Антропологија ( - човек), наука о људској врсти, наука која проучава људске сличности и различитости, укључујући и порекло људи, њихове обичаје, веровања и друге друштвене и културне форме. Антропологија је збирни назив за дисциплине које проучавају људска бића из биолошке, друштвене и лингвистичке перспективе. Антропологија је холистичка наука у два смисла: увек се бави целим човечанством, и са свим димензијама човечанства. Једна од главних карактеристика која је традиционално одвојила антропологију од осталих хуманистичких дисциплина је њена значајна улога у поређењу различитих култура. Међутим, ова карактеристика је данас оспорена, јер се антрополошке методе све више примењују на истраживање појединачних друштава и група. Стога је основни циљ антропологије дубинско разумевање културе, друштва и људског понашања помоћу детаљних студија локалног живота и компаративних анализа.

Дели се на: физичку антропологију, која се бави биолошком еволуцијом и адаптацијом људских бића на различита окружења; на социо-културну антропологију, која се бави друштвом и културом, односно различитим културама, језицима и обичајима; лингвистичку антропологију која проучава на који начин језик утиче на друштвени живот и археологију која проучава људске културе у прошлости користећи физичке доказе.

Битна имена светске антропологије су Адолф Бастијан, Алфред Кребер, Бронислав Малиновски, Чарлс Дарвин, Едвард Тејлор, Емил Диркем, Франц Боас, Фридрих Рацел, Јован Цвијић, Клифорд Герц, Клод Леви-Строс, Луис Морган, Маргарет Мид, Марсел Мос, Едвард Еванс-Причард, Мери Даглас, Рут Бенедикт, Сигмунд Фројд, Валтазар Богишић, Жорж Баландије, као и многи други.

Историја антропологије

XVI - XIX век Назив антропологија („наука о човеку”) потиче из грчког језика комбинацијом речи ánthrōpos (грч. ἄνθρωπος, „човек”) и lógos (грч. λόγος, „наука”). Јавља се крајем 16. века, указујући на заинтересованост западноевропских писаца, трговаца, истраживача и путника који су насељавали удаљене делове света. Као научна дисциплина, антропологија се етаблирала крајем 19. века, одвајајући се од сродних дисциплина као што су историја, филозофија и социологија. У том периоду, антропологија почиње да се изучава као посебна академска област на универзитетима.

Године 1647. Томас и Каспар Бартолин (Thomas Bartholin, Caspar Bartholin), оснивачи Универзитета у Копенхагену, су дефинисали антропологију на следећи начин:

мини|248x248пиксел|Едвард Тајлор (1832—1917), британски антрополог и оснивач социјалне антропологије. Спорадичне употребе термина су настале накнадно како би се означила природна историја човека или палеонтологија која је заснована на компаративној анатомији. Убрзо су формиране разне антрополошке организације које су биле кратког трајања. Етнолошко друштво у Паризу је формирано 1839. године и чланови су углавном били активисти који су се борили против ропства. Када је ропство укинуто у Француској 1848. године, Етнолошко друштво је затворено. У међувремену, Етнолошко друштво Њујорка, данас познато као Америчко етнолошко друштво, основано је 1842. године као и Етнолошко друштво Лондона 1843. године. Антрополози 19. века су претежно били либерали, активисти за људска права и борили су се против ропства.

Рани развој антропологије као у науке у другој половини 19. века је био конципиран на идејама просветитељства. У складу са просветитељском доктрином да историја човечанства представља јединствен процес напретка знања и разума, прве теорије у антропологији су се ослањале на модерне идеје еволуционизма. Након објављеног дела „О пореклу врста” Чарлса Дарвина (Charles Darwin), многи друштвени научници су настојали да примене ову теорију у друштвене науке. Паул Брока (Paul Broca), француски неурохирург, је користећи се еволуционистичким идејама, настојао да открије разлику између човека и осталих животиња на основу патологије говора и тако успостави биолошку антропологију. Следећи Брокине идеје, Теодор Вејтс (Theodor Waitz), немачки филозоф и специјалиста за психологију је настојао да те идеје примени на људска друштва. Његово шестотомно дело Die Anthropologie der Naturvölker, 1859–1864 је касније преведено као Антропологија примитивних народа. Вејтс је дефинисао антропологију као „науку о природи човека“. У основи његове теорије се претпоставља да су животињске врсте и људи исти и да су исти закони природе применљиви на све људе. Године 1863. многи научници су напустили Етнолошко друштво Лондона како би оформили Антрополошко друштво Лондона које ће пратити пут нове еволуционистичке антропологије. То је било друго друштво посвећено општој антропологији. Међу првим сарадницима су били и млади Едвард Тајлор (Еdward Tylor), оснивач културне антропологије и његов брат Алфред Тајлор (Alfred Tylor), геолог. Едвард Тајлор је себе називао етнологом, касније антропологом. Убрзо су следиле сличне организације и у другим земљама:Антрополошко друштво у Мадриду (1865), Америчко антрополошко удружење (1902), Антрополошко друштво у Бечу (1870), Италијанско друштво за антропологију и етнологију (1871) итд. Већина антрополошких теоретичара су били еволуционисти и тврдили су да је развој човечанства унапред одређено кретање од примитивних ка напреднијим типовима људи и култура. Разлике међу културама су тумачене у складу са развојним нивоом које су досегле на еволуционој лествици. То је значило да „примитивне културе”, попут Абориџина и Бушмана, према овом тумачењу, нису досегле одговарајуће фазе развоја човечанства јер се њихово друштво заснива на сродству или тотемистичкој религији што није принцип општег цивилизацијског развоја. Једини изузетак у антрополошким организацијама је било Берлинско друштво за антропологију, етнологију и праисторију (1869) које је основао Рудолф Вирхов (Rudolph Virchow), познат по својим нападима на еволуционисте. Иако није био религиозан, тврдио је да Дарвиновим закључцима недостаје емпиријска основа. Током последње три деценије 19. века, дошло је до ширења независних антрополошких друштава која су најчешће објављивала сопствене часописе. Значајни теоретичари тога доба су припадали овим организацијама и подржали су постепено увођење антропологије у главне институције високог образовања. До 1898. године, Америчка асоцијација за унапређивање науке је објавила да је 48 образовних институција у 13 земаља укључило антропологију у наставни план. У том периоду, захваљујући научницима као што су Едвард Тајлор и Франц Боас, антропологија почиње да се изучава као посебна академска област на универзитетима.

Еволуционистичка начела, заснована на крутим детерминистичким принципима и тврдњама о расним разликама, су убрзо доживела бројне критике. Велика промена парадигме која се догодила у првим деценијама 20. века довела је до напуштања еволуционизма као интерпретативног оквира. мини|207x207пиксел|Франц Боас (1858–1942), амерички антрополог, оснивач школе „Култура и личност” и зачетник културне антропологије.

XX век Ова оскудна статистика је проширена у 20. веку када је основано више хиљада антрополошких одељења у већини светских високошколских установа. мини|Бронислав Малиновски (1884–1942), оснивач антрополошког функционализма. У САД, Франц Боас, са развојем културне антропологије, је указао да различитост култура није заснована на раси и да не постоје разлике у интелектуалним капацитетима различитих типова људи. Овај приступ је познат као културни релативизам и имао је велики утицај на многе светске антропологе. У основи културног релативизма стоји да културне различитости детерминишу варијације у развоју људских заједница. Ова школа мишљења је базирана на уверењу да се „културе формирају у међусобним контактима, процесима размене и кретањима становништва, што имплицира да је свака појединачна култура детерминисана специфичним историјским и географским условима”. Културна антропологија, поред културног релативизма, посебно наглашава холизам и културну критику. Ове идеје су посебно изражене у Боасовим аргументима против расне идеологије 19. века, преко заговарања Маргарет Мид за родну равноправност и сексуално ослобођење, до актуелних критика постколонијалног угњетавања и промоције мултикултурализма.

У Великој Британији су најутицајније биле идеје Бронислава Малиновског и Алфред Ретклиф-Брауна. Британска традиција је развила социјалну антропологију која се од других друштвених наука разликује по томе што ставља нагласак на међукултурну компарацију, дугорочна и дубинска истраживања друштвеног контекста који се открива методом посматрања са учествовањем. Социјални британски антрополози су тврдили да веровања, обичаји, институције и друге друштвене праксе могу бити објашњени и разумевани само уколико се узме у обзир контекст у којем се употребљавају. Овај приступ се у британској антрополошкој традицији утемељио као функционалистички приступ. Малиновски је тврдио да свака културна институција, друштвени процес и друштвене праксе произилазе из примарне функције задовољавања примарних биолошких потреба људи. Највећи допринос социјалне антропологије је метод посматрања са учествовањем. Овај метод подразумева утемељен етнографски рад на терену, односно дугорочни боравак у проучаваној заједници, детаљно описивање и интерпретирање друштвене стварности. У свом класичном облику, метод посматрања са учествовањем представља једног самосталног истраживача који проводи дужи временски период у групи коју жели да проучава. Од истраживача се захтева да учествује у њиховим свакодневним пословима да би што целовитије схватио њихова културна значења и друштвену структуру. Инсистирање на одлазак у земље проучаваних, који подразумева суживот са њима, дељење свакодневице а потом бележење информација у етнографски дневник који ће касније да изроди антрополошку анализу је нешто што је уздрмало антрополошку методологију тридесетих година 20. века и започело „етнографску револуцију”. Овај модел етнографског рада на терену и данас представља идеал у антрополошким истраживањима.

Шездесетих година 20. века у друштвеним наукама је утемељена нова теорија која инсистира на постојању друштвених структура у свакој људској заједници на основу којих је могуће извршити анализу постојећих културних обичаја, веровања, ритуала и институција. Под утицајем структуралне лингвистике Фердинанда де Сосира, марксизма и психоанализе, Клод Леви Строс је засновао теорију структурализма која је извршила велики утицај и на касније постмодернистичке идеје. Ова теорија наглашава форму у односу на садржај, а структуре које постоје у језику (фонолошке, морфолошке, синтаксичке), могу се аналогно применити и на културне форме, попут сродства или митологије. Од седамдесетих година 20. века, под утицајем постструктуралистичких покрета у лингвистици, херменеутици и теорији књижевности у антропологији су успостављене популарне постмодернистичке идеје Клифорда Герца. Герц је интерпретативни антрополог који је увео „антрополошку револуцију” у писању етнографија, најављујући рефлексивност и критику репрезентативности културе проблематизујући положај антрополога у односу на заједницу коју проучава.

Области проучавања