Пилотске кисеоничке маске СССР и Русије

мини|Руска пилотска кисеоничка маска задње генерације (КМ-36), приказана је на Салону -{Bourget}- у Паризу 2009 Пилотске кисеоничке маске СССР и Русије су део заштитне пилотске опреме која је омогућавала пилотима ваздухопловства бившег СССР и данас омогућава пилотима Русије безбедно летење на великим висинама, у условима сниженог атмосферског и парцијалног притиска кисеоника.

Више од 65 година, информације о совјетском и руском војном материјалу и бројним ваздухопловним системима, успешно и брижљиво су скриване иза „зида“ државне безбедности СССР и Русије. Сукоби између система америчке капиталистичке демократије и социјалистичког система СССР, односно капитализма и комунизма (који је повремено кулминирао између ових суперсила као „Хладни рат“ нпр. педесесетих, шездесетих и седамдесетих година 20. века), отежавао је ваздухопловним стручњацима осталих земаља света прикупљање информација о многим савременим дешавањима у развоју ваздухопловног војног материјала СССР и Русије. Коначно је распад СССР и другачији начин пословања, изазван економском кризом у Русији, приморао Русију да се отвори према осталом свету и понуди тржишту савремену пилотску опрему, што је омогућило и прикупљање података о пилотским кисеоничким маскама.-{Modern Aviation Oxygen Masks of the Russian Republic (ex-Soviet Union)}-, Приступљено 29. септембар 2010.

Почетком 21. века ваздухопловним инжењерима света постало је јасно да кисеоничке маске, избацива седишта и други системи који се данас користе у руским авионима нису само теоријски веома напредни, како се то дуго година говорило у војним кулоарима, већ и да практично функционишу изузетно добро у спасавању живота руских пилота током боравка у екстремним условима на висини или за време спасавања пилота након напуштања авиона, падобраном или избацивим седиштем. Зато не изненађује високи стандард технолошког развоја заштитне опреме за одржавање живота пилота у условима снижене бароматарске депресије и ниских концентрација кисеоника у атмосферском ваздуху, као што су: заштитне кациге (шлемови), кисеоничке маске, заштитна одела за дисање кисеоника под натпритиском итд, коју све више користе и пилоти армија изван простора бившег СССР, пре свега Кина, Индија, Србија итд.-{Chinese Aviation Flight Helmets and Oxygen Masks By Kalikiano Kalei Last edited: Thursday, August 05, 2010 Posted: Sunday, July 18, 2010}- -{AuthorsDen.com}-, Приступљено 29. септембар 2010.

Хронологија развоја-{Red pilot Soviet&Russian Flight Gear!}-, Приступљено 29. септембар 2010.-{Physiology, human factors, and behavior in hostile Earth and space environments; explorations of human social and cultural issues; aviation medicine and egress technology affecting aircrew environmental viability.}- -{AEOLUS AEROSPACE}- , Приступљено 29. септембар 2010. Прва фаза Средином 30-их година 20. века совјетски авиони су имали веома једноствану конструкцију, а неки су били двокрилци са отвореном кабином. Радио комуникација (прво уведена у авионима западних земаља) у совјетским авионима уведена је прилично касно, као и многа заштитна опрема за пилоте, а ратни сукоби су све више угрожавали интересе СССР. Избијањем Другог светског рата у СССР су схватили неопходност супротстављања војним претњама; прво немачком Трећем рајху а касније и САД и њеним западним савезницима, у периоду Хладног рата, што је значајано утицало на развој ваздухопловства СССР и пратеће летачке опреме, укључујући ту и пилотске кисеоничке маске.-{Агроник Александр Григорьевич, Эгенбург Лазарь Израильевич РАЗВИТИЕ АВИАЦИОННЫХ СРЕДСТВ СПАСЕНИЯ, «Машиностроение», 107076, Москва,}-. 1990. .

Немачке пилотске кациге и кисеоничке маске које су заробили у Другог светском рату, руски инжењери су детаљно прегледали и проучили, да би на крају усвојили немачке стандарде за производњу своје заштитне летачке опреме и сопствене кисеоничке маске. Тако је до краја Другог светског рата, Русија произвела готово идентичну пилотску кацигу као што је то била Немачка пилотска кацига -{LKp V N101}- и -{LKp N101-101}- (летња и зимска варијанта) уз коју је коришћена Дрегерова кисеоничка маска (-{Drager model 10-69}-). Зна се да су руски пилоти, повремено током ваздушних борби са Немцима, користили заробљене немачке пилотске кациге и маске, наизменично са првим оригиналним руским маскама које су биле верна копија немачких модела, што је код совјетских пилота створило навику за примену ових конструктивних решења. Тако је настала прва руска кисеоничка маска КМ-15А, а врло брзо и КМ-15И које су произведене по узору на конструктивна решења немачке пилотске маске типа Дрегер модел: 10-69, маска за борбене пилоте (-{Drager model 10-69}-).

Затим следи производња маске КМ-16 којом су Совјети заменили старији модел кисеоничке маске КМ-15. Пилотска кисеоничка маска КМ-16, као једноставнија и практичнија маска произведена је на захтев, као и КМ-15, на основу података из архива немачког ваздухопловства. Код ове маске (КМ-16) узор је била немачка пилотска маска марке Дрегер (-{Drager model 10-6701}-)-{German Aviation Medicine in World War Two: Volumes I & II, Prepared by Office of the Flight Surgeon General, US Air Force, 1950.}-

КМ-15А Пилотска кисеоничка маска КМ-15А је претходник руске маске КМ-15И. Састоји се од једноставног малог гуменог тела, које је на унутрашњим ивицама обложено кожом како би маска била удобнија за ношење. На доњој страни тела маске налазе се два отвора кроз које пилот издише ваздух из маске. Кисеоник у маску доспева преко танког гуменог црева. Маска нема удисајни вентил и зато се сврстава у групу маски са сталним протоком кисеоника.

За разлику од маске КМ-15И која се фиксира на главу пилота уз помоћ једноставних гумених трака, ова маска користи систем трака од еластичног материјала. Систем за учвршћивање маске се састоји од 5 различитих трака: две мале главне траке (које фиксирају једну и другу страну маске за лице), хоризонталне траке (око главе која се на крајевима спаја са малим главним тракама и уз чију помоћ се подешава стабилан положај маске на лице), вертикалне траке (која је преко темена повезана на оба краја са малим главним малим тракама и спречава спуштање маске низ лице). Коначно, постоји и вертикална потиљачна трака која са задње стране главе повезује хоризонталну траку на потиљку са вартикалном траком на темену и служи за контролу позиције вертикалних трака чиме спречава кретање маске навише или наниже по лицу.

КМ-15И

КМ-15И је пилотска кисеоничка маска са сталним протоком кисеоника која је конструисана по узору на конструктивна решења немачке пилотске маске типа -{Drager model 10-69}-. Маска је са константним протоком кисеоника и стога се не може користити за летење на великим висинама.

КМ-15 је први пут примењена 1940. и била је у употреби у ваздухопловству СССР до почетка шездесетих година 20. века.

Маска је направљена од једног комада гуме са кожном поставом унутра. Маска је изузетно мала, једва покрива уста пилота и део носа, и вероватно није била најудобнија за ношење у дужем временском периоду. Дизајнирана је у време када совјетске кациге нису имале посебне кукице којима се маска може фиксирати за кацигу, па се маска фиксирала преко главе пилота гуменим тракама. У средњем предњем делу маске налази се мала округла рупа – то је прилично поједностављен „систем за издисај“. Ниже у предњем делу маске је место за причвршћивање црева за кисеоник и балона за издахнути ваздух (који помаже да се ниво кисеоника у крви одржава на нормалном нивоу од око 20%. На средини црева за кисеоник налази се једноставан уређај за хватање воде.

Маска је са кисеоничким системом повезивана јако узаним доводним цревом и балоном на крају маске, који се пунио ваздухом и преко кога се одржавала стална концентрација кисеоника у удахнутом ваздуху (слично савременим медицинским маскама и маскама за удисање кисеоника које се данас налазе и примењују на комерцијалним авионима, у случају настанка декомпресије путничке кабине)

KM-16

Ова маска је заменила старији модел КМ-15, као једноставна и практична маска која је, као и КМ-15, конструисана на основу података из немачког ваздухопловства. Узор је била немачка пилотска маска марке Дрегер (-{Drager}-) тип 10-6701.

КМ-16 се још увек у ограниченим количинама налази у употреби. Користе је неки пилоти борбених хеликоптера (СУ-25) са заштитном кацигом ЗШ-3Б. За разлику од маске КМ-15, она има велико ребрасто кисеоничко црево са стандардним твист-лок конектором. Маска се може користити са заштитном пилотском кацигом ЗШЛ/З-50. Фиксира се на главу уз помоћ малих конектора и платнених трака. На чврсту заштитну кацигу ШЛ/З-50 КМ-16 се фиксира помоћу кукица. Када се користи мека кацига од коже, траке се стављају преко ње.

Први модели су израђени од бакелит пластике са конектором црвенкасто браон боје. Маска је произвођена прво у црној, а затим у зеленој боји.

KM-16A Овај тип пилотске кисеоничке маске, на захтев, настала је као модификација маске КМ-16, и распознаје се по плавом елоксираном конектору од алуминијума. Постоји и кинеска верзија ове маске која носи ознаку -{YM-6503-6503}- (од зелене или црне гуме). КМ-18 Кисеоничка маска КМ-18 је руска верзија у САД произведене кисеоничке маске А-8Б, са континуираним кисеониким протоком (re-breather). Маска се највероватније користила заједно са пилотском кацигом ЗШ-2.

Друга фаза Оснивањем специјалног Завода за развој заштитне ваздухопловне опреме НПП „Звезда“ 2. октобра 1952, у СССР почиње ново раздобље у развоју пилотске кисеоничке маске.-{История, Научно-производственное предприятие „Звезда“}- , Приступљено 30. септембар 2010. Оснивањем овог Завода у једној фабрици почео је истовремен развој, не само пилотске кисеоничке маске, већ и антигравитационих одела, кацига (шлемова), слушалица и друге заштитне опреме за пилоте и астронауте. Пројектовање прототипова и производња је ишла паралелно са основним истраживањима проблема излагања пилота неповољним факторима летења на висини и усавршавањем и развојем метода заштите организма пилота од штетног дејства ових фактора. Овакав начин усавршавања заштитне пилотске опреме био је од изузетног значаја за даљи развој кисеоничке маске, јер је њена практична примена усаглашавана са свим заштитним системима. Ово није био случај у осталим земљама запада у којима је свака фирма за себе истраживала и производила поједине система и опрему, која је касније испољавала недостатке у њиховом међусобном усаглашавању и повезивању у јединствену целину.-{RD&PE "Zvezda" Designing, Production & Testing}- , Приступљено 30. септембар 2010.

Како би пратили све убрзанији развој ваздухопловне технологије, а до потпуног усавршавања својих лабораторијских капацитета, почетком 50-их година 20. века, Совјети се поново служе „копирањем“ конструктивних решења пилотских кисеоничких маски других земаља, овога пута САД и Британије. Према мишљењу неких савремених историчара ваздухопловства, Русија није копирала ваздухопловну опрему запада да би избегла процесе истраживања: … већ је то усвојила као користан концепт за брзо усвајање знања и допуну својих технолошких база података. Овим начином рада Совјети су избегли непотребно истраживање оног што је већ произведено, а што је било од посебног значаја за њих током Хладног рата, СССР и САД у коме су они ангажовали све своје капацитете како би у том рату надмашили једни друге и постали једна од водећих светских сила. Совјетска армија у то доба није имала толико финансијских средстава за развој нових технологија, као што је то имала САД, па су пречице често за СССР биле веома пожељне и финансијски веома исплативе…

Зато у том периоду развоја, СССР копира америчке пилотске кисеоничке маске 8Б, УС П-3 хелмет (US P-3 helmet) и А-13А. Тако настају нови модели совјетских пилотских кисеоничких маски типа: КМ-19, КМ-24 и КМ-30.-{Stepan Anastasovich Mikoyan: Memoirs of Military Test-Flying and Life with the Kremlin Elite. , Airlife Publishing Company, 1999}-

KM-19 мини|Америчка пилотска кисеоничка маска типа Б-8, која је послужила као узор за израду сопствене маске типа KM-19