Ђорђије Ђоко Павићевић (До Пјешивачки, код Даниловграда, 6. мај 1872 — Никшић, 4. јун 1970) био је официр Црногорске и Југословенске војске, учесник Првог светског рата и Народноослободилачке борбе, пуковник Југословенске армије и најстарији народни херој Југославије.
Потицао је из старе ратничке црногорске породице. Касно се описменио, па је тек 1906. уписао војну школу. Као официр и присталица Јанка Вукотића дошао је у сукоб са министром војним Митром Мартиновићем, због чега је под оптужбом да је противник краља Николе скоро годину дана провео у затвору. Након Балканских ратова налазио се на дужности командира пограничне чете у Ђаковици. У току Првог светског рата, у саставу Санџачке војске, током 1914. и 1915. учествовао је у српско—црногорској офанзиви у Босни. Након окупације Црне Горе био је интерниран у Мађарску, где је у заробљеничком логору остао до краја рата. Као присталица уједињења Црне Горе и Србије ступио је у нову Југословенску војску, али се 1923. пензионисао на лични захтев. До почетка Другог светског рата живео је у селу Мокри До, код Никшића.
У току Тринаестојулског устанка, заједно са четворо деце — два сина и две ћерке, у својој 69. години ступио је у борбу. Као стари ратник посебно се истакао у јесен 1941, када је након сплашњавања устанка позивао народ да се прикључи Народноослободилачком покрету (НОП). Био је заменик команданта Требјешког батаљона Никшићког одреда, са којим је учествовао у борбама током Треће непријатељске офанзиве. Јуна 1942. је постао члан Штаба Пете црногорске бригаде са којом је учествовао у походу у Босанску крајину, а потом у борбама на Неретви и Сутјесци. Од краја 1942. био је саветник команданта Треће ударне дивизије, као и већник на Првом заседању АВНОЈ-а и члан ЗАВНО Црне Горе и Боке. У чланство КП Југославије примљен је септембра 1943. године. Књижевник Владимир Назор назвао га је најстаријим партизаном Југославије.
Након завршетка рата демобилисан је у чину пуковника, а извесно време био је председник Среског одбора НОФ у Никшићу и члан Главног одбора НОФ Црне Горе. Биран је за народног посланика Народне скупштине Црне Горе. Старији син Војислав му је погинуо у рату, а млађи Бранко био је први председник Црногорске академије наука и уметности. Носилац је Партизанске споменице 1941, а Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године у својој 81. години, као најстарији носилац овог одликовања.
Биографија Рођен је на Ђурђевдан 6. маја 1872. године у селу Долу Пјешивачком, код Даниловграда. Потиче из племена Пјешивци. Био је четрнаесто дете у породици Шаја Павићевића и његове супруге Анђе, које су добили у поодмаклим годинама (имали су обоје преко педесет). Његов отац, био је барјактар и носилац Обилића медаље и по мајци унук Сима Вујовића Кођошије, чувеног јунака са Чева. Стицајем околности, крштен је истог дана када је рођен, а име Ђорђије добио је по Светом Ђорђу.
Одрастао је у старој црногорској ратничкој породици и одмалена слушао песме гуслара и приче старих ратника о пушкама, мегданима и ратовима. Пошто је његова породица била сиромашна, а најближа школа чак у Никшићу, нико од његове браће и сестара није се школовао. За време одслужење војног рока, који се у то време похађао у селу, био је од командира упућен на дослужење на Цетиње. Приликом једног обиласка војске, запазио га је сердар Јанко Вукотић, а након похвале четног официра, предложио му је да остане у војсци и понудио чин десетара. Ђоко је овај предлог одбио правдајући да треба да се ожени.
Године 1903, по повратку из војске, у оближњем селу Богмиловићи била је организована основна школа. Иако је тада имао преко тридесет година, Ђоко је желео да се описмени. Пошто му школске власти нису дозволиле упис, отишао је у Никшић и пожалио се војводи Ђуру Петровићу Његошу, који му је одобрио да може похађати основну школу. Након завршеног трећег разреда, 1906. је уписао Подофицирску школу Црногорске војске на Цетињу. Три године потом, Ђоко се 1909. оженио Добрицом, ћерком официра Ђока Бошковића.
Официр Црногорске војске Приликом уписа у Подофицирску школу, Ђоко је са групом полазника био одређен за службу пионира (претеча инжењерије), а тадашњи министар војни сердар Јанко Вукотић обећао им је да ће у свим правима бити изједначени са пешадијом. Каснији министар Митар Мартиновић није желео да одржи ово обећање, а један од разлога за то био је његов лош однос са Вукотићем. Како су обојица имали присталице у Црногорској војсци, знало се који официр је коме привржен. Ова подела, пренела се и на Подофицирску школу и њене питомце, а Ђоко је био велики присталица Јанка Вукотића, јер је управо његовом наклоношћу и уписао Подофицирску школу, с обзиром да је већ био у средњим годинама.
Погођени министарском неправдом, Ђоко и његови другови, њих двадесетак, одлучили су да се пожале књазу Николи, а на ово их је охрабрио и сам Вукотић. Након што га је Ђоко известио о њиховом проблему, књаз је одлучио да ову неправду исправи и наредио министру Мартиновићу да их изједначи са пешадијским подофицирима. Ово је изазвало велики револт код Мартиновића, који је њихов поступак доживео као бунт. Посебно се устремио на Ђока, кога је сматрао покретачем бунта. Почетком -{XX}- века у Црној Гори владала је оштра политичка борба између „крилаша”, чланова Народне странке, који су били противници апсолутистичке власти књаза Николе и „праваша”, чланова Праве народне странке, који су били присталице књаза. Мартиновић као велики противник „крилаша”, Ђоку је узео за зло то што је његов рођак официр Јован Павићевић био познати „крилаш”.
десно|мини|300п|Алај-барјак, црногорска војна застава Почетком 1912. године, Ђоко је у чину потпоручника био постављен за командира Дољске чете. Јула исте године, у време припрема за Први балкански рат министар Мартиновић је вршио распоред командног кадра Црногорске војске и Ђока сменио са командне дужности и пребацио га у пионире (инжењерија). Ђоко и његови војници, доживели су ово као велику неправду, па је он одлучио да оде на Цетиње и замоли министра да га остави у његовој чети. По доласку на Цетиње обратио се министровом ађутанту за пријем, али је био одбијен. Пошто је поновио молбу за пријем, након два дана чекања, насилно је ушао код министра. Мартиновић је ово увидео као прилику за освету и наредио да Ђоко буде ухапшен. Вест о његовом хапшењу брзо је стигла до војника Дољске чете, који су одмах пошли код краља Николе да му се пожале. Краљ је министру упутио захтев да ослободи Ђока, али након Мартиновићеве претње оставком, морао је одустати. Пошто Ђоко није био пуштен из затвора, припадници Дољске чете су пошли код министра војног, али је он наредио да се водници и десетари ухапсе, а војници разоружају и врате кућама. Тек крајем децембра 1912, након пет месеци проведених у затвору, Ђокови другови су пуштени на слободу.
Када је октобра 1912. године отпочела опсада Скадра, Ђоко је краљу Николи упутио писмо са молбом да га ослободи из затвора и упути на фронт. Пошто је Мартиновић, успео да убеди краља да је Ђоко недисциплиновани официр и противник његове владавине, он је одбио његову молбу. Такође, успео је да против Ђока окрене и краљеве синове, принчеве Мирка и Петра, који су га познавали из Подофицирске школе. Многи официри сматрали су да је Ђоко неправедно осуђен. Сердар Јанко Вукотић је након избора за команданта Црногорске војске, затражио да се ослободи и заједно са њим пође на фронт, али је краљ остао упоран у својој одлуци. Тек након што је Вукотић поново био изабран за министра војног, Ђоко је маја 1913. пуштен из затвора да се брани са слободе. Августа исте године одржано је суђење на коме је због дрског понашања према министру војске осуђен на шест месеци затвора, а како је у притвору провео скоро годину дана, одмах је био слободан. Оваквим поступањем дивизијара Мартиновића и краља Николе према њему, Ђоко је био веома повређен, не толико што је у затвору провео скоро годину дана, колико јер му је било онемогућено да учествује борбама за ослобођење од Турака и тако настави ратничку традицију своје породице.
Након изласка из затвора, извесно време је провео у родном селу. Тада се понео мишљу да напусти Црногорску војску и пређе у Српску војску и баш када је припремао планове за илегални прелазак преко границе сердар Вукотић му је поверио дужност командира пограничне чете у Ђаковици. Овде на црногорско—албанској граници провео је око пола године, све до почетка Првог светског рата, 1914. године. У граничном појасу затекао је веома лоше стање, које је пратило убијање војника и пљачка стоке од локалног становништва. Поједини официри, а посебно жандармеријски официри, нису се трудили да среде овакво стање, већ су га користили за лично богаћење. Ђоко се енергично борио против оваквог стања, због чега је често боравио на самој граници и старао се да не долази до заплене залуталих коња и стоке. На овај начин, успео је да успостави добар однос са мештанима околних албанских села и смири стање на овом делу границе, чиме су престали оружани напади на војнике.
Први светски рат Након избијања Првог светског рата, Ђоко је повучен из Ђаковице и укључен у састав Санџачке војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић. Заједно у садејству са Ужичком војском, под командом генерала Милоша Божановића, Санџачка војска је од краја августа до краја октобра 1914. године учествовала у Српско-црногорској офанзиви у Босни. Санџачка војска је најпре заузела Пљевља и Чајниче, а потом половином септембра прешла Дрину и крајем истог месеца избила на Јахорину, Романију и Пале, угрожавајући бок и позадину Аустроугарске војске, током битке на Дрини. Снажним аустроугарским противударом, током октобра, српско-црногорске снаге су се повукле на Дрину, чиме је била завршена офанзива у Босни.
лево|мини|300п|Илустрација припадника Црногорске војске из 1916. године Крајем 1914. године Ђокова Дољска чета, која се налазила у саставу Ловћенског одреда, премештена је на терен између Горажда и Чајнича, где је остала све до краја октобра 1915, када је уследила општа аустроугарска офанзива на Србију, а потом и на Црну Гору. Схватајући да план повлачења Српске војске предвиђа прелазак преко Црне Горе, Аустроугарска је крајем октобра део својих снага усмерила према Црној Гори. Током борби у Босни, као и касније током аустроугарске офанзиве, Ђоко се као командир чете, истакао у вођењу своје јединице, али и као борац учествујући у директним борбама на Дрини, Гласинцу и посебно на Јавору. Након повлачења у Црну Гору, његова чета била је додељена јединицама које су браниле Ловћен. Након тродневних борби са бројнијим непријатељским снагама, његова чета једина се није повукла са положаја иако су то учиниле остале јединице. Тек по добијању наређења о повлачењу, Ђоко је повукао своју чету.
Након повлачења са Ловћена, наређено му је да са четом крене према Даниловграду, али га је на том путу јануара 1916. затекла вест о капитулацији Црногорске војске. Као официр био је дужан да положи оружје своје јединице, али је он позвао воднике из своје чете и рекао им да посаветују војнике да не изврше ово наређење и да пушке понесу кућама и посакривају на сигурним местима. Већина војника је послушала његов савет, па је ово била једина чета у овом крају која није предала оружје окупатору. Аустроугарске војне власти су сазнале за ово и позвале Ђока на разговор, али се он оправдао да су војници самовољно однели пушке кућама. Због успешног командовања јединицом, али и исказану храбрости у борбама, сердар Јанко Вукотић га је у току рата предложио за одликовање и унапређење у чин поручника, али је краљ Никола одбио овај предлог.