Доњи Скугрић је насељено мјесто у општини Модрича, Република Српска, БиХ. Доњи Скугрић је југоисточни дио села Скугрић, док је Горњи Скугрић његов сјеверозападни дио. Према попису становништва СР БиХ из 1991. у Скугрићу је живјело 2.855 становника, од тога у Доњем Скугрићу 1.402 становника. По коначним резултатима пописа 2013. Завода за статистику Републике Српске, Скугрић има 1.695 становника у 603 домаћинства, од тога Доњи Скугрић 910 становника у 321 домаћинства. Дејтонским споразумом, мали периферни дио Доњег Скугрића, тј. засеока Ждребан, припао је ФБиХ, па је тако по коначним подацима пописа у БиХ 2013. Федералног завода за статистику, пописано и 54 становника Доњег Скугрића у 15 домаћинстава у општини Градачац у ФБиХ.
Село Скугрић је до Другог свјетског рата било сједиште истоимене општине. Подијељено је на Доњи и Горњи 1945, при чему је Горњи Скугрић припао општини Модрича, а Доњи Скугрић општини Градачац. Ово је у исти мах значило да је село било подијељено и у двије регије, јер је општина Модрича припадала регији Добој, а општина Градачац регији Тузла. У одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995 село је поново обједињено у једну мјесну заједницу, у општини Модрича.
Скугрић има 10 заселака, и то: Мишићи, Поточани, Срнава и Ждребан, који су припадали Доњем Скугрићу и општини Градачац, те Гложик, Потпоље, Орахова, Ријека, Брезик и Живково Поље, који су припадали Горњем Скугрићу и општини Модрича.
Географија Скугрић се налази на јужном ободу Босанске Посавине и на сјеверним обронцима планине Требаве, и дакле обухвата двије рељефне цјелине, посавску равницу и требавско побрђе. Налази се на самој међуентитетској линији, удаљен 7,5 км од Модриче као сједишта општине и исто толико од Градачца у ФБиХ. Кроз село пролази магистрални пут М-14-1 који повезује Модричу и Градачац као и пруга Модрича-Градачац, која од одбрамбено-отаџбинског рата није у функцији.
У равничарском предјелу су засеоци Потпоље, Мишићи, Гложик и Живково Поље, док су у брдском предјелу засеоци Брезик, Ријека, Орахова, Поточани, Срнава и Ждребан.
Историја Праисторија-{Група аутора}-:-{Модрича са околином у прошлости}-,Модрича,1986.
Камено доба Први човјек на ширем подручју Скугрића, дакле босанске Посавине и Требаве, појавио се током старијег каменог доба (палеолита) прије око 45.000 — 15.000 година. Шира археолошка истраживања могућих палеолитских локација на подручју општине Модрича нису вршена.
Једно мало насеље, тачније његови трагови, откривено је у Скугрићу приликом прокопавања тзв. западног латералног канала. Налази се на благо заталасаној локацији испод Радишњаче у засеоку Орахова. Нађено је неколико фрагмената керамике и кременог алата, што у цјелини упућује на неолитско поријекло овог налазишта.
У Скугрићу је откривено још једно насеље овог доба у засеоку Потпоље. То је такође локалитет скромне величине, али је значајан јер доказује велику насељеност овог подручја у вријеме млађег каменог доба (неолита). Сва ова насеља припадају једном великом културном кругу неолитског свијета који се од источног Медитерана, преко Балкана шири до средње Европе. Код нас дио овог културног круга носи назив Винчанска култура (по великом насељу у селу Винчи код Београда).
Метално доба У нашем крају праисторијски људи нису имали већа рудна лежишта метала, већ је потреба за металним алатом, оружјем и оруђем, рјешавана путем куповине из крајева богатих рудом. Праисторијски трговци и путујући металурзи преносили су бакарне, касније и бронзане предмете, па их овдје продавали. У немирним временима они су своју драгоцјену робу сакривали тако што су металне предмете закопавали у земљу. Пар таквих остава бронзаних предмета нађене су и овдје. Једна је остава бронзе нађена након Другог свјетског рата у Модричи, на локацији Српска Варош, а од ње је сачувана само једна ратничка сјекира. Једно гробље из овог времена (14. вијек старе ере), гдје су умрли прво спаљени, па остаци изгорјелих костију укопани у земљу и покривени земљаном посудом — урном, нађено је на локалитету Поље у Скугрићу.
Стари вијек На простору данашње БиХ живјела су многобројна илирска племена (Даеситијати, Ардијеји, Даорси, Диндари, Јаподи). Келти су се доселили на Балканско полуострво у IV в. п. н. е. као дио миграционог таласа од којег су се одвојили Келти који су опсиједали Рим 380-их година п. н. е. Ниједно од ових племена на територији БиХ није имало државну организацију, али су имали утврђења у која су се повлачили у случају ратне опасности. У рату који је Октавијан водио на Балкану 35-33. п. н. е. покорена су многа ова илирска племена, нека су се предала, а нека су пружила огорчени отпор. Незадовољна римском влашћу, племена у Илирику су се дигла на устанак који је окупио огроман број људи и који је запријетио и Италији. Устанак је трајао 6-9. године. Битке су вођене на сјеверу око Сирмијума и Фрушке горе, а у Босни око многих илирских тврђава. Након савлађивања устанка, Римљани пространу провинцију Илирик, дијеле на двије провинције: Доњи Илирик или Далмацију и Горњи Илирик или Панонију. Простори данашње Босне ушли су у састав провинције Далмације. У дефинитивној подјели Римског царства на Источно и Западно 396, територије данашње БиХ постају дио Западног. Хришћанство се раширило у IV в. Епископална црква се налазила у Бистуе Нова. Догађај који је донио значајне промјене у Посавини, било је Хунско освајање 441-447. Послије пада хунске власти, Срем, Славонију и друге земље између Саве и Дунава населили су Остроготи уз сагласност цара Авита. Они су бранили и сјеверну Босну од других племена. Долазак Теодорика на власт у Италији крајем V вијека довео је и до укључења Посавине као и дијела Босне у државу Гота. Најзад, Јустинијан је успио да врати провинцију Далмацију у оквире Византијске државе.-{СРПСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА}-:-{Том I, књига 2}-,Матица српска — САНУ,Нови Сад — Београд,2011.
Дакле Римљани долином ријеке Саве продиру и до данашњег Скугрића, и потпуну власт успостављају 6-9. године н.е. Са собом доносе тековине једне далеко напредније цивилизације, па тако у Посавини израстају насеља градског типа — грађевине од камена и опеке са кречним малтером као везивом, улице поплочане каменом, куће снабдјевене водоводом, насеља са јавним купатилима.
У Скугрићу је 1962. године откривено насеље из овог периода на локацији Цигла. То је велики простор у скугрићком пољу од десетак хектара површине, неједнаке висине, на коме се види више благо заталасаних узвишица. Читав овај велики комплекс је омеђен коритом рјечице Толисе, тако што она прави лакат или меандар, а потом је њен ток помјерен и скраћен ископом канала. Народно предање не памти ископ овог канала. Један од положаја на локацији Цигла, мјештани зову Црквина или Тубла. Садржи на површини бројне фрагменте керамике, опеке зидне и кровне, темељ зида грађен од ријечних облутака везаних кречном жбуком те друге остатке културе.
Како би повезали удаљене области свог великог царства Римљани су градили друмове, а један од најзначајнијих путних праваца у овом подручју ишао је долином ријеке Саве. На римској мапи Tabula Peutingeriana, означена је и поштанска станица именом Ad Basante (у Босни). Постоји више стручних радова у археолошкој литератури који се баве лоцирањем ове поштанске станице. На поменутој мапи послије станице Marsonia, за коју се вјерује да је била на мјесту данашњег Славонског Брода, долази поштанска станица Ad Basante (али је нажалост изостављено растојање у миљама), а послије Ad Basante у растојању од ХХ миља је станица Saldis, чије лоцирање може бити на Сави око Брчког. У једном од три велика римска насеља у нашем крају — Јошик између Јакеша и Оџака, Кулиште у Крушковом Пољу и Цигла у Скугрићу, треба лоцирати станицу Ad Basante. Ова насеља су приближно на средокраћи римских поштанских станица Marsonia и Saldis.
Средњи вијек Послије пада Сирмијума (582) Авари су већ 597. продрли дубоко у унутрашњост римске провинције Далмације и разорили 40 тврђава. Масовни упади Варвара услиједили су послије слома Византијског одбрамбеног система на Дунаву (602), што је Аварима и Словенима омогућило да без отпора прелазе Саву код Сирмијума, данашње Раче, Брода, Градишке и на другим мјестима, а затим да се крећу старим римским путевима све до мора. Они су заузели Салону (прије 639), главни град Далмације, а вјероватно и све античке градове у унутрашњости. Словени су се у прапостојбини бавили претежно земљорадњом, па су приликом насељавања запосиједали земљиште које је било култивисано у предримском и римском периоду. Погодних површина за земљорадњу било је дуж мањих ријека, у крашким пољима и омањим котлинама. На овако ограниченим просторима могле су да се насељавају мање групе Словена, обично ближи и даљи рођаци, који су могли брзо и лако да се организују по жупама. Од малобројних старосједилаца преузети су називи великих ријека, као што су: Сава, Дрина, Босна, Неретва, Уна, Врбас, и планина: Прењ, Мајевица, Варда, Мошор, Динара, Романија итд. Из периода досељавања нису сачувани писани извори, али о раном присуству Словена свједоче остаци њихових насеља и некропола који потичу из VII или VIII в. Трагови најстаријих словенских насеља сачувани су и у сјеверној Босни. Срби се масовно насељавају и запосиједају Далмацију у вријеме цара Ираклија (610-641), и то источно од долине Уне и доњег тока Цетине, па до долине Ибра. Сјеверну границу чинила је долина Саве а јужну Приморје, између ушћа Цетине и Бојане. У периоду од VII до IX в. Босна се не помиње као посебна географска област или "земља", што не значи да већ тада нису постојале истоимене жупе. Назив територије први пут је споменут средином X в. у спису византијског цара Константина VII Порфирогенита О управљању царством. "Земља Босна" представљена је као дио "Крштене Србије", државе која је настала на једном дијелу подручја које су населили припадници српског племена. У вријеме најстаријег помена Босна је обухватала само мали дио територије која ће касније чинити босанску бановину и краљевину. Приписују јој се два "насељена града", Котор и Десник, којима се положај није дао утврдити. Врло је вјероватно да су били у горњем току Босне, гдје се препознаје најстарије језгро босанске државе. Међу шест градова "Крштене Србије" у споменутом царевом спису налази се и Салинис, без сумње идентично са каснијим мјестом Соли (у турском периоду Тузла), што значи да првобитна Босна није обухватала сјевероисточни дио савремене Босне. У вријеме првог помена Босна је под влашћу кнеза Часлава, који је 927. послије смрти бугарског цара Симеона обновио државу уз помоћ византијског цара. Са Чаславом, који је око 950. погинуо у борби са тек досељеним Мађарима, прекида се најранија српска династија потекла, по традицији, из времена сеобе словенских племена.
Овај крај је у саставу босанске државе још у вријеме бана Кулина. Упркос томе што је бан Кулин признао врховну власт Угарске, што му је обезбиједило унутрашњу самосталност земље, опасности са сјевера су стално пријетиле. Појава јеретичког покрета у Босни давала је повода угарским краљевима да врло често проваљују у Босну и тамо раде на његовом искорјењивању. Највећи дио тих похода ишао је долином Босне кроз жупу Ненавиште, која је била у непосредном сусједству са Угарском и гдје је угарски утицај био нарочито велики, а осјећала се и непосредна црквена власт калочког бискупа. Овај крај је судбину босанске државе дијелио и у вријеме владавине бана Матеја Нинослава, када су Мађари у више наврата вршили крсташке походе ка Босни. Ново потчињавање Босне Угарској имало је далекосежне посљедице. Њена територија је подијељена, а дијелови су дошли под власт разних господара. У периоду 1237-1319. године, Усора или само њен источни дио, била је изван Босне. Налазила се под угарском доминацијом, а од 1284. до 1316. под влашћу српског краља Драгутина. На самом почетку Драгутинове владавине дошло је до чвршћег зближавања господара Босне Стефана I Котроманића и краља Драгутина, господара Усоре и Соли, које је крунисано женидбом Стефана I Јелисаветом, Драгутиновом кћерком.