Јован Бандур (Јавница, Двор на Уни, 24. септембар 1899 — Београд, 14. мај 1956) био је српски композитор и диригент.
Студирао је на Музичкој академији у Бечу, а дипломирао је 1926. на Конзерваторију у Прагу. У почетку је радио као диригент Српског певачког друштва и наставник музике у гимназији у Панчеву. Водио је београдско Академско певачко друштво Обилић.
Године (1931–37) је био диригент Опере Народног позоришта у Београду а од 1935–37 и вршилац дужности директора, Од 1937. ради као је административни директор Музичке академије у Београду, 1945–56. ванредни професор на истој установи.
Повремено је сарађивао у часописима Музика, Звук и Музички гласник. У својим делима тежио је да оствари јединство националног израза са класичном формом, постепено изграђујући и продубљујући свој музички језик. Бандур је у почетку био вокални лиричар, минијатурист, а после ослобођења компонује већа кантатна дела, међу њима и сугестивну Југословенску рапсодију инспирисану ослободилачком борбом.
Дела Сапутници кроз живот, концерт за виолину и оркестар, 1954, Кантате: Поема 1941 (на текст Десанка Максимовић), 1947, Југословенска партизанска рапсодија (народни текст) 1947, Распева се земља (стихови Гвида Тартаље), 1949, Од свитања све до мрака (на властит текст), 1949, Химна човеку (Софокло) 1928, Циклус мадригала за хор 1928–51, Соло песме
Музичка школа у Панчеву носи његово име.
Литература
М. Павловић:Јован Бандур, Радио Београд, 1953, IX, М. Вукобратовић: Јован Бандур, Звук, 1956, 7–8, П. Бингулац: Јован Бабдур, Савремени акорди 1957, посебан број Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији, Београд, Просвета, 1969, стр. 18
Категорија:Рођени 1899. Категорија:Умрли 1956. Категорија:Дворани (Двор на Уни) Категорија:Српски композитори Категорија:Српски диригенти