Bosne i Hercegovine. Svjetlost. Регрутују их и у своју војску, укључујући и морнарицу.
Готово цијело једно стољеће, домородачки Илири су пружали отпор надирујућој Римској империји. Из тог периода постоји више локалитета који указују на римске грађевине: у Шипрагама при самом ушћу Црквенице у Врбању („на њиви Омер-бега Шипраге“), 1891, откривени су остаци ранохришћанске базилике (3. — 5. стољеће).
Јужни Словени, у долину Врбање, досељавају тек у 7. стољећу нове ере, гдје већину чине домородци „Добри Бошњани“. Мијешајући се са старосједиоцима, задржали су се до савремене епохе. Славенизацијом Балкана формирају се прве јужнословенске државице, међу којима је и прва босанска држава — у 10. стољећу. Седрени стећци у Шипрагама свједоче о старобосанској насеобини, најкасније из 12. стољећа. Стећци су били при ушћу Црквенице у Врбаљу. Стећци су били при ушћу Црквенице у Врбању (уз сāме обале ријека). Педесетих и шездесетих година XX вијека, изрезани су и уграђени у зидове околних кућа и других објеката (могуће је због вјеровање у легенду о њиховој „чудотворности“). Један од најбоље очуваних стећака је потопљен у кориту Врбање, непосредно уз примарну локацију, али га бујице носе све даље низводно.
Вјера старобосанска се дуго опирала, упркос повременим упадима крсташа, чији је циљ био увођенје најприје католицизма, а затим и православља. Назив Црква Босанска, увели су католички мисионари (у 13. стољећу, по којима нису постојале друге богомоље осим цркве, нити праве вјере осим католицизма.
Османлијско доба Од 1519. средњовјековни град Котор је под турском влашћу. Тада је поред насеобине Котор формира и Варош, на подручју данашњег Доњег Вароша. Ширењем града у оба правца, према археологу Ђурђевићу, настао је град који је у свом имену задржао оба имена: Котор Варош, који је укључивао насеља: Котор католички, Котор турски, Чепак, Слатина и Варош, која се по први пут под тим именом помиње 1889. године, након пописа, који је организовала Аустро-Угарска, а која је одлуком великих сила анектирала Босну и Херцеговину 1878.
У свом ратном походу на западну Босну, Гази Хусрев-бег је 1520-их брзо напредовао, освојивши Вечиће (1519. или 1520), Котор (1521), Звечај, Гребен, Сокол, Језеро, Винац, Врбашки град, Ливач, Карматин, Бочац, Удбину, Врану, Модруч и Пожегу. У долину Врбање. Преко Влашићког масива може се стићи из два правца: преко гудура Угра и Иломске или из долине Лашве и њене притоке Биле, превојем којим данас пролази траса (још увијек неизграђене) комуникације регионалног пута R-440.
Имајући у виду брзину овог продора, претпоставља да су Крушево Брдо и Шипраге пали дан прије Боја на Бечићком пољу, односно пада Котора.
Зна се да су долину Врбање и њен административни центар Котор, Османлије запосјеле 1519, тек 56 година након пада Босне (1463).Imamović M. (1997): Historija Bošnjaka. „Preporod“, Sarajevo, UDK 949.715-323.1(=864). Затим, предвођени Гази Хусрев-бегом, освајају Бања Луку, 1521..
Под данашнјим именима мјеста у овој долини се по први пута спомињу 1889. године, послије пописа становништва, који је реализовала Аустро-Угарска власт, након анаксије Босне и Херцеговине, 1878, према споразуму „великих сила“.
Изузев преношенја "с кољена на кољено", веома је мало доступних података о османлијској епохи у долини Врбање. Зна се, међутим, да је у том раздобљу долина била у Кобашкој Капетанији, чије је сједиште, пред анексију, било у Котору (Которграду, данашнји Котор Варош).Kreševljaković H. (1950): Kapetani i kapetanije u Bosni i Hercegovini. Godišnjak Istorijskog društva Bosne i Hercegovine, God. II: 89-141, Sarajevo.Pelidija E. (2002): Banjalučki boj iz 1737 — Uzroci i posljedice, El-Kalem, Sarajevo.
Аустроугарско доба Аустроугарске власти су изградиле разгранату мрежу шумског ускотрачног саобраћаја дуж тока врбане и нених притока. Примарна намјена и м је била да, уз посредованје Земалјске владе БиХ, интензивирају експлоатацију шумског блага и осталих природних ресурса. Пруга је долазила из Котор Вароша. На подручју Шипрага рачвала се у неколико праваца. Уз Демићку је ишла до испод Дунића (825 м), a уз Црквеницу до (823 м). Од Крушева Брда су ишла два крака пруге: уз Врбању и Бобовицу. Траса уз Врбању је водила преко Бобовица до окретаљке и Чекрка, а затим — након транспорта локомотиве помоћу чекрка (у кланцу између Шепирица и Јасена) — до Ријечица (1300 м). Одвојак уз Бобовицу је пролазио кроз село Бобовице, па између Палике и Пашинца до Сребреног брда (према Меокрњу), тј. до ушћа потока Крна (921 м).Vojnogeografski institut, Izd. (1955): Travnik (List karte 1:100.000, Izohipse na 20 m). Vojnogeografski institut, Beograd. На трасама демонтираних пруга, касније су изграђене локалне цесте за многа шипрашка села.
Двадесети вијек У Првом свјетском рату десеткована је мушку популација Шипрага. Највише су страдали у рату или одведени у ропство, одакле их се само неколико вратило. Добар дио их је "покоцила" "Шпанска грозница". Стога, двије генереције Шипражана, од 20-их до 50-их година 20. вијека не памте њихове очеве и / или дједове. Од 1. децембра 1918. до 3. октобра 1929, Шипраге су били дио Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и до 1941. Краљевине Југославије.
Други свјетски рат мини|Шипрашка пионирска чета, 1943.