мини|Српска православна црква у Глини Покољи Срба у глинском срезу били су масовна убиства српских становника у срезу Глина Краљевине Југославије, а у тадашњој Независној Држави Хрватској (НДХ), која су се одвијала од маја до августа 1941. године. Први талас покоља почео је 11. маја, када је усташка група предвођена Мирком Пуком стријељала групу српских мушкараца и дјечака над ископаном јамом у селу Прекопи. Други талас покоља у глинском срезу догодио се од 30. јула до 3. августа, када су усташе похапсиле Србе општина Топуско и Чемерница (данас Горња и Доња Чемерница), под изговором да ће бити упућени на присилни рад у Лику. Једини преживјели сведок првог покоља је био Никица Самарџија, а другог Љубан Једнак. Обојица сведока су дали своје изјаве Земаљској комисији Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача (даље Земаљска комисија).
Године 1969. подигнут је споменик и изграђен је меморијални музеј у спомен жртвама масакра. Након отцјепљења Хрватске од Југославије, нове хрватске власти су уклониле споменик из града. Послије завршетка рата у Хрватској, мјесне власти нису успјеле обновити споменик и демонтирале су га. Меморијални музеј је преименован у Хрватски дом, а сваки траг старе православне цркве на чијим темељима је меморијални музеј био саграђен и све плоче и друга обиљежја покоља у Глинској цркви уклоњени.
Демографска позадина и политичка ситуација у срезу на почетку рата Према попису из 1931. срез Глина је имао око 45.000 становника, од којих око двије трећине Срба, а једна трећина Хрвата. У самом граду је било 2.315 становника, гдје су 49,4% били Хрвати-католици, 47,8% Срби, а незнатан је био и број осталих. Прије рата у Глини је постојала тајна усташка организација на чијем се челу налазио адвокат Мирко Пук. Након Атентата на краља Александра, Пук је био ухапшен под основаном сумњом да је одржавао везе са Павелићем и усташама. Кратко затим након суда је био пуштен на слободу. У Глини је било чврсто упориште Франкове чисте странке права, поготово у Хрватској штедионици, на чијем се челу једно вријеме налазио Пук, гдје су одбијали да примају мјенице, које су потписивали Срби. мини|Мирко Пук
Када је у Загребу проглашена НДХ, глинске усташе су у цијелој Глини преузеле власт у своје руке. Разоружали су мјесни војни гарнизон и поставили своје страже код општине, суда и среза. Споменик краљу Петру, који се налазио у центру Глине, је био срушен. Пук је 12. априла именован у Загребу за замјеника предсједника Хрватског државног водства, а 16. априла га је Павелић именовао у министра правосуђа и вјера.
Масакри Мај 1941. године Дана 11. маја 1941. је сазван „тајни ужи састанак” усташких првака Глине у стану љекарке др Вејвода. Један усташа-емигрант је предложио да се састави листа оних Срба које би послије хапшења требало ликвидирати, а који би били оквалификовани као непријатељи Хрвата. Након дужег вијећања, без конкретног гласања, дошли су до договора да све глинске Србе треба ликвидирати. Већ 11. маја прије подне било је јасно шта ће се догодити и појединим Србима су послати савјети и упозорења да се требају склонити, али ти савјети и упозорења нису схваћени озбиљно.
Увече 11. маја је усташки таборник Никола Видаковић мобилизовао усташе, поставио неке од њих да дежурају на глинским улицама, а са другим усташама је почео да хапси и одводи све одрасле мушке особе Србе старости од 16 до 60 година. Ухапшенима су говорили да их воде „на преслушање” и да ће након тога сви бити пуштени кућама. Ово објашњење су наглашавали како би умирили родбину ухапшених и избјегли отпор приликом хапшења. Глина је те ноћи била без уличног осветљења, а хапшења Срба су пратиле пљачке имовине ухапшених, при чему је неколико Срба убијено на свом кућном прагу. Ухапшени те ноћи и слиједећег дана, 12. маја, су одведени у затвор у згради жандармерије, а кад се затвор напунио, у двориште затвора.
Дана 11. маја увече неколико глинских усташа је дошло у село Прекопу код Глине, гдје су тражили од хрватских сељака да сутрадан, 12. маја, почну копати велику јаму уз десну обалу ријеке Глине, гдје је планирано да се покопају побијени Срби.
Усташе су похапшене Србе почеле камионима превозити на стратиште у Прекопу послије поноћи 13. маја. Сви похапшени Срби су у затвору везани два-по-два, с рукама на леђима и утоварани у два камиона, са церадама и одвожени на мјесто стријељања. Сви похапшени Срби су били одвезени у Прекопу и тамо, над ископаном јамом, стријељани. Стријељање су вршили усташе-емигранти доведени дан раније из Загреба. Од домаћих усташа, учешће у стријељању су узеле усташе Никола Видаковић и Никола Липак-Чукље, на чијој је њиви била ископана ова масовна гробница. Једини Србин који се спасио стријељања је био Никица Самарџија. Њему је успјело да се одвеже и баци у ријеку Глину прије него што је доведен на стратиште. С лажним документима је отпутовао за Земун, гдје је остао до краја рата. Као преживјели свједок овог покоља, Самарџија је дао писмену изјаву Земаљској комисији, дана 15. јуна 1945. године. Осим Самарџије, два Хрвата су били свједоци овог покоља: стражар Ђуро Силај, који је те ноћи чувао стражу код затвора и гледао како вежу Србе и товаре их у камионе, и млинар Шешерин из Глине, кога су натјерали да у Прекопи, скупа са другима, покапа стријељане Србе. Обојица свједока су испричали о томе шта се десило те ноћи свом сусједу Милану Деспоту, Србину, који се скривао код родбине како би избјегао хапшење. Према Голдштајну, убијани су првенствено ватреним оружјем, док британски историчар Рори Јоманс тврди да су убијани секирама, ножевима, маљевима и косама.Yeomans, Rory. 2019. "Frozen by the Lens: Photography, Genocide and Memory Culture in Socialist Yugoslavia". Serbian Studies: The Journal of the North American Society for Serbian Studies: str. 1–46 Међу страдалима је био и глински прота и парох Богдан Опачић.Radio Slobodna Evropa. "Srpsko narodno vijeće komemoriralo žrtve ustaških zločina u Glini." 13. 5. 2021.
Тада је католички свештеник из Глине Франц Жужек писао да су „12. маја сви Глински Срби похватани и заточени преко ноћи, док су сутрадан стрељани у Прекопима, где су сељани морали да копају гробове“.
Тачан број Срба стријељаних 13. маја 1941. није познат. Забиљежено је да се усташа Никола Липак-Чукље, који је учествовао у превозу и ликвидацији, хвалио у друштву како је те ноћи убијено 437 Срба. Липак-Чукљу потврђује историчар Д. Родоњо, који цитира „Promemoria per il duce con allegata una relazione del 9 Iuglio redatta dal Comando dei C.C.R.R. dela II Armata” — италијански архивски документ — промеморију, коју је команда Друге италијанске армије стациониране у НДХ послала Мусолинију 9. јула 1941. гдје се тврди: „У срезу Глина је побијено више од 18.000 Срба од којих је 417 поклано у православној цркви (sic).”
Хрватски аутори (Томашевић, Голдштајн) цитирају писмо, за које се тврди да га је Степинац послао Павелићу, у коме се тврди да је убијено 260 Срба, док други (Рамет, Хоаре) се служе недокументованим процјенама од 300 убијених.
Јул—август 1941. године мини|Слика која је прво описана као "Срби у глинској цркви 1941" према новијим информацијама реч је о Србима за време прекрштавања у православној цркви у Хрватској Дубици за време НДХ. Усташе су од 26. до 28. јула хватале Србе на територији општина Топуско и Чемерница. Похватани Срби су одвожени сточном запрегом у Топуско и затварани у општинску зграду, српску православну цркву и парохијски дом. Пјешице и камионима су похватани Срби доведени на жељезничку станицу у Топуском 28. јула, гдје су укрцани у сточне вагоне и транспортовани у Глину. Речено им је да иду на присилни рад у Лику. По свједочењу Љубана Једнака било је најмање два вагона у којима налазило између 150 и 160 особа. Ујутро 29. јула овај транспорт похватаних Срба је стигао у Глину, гдје су се искрцали и у колони по два доведени у Глинску цркву где су их усташе закључале. Србима је затим наређено да легну на под, док их је шесторица усташа ударало по глави шиљатим палицама. Тада се појавило још усташа и убиства су се наставила. Жртве су убијане тако што су им пререзани вратови или су им главе разбијене пушчаним кундацима. Само једна жртва, Љубан Једнак, преживио је тако што су усташе мислиле да је мртав, а он је касније описао шта се догодило:
Са усташке стране, као свједочанство, имамо изјаву Хилмије Берберовића коју је септембру 1941. дао полицији у Београду. Он је, између осталог, изјавио:
Када су усташе поклале једну четвртину Срба затворених у цркви (Рођења Богородице), направили су паузу да би доводили цивиле и показивали им како кољу Србе. О томе догађају је посвједочила Јосипа Шарић пред Комисијом Окружног НОО Баније 14. октобра 1944. године. С друге стране, Срби који су крајем јула похватани на територији среза Глина и били привремено смештани у жандармеријске касарне у појединим селима, а затим довожени у срески судски затвор и друге просторије у Глини, нису довођени у цркву ради клања, већ су одвожени право над јаме у Прекопи и тамо су поубијани.
Други масовни покољ Срба у глинској цркви и шикари Латиново десио се 4-5. августа када су домамљени Срби Вргинмоста и Чемернице у Соколски дом у Вргинмосту под маском масовног „покрста” 3. августа. Усташе су под пријетњом или под маском добровољности и свечаности позивале Србе општина Вргинмост и Чемерница да дођу у Соколски дом у Вргинмосту како би их католички свештеник масовно покрстио. Да би обмана била убједљивија, усташе су окупљене Србе уписивали у књиге и наплаћивале таксу покрштења. Тога дана није се појавио католички свештеник, већ су дошла усташка појачања која су поставила страже око Соколског дома и ограђеног дворишта у коме су били затворени окупљени Срби. Главни организатори овога покоља су били усташе Никола Видаковић и Јосип Мисон. Више од 1.300 Срба је 4. августа камионима и аутобусима превезено из Вргинмоста, у цркву Рођења Богородице или директно над јаме у шикари Латиново, гдје су били побијени или поклани. Усташе су у цркви 4. августа јавно показивале Хрватима, грађанима Глине, затворене Србе у цркви, говорећи им да пођу видјети „штакоре” и „покрст какав никада нису видјели”. Покољ затворених Срба у цркви се одвијао у ноћи између 4. и 5. августа а лешеви покланих су одвожени и бацани у јаме у шикари Латиново у Глинском Новом Селу. Око мјесец дана касније, усташе су запалиле цркву.
Љубо Једнак у свом свједочењу тврди да су биле четири масовне гробнице у тој шикари, од којих су само три идентификоване и да је након ископавања посмртних остатака жртава покоља било избројано 2.000 лобања. Именом и презименом су идентификоване 203 жртве. У Саопштењу Земаљске комисије (број 10 од 14. октобра 1944. године) стоји да је било 900 затворених у цркви.
Необавијештеност Процјењује се да су током 1941. године на Кордуну и Банији усташе убиле преко 33.000 Срба. Том великом броју побијених Срба је допринијела њихова необавијештеност о покољима који су се дешавали те године. Усташе су брижљиво криле од јавности сва хапшења Срба и масакре, говорећи да су хапшења и одвођења Срба у затворе и цркве била потребна због присилних радова у Лици, у Њемачкој или због масовног „покрста”. Локални Хрвати који су учествовали у копању јама - масовних гробница и затрпавању лешева убијених Срба су били лојални усташама и нису упозоравали Србе о правој природи „покрста” или присилних радова. Исто тако, Хрвати Милан Деспот и Стево Клобучар — чланови Комунистичке партије, који су радили у усташком окружењу нису упозорили Србе о правој природи усташког насиља над Србима.
Посљедице мини|Вјекослав Лубурић Након масакара, многи Срби из Глине и околине избјегли су у Србију или су депортовани у концентрационе логоре, који су били под контролом усташа. Слом НДХ догодио се у мају 1945. године и у наредним годинама на Нирнбершким суђењима пресуђено је да је прогон Срба у НДХ био злочин геноцида. Срби су се у Глину вратили послије рата, дјелимично из жеље да остану близу гробова својих ближњих и живјели су мирно са својим сусједима Хрватима све до распада Југославије деведесетих година 20. вијека.