Операција Југоисточна Хрватска (), у југословенској историографији позната као Романијско-бирчанска операција, а у хрватским публикацијама операција Романија, била је велика антипартизанска операција њемачких и усташко-домобранских трупа током Другог свјетског рата. Спроведена је од 15. до 23. јануара 1942. у тешким зимским условима на планинским терену источне Босне против 1. пролетерске ударне бригаде, Романијског и Бирчанског партизанског одреда и партизанског одреда Звијезда, предвођена Врховним штабом Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (ВШ НОП и ДВЈ), као и четничких и других устаничких одреда. У југословенској историографији операција је заједно са Другом озренском операцијом позната као Друга непријатељска офанзива.
Као исход војних дејстава, њемачке трупе нису успјеле да униште партизанске јединице. Истовремено, повратили су контролу над раније изгубљеним подручјима, поставили усташко-домобранске гарнизоне у кључна насеља и осујетили планове ВШ НОП и ДВЈ да преузме индустријска и рударска средишта источне Босне.
Предисторија Укључивање Босне и Херцеговине (БиХ) у састав Независне Државе Хрватске (НДХ) договорено је на Бечкој конференцији министара иностраних послова Њемачке и Италије од 21. до 22. априла 1941. године. Због својих географских услова, подручје БиХ је међу најпланинскијим и најтеже приступачним областима за транспорт у југоисточној Европи. На прелазу из 1941. у 1942, источне Босна је била жариште устаничког покрета. Овдје су се образовале огромне и међусобно повезане територије, које су контролисали партизани, четници и независни српски одреди или су их користили за кретање и војне операције. Главни непријатељ мјесних устаника била је усташки режим НДХ, који је изгубио контролу готово над цијелом територијом, изузев сјеверног дијела и Сарајева. Након што су њемачке трупе угушиле устанак у Србији у децембру 1941, преостале партизанске снаге предвођене Јосипом Брозом Титом повукле су се у Санџак, а одатле у источну Босну. Ту су се спојили или организовали међудејство са мјесним партизанским одредима, тако и са одредима који су дјеловали у сусједној Херцеговини и Црној Гори. Послије пробоја у источну Босну, одлуком Централног комитета Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ) и наређењем Врховног штаба од најоданијих партијских бораца који су напустили Србију, као и од дијела црногорских партизана, 21. децембра 1941. формирана 1. пролетерска ударна бригада. Назив бригаде истицао је комунистички карактер јединице. Њени борци су већ имали вишемјесечно борбено искуство. Истовремено, за разлику од источнобосанских партизана, они су већ ступили у борбе са четницима под командом Драгољуба Михаиловића и сматрали су их својим непријатељима. Бригада је формирана на територији Вишеградског среза, који су контролисали четници. Дејства нападача нису била координисана. Партизани су прво одбили напад четника, а затим и Италијана. Пошто прије доласка 1. пролетерске бригаде није било оружаних сукоба између четника и партизана у источној Босни, њено стварање постало је једна од најважнијих догађаја, означивши почетка оружаног сукоба између два антиокупациона покрета на том подручју.
Раст покрета отпора у источној Босни, изазван геноцидном политиком усташа према Србима, као и немогућност домобрана да се носе с њима, приморала је њемачку команду да почетком 1942. посвети више пажње безбједносним питањима у НДХ и да предузме велику здружену операцију њемачких и усташко-домобранских трупа против устаника. С обзиром на планирано пребацивање 342. пјешадијске дивизије Вермахта на Источни фронт, јединице која је учествовала у гушењу устанка у Србији од октобра до децембра 1941, директивном Врховне команде Вермахта од 24. децембра 1941. предвиђено је да се операција изврши до краја јануара 1942. године.
Положај и планови страна мини|300п|десно|Савремена географско-политичка карта Босне и Херцеговине.
Њемачке трупе Почетком јануара 1942, у штабу њемачких трупа у Србији, генерала Паула Бадера, почеле су припреме за операцију уништења партизанских одреда и других устаничких формација у источној Босни и обезбјеђивање сигурне експлоатације рудних ресурса у интересу Њемачке. Планирано је да се устаничке снаге поразе изненадном офанзивом из правца Зворника, Сарајева, Кладња и Вишеграда, а затим брзом концентричном офанзивом у правцу Сокоца, Рогатице, Власенице и Олова, потиснути их у подручје између Хан Пијеска и Олова и ту их уништити.
У операцији су учествовале њемачке 342. и пјешадијска дивизија, 202. оклопни батаљон, један усташки и четрнаест домобранских батаљона (према другим изворима, укупно дванаест батаљона) и друге јединице. Ваздушну подршку копненим снагама пружали су извиђачки и ловачки авиони. У операцији је учествовало укупно 30.000—35.000 људи. Оперативно руководство операције, под кодним називом „Југоисточна Хрватска” (за усташко-домобранске трупе усвојен је кодни назив операција „Романија”), вршио је штаб 342. пјешадијске дивизије, наступајући из Вишеграда и Зворника главним правцем ка подручју Романије, средишта устаничке територије. Са западам, из правца Тузле и Сарајева, требала је да наступа 718. дивизија. Да би се спријечило могуће повлачење партизанских јединица преко ријеке Босне и обезбједила линија опкољавања на сјеверозападу оперативног подручја, планирало је стварање заштитне групе „Вареш” на линији Вареш — Бреза — Подлугови. Хрватске војне јединице требало је да дјелују у саставу борбених група њемачких дивизија. Опкољавање са југа требало је да заврше италијанске трупе. За ту сврху кориштена је једна дивизија из италијанске .
Међутим, њемачки план је имао своје недостатке. Веома узак временски оквир за операцију је углавном занемарен. Није довољно пажње посвећено тешким теренским условима и неприпремљености њемачких јединица за операције у планинама, као ни зависности задатка од опкољавања устаничких снага које су требале спровести италијанске формације. Проблеми са припремом операције постали су очигледни чак и прије него што је почела. Дакле, иако је генерал Бадер 26. децембра апеловао на команданта италијанске 2. армије, генерала Виторија Амброзија, са захтјевом да се од 15. јануара 1942. блокира демаркациона линија на подручју Горажда, италијанска страна је 7. јануара пријавила могуће одлагање операције. На састанку сљедећег дана, Бадер је указао на главни проблем: недостатак времена, који није дозвољавао систематско чишћење подручје које су држали устаници. Стога су њемачке трупе сваког кога су овдје сусреле, морале сматрати непријатељем.
Партизани Након формирања 1. пролетерске ударне бригаде, ВШ се пребацио у подручје гдје био базиран Романијски партизански одред, ради организовања борбе против субверзивних активности четника у источној Босни и јачања партизанских одреда. Планови ВШ предвиђали су накнадно успостављање контроле над рударским подручјем Вареш — Бреза, а ако је могуће и Зеница, мобилизацију индустријског пролетеријата и тиме јачање и консолидацију партизана источне Босне. У будућности је било планирано проширење на Србију. Ове планови су осујетиле акције њемачких трупа.
Партизанске снаге у зони операције чиниле су 1. пролетерска бригада, Романијски и Бирчански партизански одреди, као и партизански одред Звијезда — укупно око 6000 бораца. Поред њих, на подручју планине Озрен налазио се Озренски партизански одред. Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда (ГШ НОПО) БиХ налазио се у селу Иванчићи. ВШ, који се налазио у селу Гајеви заједно са ЦК КПЈ, иако је уочио непријатељске намјере, није имао довољно информација да процијени размјере непријатељске операције прије почетка офанзиве и није развио план за одбрану ослобођене територије. Међутим, на основу искуства борби у Србији, све партизанске јединице су имале задатак да избјегавају фронталне сукобе са непријатељем, да га ударају у позадину и са бокова и да маневрисањем држе своју територију.
Борбена дејства Операција је изведена у неравном, слабо насељеном планинском предјелу источне Босне, прекривеним дубоким снијегом у то доба године. Њемачке трупе су 14. јануара на температурама од −18 до −20 °C, почеле да напредују из Зворника. Сљедећег дана, покренута је општа офанзива на подручју Романије, висоравни Гласинац и долини Криваје, које су контролисали партизани и други устаници из Тузле, Сарајева и Вишеграда. Прва три дана дејства Нијемаца била су усмјерена углавном против четника, који углавном нису пружали отпор. Међутим, нису све четничке јединице дјеловале на исти начин. На подручју Зворника 14—15. јануара одиграла се дводневна битка између четника и 697. пука 342. пјешадијске дивизије, током које је првог дана погинуло пет њемачких војника, а рањено 33. Четнички отпор је 15. јануара сломљен и Нијемци су заузели село Веља Глава, што је, према Бадеровим ријечима, била најтежа епизода операције. Истовремено, на подручју Зворника, јединице 342. дивизије су без борбе заузеле важна упоришта у Дрињачи и Новој Касаби. У Дрињачи се предало 30, а у Новој Касаби 391 четник. Након тога, Нијемци су без икаквог отпора заузели Милиће, Братунац, Сребреницу, а 16. јануара, без борбе, ушли су у Власеницу. Церски одред ЈВуО, под командом Драгослава Рачића, који се налазио у зони операције, избјегао је борбе са њемачки групама и ушао на територију Србије.
За разлику од четника, партизани су пружили отпор њемачким трупама, али безуспјешно, изузев Бирчанског одреда. У борби са 697. пуком 342. пјешадијске дивизије, појачаним 4. и 5. батаљон 3. домобранског пјешадијског пука, која се одиграла 16. јануара код села Веља Глава, партизани Бирчанског одреда напали су из засједе и смртно ранили дванаест њемачких војника и заробили 24. чету 3. домобранског пука. Ипак, Нијемци су истог дана заузели Шековиће, а сљедећег дана и Власеницу.
Истовремено, главнина 699. пука 342. дивизије, појачана четом 202. оклопног батаљона, напредовала је од Зворника преко Дрињаче у правцу Власенице, не наилазећи на отпор. Оба пука су се спојила у Власеници, а један батаљон 699. пука је заузео Сребреницу. Пукови су 19. јануара наставили офанзиву на Хан Пијесак и борбом код села Хан Плоча потиснули на југ 5. (шумадијски) батаљон 1. пролетерске бригаде са јединицама Бирчанског и Романијског одреда и 20. јануара заузели су Хан Пијесак. То је значајно олакшало задатак 738. пуку 718. пјешадијске дивизије, који је истог дана без борбе заузео Подроманију.
Посљедњи успјех операције био је напад 697. пука (према другим изворима, 698. пука) на село Пјеновац. Нијемци су 21. јануара напали Романијски партизански одред и 5. (шумадијски) батаљон 1. пролетерске бригаде. Напад, изведен из шуме, изненадио је штабове обје партизанске јединице. У бици је погинуло 59 партизана 5. батаљона, укључујући команданта Милана Илића и политичког комесара Драгана Павловића, а командант Романијског одреда Славиша Вајнер је извршио самоубиство да би избјегао заробљавање. Ова побједа била је изузетак у току цијеле операције. На тешком терену, њемачке трупе су дјеловале првенствено дуж путева, остављајући партизанима простор за маневрисање, што је омогућило главном дијелу партизанских одреда да избјегне непријатељске напада и да се, заједно са ВШ, повуче преко демаркационе линије, јер је италијанска прекасно стигла у задато подручје, а блокадна дионица на прузи Горажде — Фоча остала је отворена. Схвативши да су се партизани пробили из окружења, 342. пјешадијска дивизија је у 22.50 часова 22. јануара почела са повлачењем својих јединица. Повлачење 342. дивизије неповољно је утицало на положај 718. дивизије и домобранских јединица, пошто су подручје са којег су устаничке снаге дан раније биле протјеране Нијемци напустили, а партизани и четници добили предах. Повлачење 697. пука у Власеницу и 699. у Сребреницу, искористили су Дангићеви четници и партизани Бричанског одреда, вративши се на своје претходне положаје. Прекид непријатељстава од стране 342. дивизије имао је још повољнији ефекат на већи дио 1. пролетерске бригаде, дајући јој могућност да повуче своје јединице на југ.