Франческо Боромини (; Бисоне, Лаго ди Лугано, 25. септембар 1599 — Рим, 2. август 1667) био је италијански архитекта и вајар.

Један је од главних представника високог барока у архитектури. Богатом фантазијом и одважним конструкцијама остварује изванредно сликовите објекте код којих примењује најшири репертоар архитектонских декоративних елемената. Главна су му дела у Риму Црква светога Карлина(црква св. Carlo allle Quattro Fontane), Црква свете Агнесе на тргу Навона и неколико палата.

Биографија Према свим изворима, Боромини је био неуравнотежен човек, који је дигао руку на себе у тренутку нервног растројства. Био је син Ђованија Доменика Кастели Брумина и Анастасије Гараво, која је била далека рођака Карла Мадерне и Доменика Фонтане. У 68. години живота се у наступу беса пробо мачем и после два дана је умро. Цела два дана писао је свој дневник у којем је бележио своје последње тренутке живота и умирање. У Рим је дошао са севера, из Ломбардије. Отац му је био угледни архитекта, а најближи рођак био му је Карло Мадерна, један од најпознатијих архитеката у Риму тога доба. Следећи искуства обојице, Боромини је пре него што је дошао у Рим постао клесар. Свој таленат и снагу трошио је више од једне деценије клешући грбове, фестоне, балустраде на цркви Св. Петра.

На истој грађевини радио је ограду од кованог гвожђа. Архитектонских послова дуго није имао, Био је надзорник радова на градилиштима палате Барберини и Сан Андреа дела Вале. Обе грађевине је пројектовао Карло Мадерна, па се ту запослио по рођачкој линији. Мадерна је имао велики утицај на Бороминија, тако да је он изразио жељу да буде сахрањен у истој гробници са њим. После смрти Мадерне, радове на цркви Св. Петра водио је Бернини и Боромини је наставио да ради за њега. Бернини му је остављао велику слободу у раду, чак га је више усмеравао да се бави архитектуром него што је то Мадерна чинио. Њихов однос, међутим, од почетка је био обележен низом конфликата, јер су њихови карактери и њихов приступ архитектури били сувише различити. Бернини је у највећој мери био још увек “-{uomo universale}-” који је сликарство и скулптуру сматрао довољном подлогом за бављење архитектуром. Боромини је, међутим, био изразити практичар, градитељ и извођач радова. Иако су по годинама били скоро вршњаци постојала је разлика у статусу, што је сметало Бороминију. Бернини је, наиме, био слављен као прва личност римског градитељства, а Боромини је прешао тридесету без неких посебних признања. Године које је Боромини утрошио као извођач радова биле су за њега крајње понижавајуће и чекао је прилику да критикује Бернинија. То се догодило око 1645. године, када је Бернини имао проблема са стабилношћу кула које је желео да постави на крајевима прочеља Св. Петра. Највише је критиковао техничке недостатке објеката, јер је знао да је Бернини у тим елементима најслабији.

Црква светог Карлина мини| Прилика се Бороминију указала тек 1634. године када је шпански монашки ред тринитараца од њега наручио да у Риму за манастир Св. Карла Боромејског, познатога као Свети Карлино, дизајнира цркву и неколико грађевина. Локација се налазила на Квириналу, у близини палате Барберини на раскршћу улица које на угловима имају зграде са фонтанама. Како би показао шта зна, Боромини је прво пројектовао клаустар и трпезарију, па пошто су наручиоци били задовољни, како је на малој и неправилној локацији то извео, наручили су од њега и израду саме цркве.

Црква се сматра јединственим примером архитектонског барокног решења. При пројектовању, он је занемарио принцип модула, односно мере настале мултиплицирањем модула који су најчешће били величине пречника стуба. Боромини је ову цркву и своје касније грађевине заснивао на геометријским јединицама – целинама. Приликом планирања и пројектовања одступио је од дотадашње методе планирања, које се и у целини и у свим деловима заснивала на додавању модула. Он је пошао путем дељења кохерентне геометријске целине на геометријске потцелине. То је био средњовековни начин размишљања па се сматра да је то знање понео још из Ломбардије, краја у којем је била јака зидарска традиција.

У хоризонталном плану црква је заснована на два једнакостранична троугла са заједничком основицом дуж трансверзалне осовине објекта. Ова крута геометрија је затим обликована као заталасани зид, испрекидан нишама. Највише пажње привлаче стубови који су груписани у низовима по 4 у интервалима, са размацима око подужне и попречне осовине. Смењивањем главних и споредних удубљења зидова створен је одређени ритам. У горњој зони тај ритам је промењен, зато што су елементи другачије повезани. Одређени елементи чине целину простора кохерентном иако све делује променљиво. У то се убрајају и сами стубови који по својој природи нису имали правац, али који су остварили континуалност и хомогеност малог простора управо својом наглашеном бројношћу.

Купола цркве Светога Карлина мини|Купола цркве светога Карлина Изнад ове основе, Боромини је пројектовао и необичну куполу. Одступио је од постављања свода као што се то иначе радило изнад кружних и овалних основа (по типу Пантеона) и убацио је прелазну зону са пандантифима која му је омогућила непрекинуту закривљеност овалне куполе. У ствари, он је над овалном основом подигао конструкцију карактеристичну за квадратне и правоугаоне основе. Делови испод пандантифа имали су функцију стубаца као што се то јавља у основи грчког крста. У зони пандантифа налазе се и попречне нише које су, заједно са олтарским и улазним простором обрадили касетама које се по висини смањују и тако сугерирају да се ради о већој дубини од стварне. Купола је овалне основе и обрађена је дубоким касетама у облицима октогона, хексагона, крста, што даје саћасти изглед. Тај се облик удаљио од Бернинијеве идеје класично постављених касета. Осветљење се добија из латерне, али и из саме базе куполе, где се отвори налазе сакривени иза стилизованих листова који дају утисак да је купола одвојена од масивног и компактног корпуса грађевине. Боромини је у ентеријеру транспоновао три различита структурална типа: валовиту доњу зону, која далеко порекло има у облицима Хадријанове виле код Тиволија; прелазну зону са пандантифима која потиче из плана грчког крста; куполу на овалној основи која је по традицији могла бити подигнута само изнад основе зграде истог облика

Ова слобода и оштроумност у компоновању, три различита структурална типа представљају степеник којим је Боромини знатно унапредио архитектонску мисао и омогућио даља истраживања у северној Италији и даље, широм Европе.

Фасада цркве Светога Карлина мини|Фасада цркве Светога Карлина Фасада цркве рађена је знатно касније и представља последње Бороминијево дело. Систем артикулације заснива се на комбиновању малих и гигантских стубова што се као идеја јавило још код Микеланђелових радова. Боромини је мотив, међутим, применио на нов начин, поставио их је у две равноправне зоне чиме је, у ствари, деловао противно идеји због које је комбинација настала. Уместо да уједини фронт пролазом колосалних стубова, он их је у ствари два пута поновио. Стубови у горњој зони обухватају целину која је супротна оној у доњој зони, Прочеље се састоји од три дела. У доњој зони два бочна конкавна дела и конвексни централни део чврсто су међусобно повезани непрекинутим, снажним венцем који прати таласасту линију у горњој зони три дела су конкавна и венац изнад је подељен на сегменте. Поред тога медаљон завршен луковичасто потпуно анулира ефекат венца као хоризонталне препреке. У доњој зони мали стубови уоквирују ниже са округлим прозорима и служе као ослонци за ниже са статуама; горе, мали стубови уоквирују ниже и носе панеле, тако да је створена обрнута ситуација, оно што је доле отворено, горе је затворено и обрнуто. Отвор за врата има контраст у истуреној конвексној кутији. Изнад нише Св. Карла Боромејског налази се медаљон.

Очигледно је да се Боромини служио принципом који наглашено подвлачи поларизацију унутар исте теме, а то исто повезује и унутрашњост са спољашњошћу цркве. Ова обрада фасаде са минимумом голог зида, пребогатом пластичном декорацијом где око нигде не може да се одмори од утисака, типично је за зрели барок.

Поред свих архитектонских вештина, Боромини је у украсе укључио још и фантастичне елементе, као што су на пример керубини који уоквирују нишу са Св. Карлом Боромејским, а чија крила прерастају у заштитни лук изнад нише. Велика је снага израза коју Боромини исказује и која није примерена другим ауторима тог времена. Бернини, на пример, није никада користио такве елементе, јер се није никада одвојио од наративности у скулптури, која код њега није била подређена архитектури.

Други пројекти Други велики пројекат Боромини је добио за цркву Сан Иво Архигимназије (данас универзитет Ла Сапиенза). Цркву је требало подићи у источном делу издуженог кортилеа који је архитекта Ђакомо дела Порта већ био изградио. Боромини је поново изабрао систем триангулације, али овог пута троуглови формирају правилан звездолики шестокрак. Тачке продора леже на пречнику и звездолика линија се добија спајањем тачака. Полукружни испади који замењују шпицеве једног троугла одређују круг са радијусом од половине странице троугла. Пре цркве Сан Иве дела Сапиенза, шестокрака звезда је била искључена из пројекта. У употреби чак није био ни хексагон. Разлог је био једноставан. За разлику од квадрата, октогона, где се исте стране супротстављају другим странама кроз две главне осовине, код хексагона једна осовина пролази кроз странице, а друга кроз два угла. Тако план произашао из хексагона нема сагласја, већ може бити и конфликтних ситуација. Овај проблем Боромини је успешно решио. Његов метод је био револуционаран. Уместо да формира према традицији главни хексагонални простор са нижим деловима у угловима троугла, Боромини је у тим местима поставио колосалне стубове наглашавајући да посматрач може да региструје јединство и хомогеност целог црквеног простора. Овај осећај је потенциран врло оштро дефинисаним венцем, који преноси звездолики облик на висину. Приступ је сличан као код цркве Сан Карлино. Сваки крак је артикулисан у три дела, два мања, идентична која уоквирују већи. Супротно од цркве Св. Карла, купола затвара корпус грађевине без прелазних форми. Она у ствари, наставља звездолики план од којег се сваки сегмент отвара у прозор. Веома је снажно наглашена вертикалност. На фантастичан начин меша се техничка виртуозност и религијски симболизам небеске и земаљске зоре. Споља Сан Иво користи дела Портин оквир у који се смешта црква са полукружним прочељем и затвореним аркадама, као супротност отвореним дуж других страна кортилеа. Изнад овог корпуса је смештена једна од најснажнијих купола. Боромини је следио традицију да затвори куполу, а не да се њене кривине виде, као што је то био обичај након Брунелескија. Структура његове куполе има пет делова: прво се изнад корпуса зграде диже хексагонални тамбур који конвексно испада изнад конкаве улаза; сваки од шест делова тамбура подељен је на два мања, бочна, и један централни већи, као што су тријаде у ентеријеру; тамо где се две конвексне стране сучељавају постављено је ојачање које даје виталност и тензију згради; изнад је постављена степенаста пирамида, подељена ребрима као контрафорима; пирамида је крунисана лантерном са двоструким стубовима и конкавним удубљењем између.

Сличност са малим храмом из Балбека је упадљива. Изнад ове три зоне, које у ствари имају три различита карактера, уздиже се завршна спирала која, их повезује као водећи елемент. Спирала је монолитна и скулпторална, а не одговара ниједном елементу ни споља ни унутра. Она је чвориште енергије која се ослобађа у великој гвозденој кугли постављеној на самом врху. Сан Иво се мора сматрати Бороминијевим ремек делом, јер је на тој грађевини он исказао потпун репертоар архитектонских елемената којима је суверено владао. Сва друга дела су остала или недовршена или су локацијски тако постављена да он, као аутор, није могао да се потпуно искаже.