Милан Тепић (Комленац, код Босанске Дубице, 26. јануар 1957 — Бјеловар, 29. септембар 1991) био је мајор Југословенске народне армије и народни херој Југославије.
Потицао је из Поткозарја, области која је у току Другог светског рата тешко страдала од усташког терора. Основну школу и гимназију завршио је у родном селу и Босанској Дубици, а 1975. је уписао Војнотехничку академију у Загребу.
Након завршетка Академије, 1980. добио је чин поручника и прву службу у гарнизону у Славонској Пожеги, где се налазила аутојединица. Године 1986. премештен је у гарнизон у Вараждину, где се налазила механизована бригада. Као вредан и одговоран официр ванредно је 22. децембра 1990. унапређен у чин мајора.
Маја 1991, у време првих оружаних сукоба у Хрватској, премештен је у гарнизон у Бјеловару, где је била смештена 265. моторизована бригада. Почетком септембра, нашао се у војном складишту „Барутана” у шуми Беденик, у близини Бјеловара, ради организовања његове одбране. Након блокаде бјеловарске касарне и других војних објеката, као и серије мањих инцидената, овде га је 29. септембра 1991. затекао напад на бјеловарски гарнизон од стране припадника Збора народне гарде (ЗНГ).
Видевши да се налази у тешкој ситуацији, а не желећи да складиште муниције преда хрватским сепаратистима, одлучио је да већ раније минирано складиште дигне у ваздух, што је и учинио око 10:40 часова истог дана. Јака експлозија која је потресла цели Бјеловар, усмртила је и десетак припадника „зенги” који су се у току опсаде приближили огради складишта. Непосредно пре Тепића, погинули су и војници ЈНА Стојадин Мирковић и Драган Драгановић који су одбили његово наређење да напусте складиште и наставили да дејствују по непријатељу.
За јуначки подвиг приликом дизања у ваздух складишта наоружања, када је свесно жртвовао свој живот, Председништво СФРЈ га је 19. новембра 1991. одликовало Орденом народног хероја, што га чини последњим народним херојем Југославије.
Биографија Милан Тепић рођен је 26. јануара 1957. у селу Комленац, код Босанске Дубице. Ово кнешпољско село, смештено у близини ушћа Мљечанице у Уну, као и друга поткозарска села тешко је страдало у току Другог светског рата, када је 258 житеља убијено као жртве фашистичког терора, док су 58 житеља погинули као партизански борци. Током рата страдало је више од половине предратног становништва села, које је бројало 532 становника. У фашистичком терору, који су предводиле усташе из оближњег села Баћин, смештеног на левој обали Уне, страдали су и чланови породице Тепић. Ово село било је усташко упориште, познато по локалитету „Баћинске кречане”, где је у предратној кречани вршена производња креча за потребе логора Јасеновац, као и извођене ликвидације цивилног становништва српске националности са подручја Поткозарја и Баније, као и из околине Сремске Митровице, а процењује се да је овде убијено преко 10.000 људи. Миланов отац Стево Тепић (1930—1999), био је у време рата дечачић и успео је да са неколико чланова породице преживи усташке покоље. У браку са Миленом Тепић (1937—2018), поред сина Милана, имао је и две ћерке — Милку и Марију.
мини|десно|Графит у Козарској Дубици Прва четири разреда основне школе похађао је у родном селу Комленац, док је више разреде похађао у Основној школи „Фадил Шерић” у Босанској Дубици, путујући сваки дан нешто више од пет километара. Након завршене основне школе, похађао је дубичку Гимназију „Мира Цикота”. Током основног и средњег школовања заволео је математику и физику, а за време гимназијских дана са друговима из разреда Емиром Емшом, Сакибом Лелићем и Хасаном Идризовићем, основао је неку врсту музичког састава, коме су дали назив „Елит” (по почетним словима њихових презимена). Био је одличан ученик, а од трећег разреда гимназије постао је војни стипендиста. Интересовање за војни позив, код Милана јавило се преко официра ЈНА и партизанског првоборца Душана Букве, који је био пријатељ његовог оца. Буква је често навраћао у кућу Тепића, а како се бавио сакупљањем података из историје Комленца и околине, Милан је од њега слушао приче о прошлости свога краја. Слушао је о Пецијиној буни из 1875, чији је учесник био његов прадеда Перо Тепић, као и о усташким покољима у поткозарским селима.
Након завршене гимназије, у јесен 1975. Милан Тепић уписао је 23. класу Техничке војне академије Копнене војске ЈНА у Загребу. Био је најпре на саобраћајном смеру, а касније је као добар студент са одличним резултатима пребачен на технички смер — одсек мотори и моторна возила. Након петогодишњих студија, 1980. добио је чин поручника, a поред официрског чина стекао је и звање машинског инжењера. Прву службу добио је у Славонској Пожеги, у касарни „Никола Демоња”, где је био стациониран 243. аутонаставни центар и Пети аутотранспортни батаљон. Овде је касније био управник гарнизонске радионице за лаки ремонт. Одмах по дипломирању, запросио је своју девојку Драгицу Тепић (1959—2017), родом из села Тукључана, коју је упознао 1977. на игранци у Челебинцима, код Босанске Дубице. Венчали су се 4. октобра 1980. и почели заједнички живот у Славонској Пожеги, где су потом добили двоје деце — ћерку Тању (1982) и сина Александра (1983).
На служби у Пожеги, остао је до 1986. када је премештен у Вараждин, у касарну „Калнички партизани”, где је била смештена 32. механизована бригада, као и Други батаљон ремонтне подршке, чији је Тепић био командант. Пуковник ЈНА Берислав Попов, који је од 1989. био командант 32. механизоване бригаде и командант касарне, био је претпостављени официр Тепићу, иако се његова директна команда налазила у Загребу, у Штабу 10. корпуса ЈНА. Он је Тепића описао као — доброг официра са израженим радним навикама, који није трпео површност и препуштање ствари случају. Његова упорност и одговорност у раду, представљала је пример рада и радне дисциплине и изазивала поштовање код већине старешина. Тепић је велику пажњу поклањао организацији живота и рада у јединици, као и планирању и реализацији задатака, због чега је имао велику самосталност у раду. У чин мајора ванредно је унапређен 22. децембра 1990. поводом Дана армије, када је постао један од најмлађих официра ЈНА са чином мајора (не рачунајући ратни период).
Почетак рата у Хрватској лево|мини|Спомен-плоча са ликом Милана Тепића у истоименој улици у Београду Крајем 1980-их, током Тепићевог службовања у Вараждину, Европу и Југославију задесиле су крупне политичке промене. Економско и политичко слабљење Совјетског Савеза, током 1989. кулминирало је низом политичких промена у источној Европи, које су резултирале сломом социјалистичког система и распадом Варшавског пакта. Ове промене битно су утицале на Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ), која се од почетка 1980-их налазила у економској и политичкој кризи, која је јануара 1990. довела да распада Савеза комуниста Југославије (СКЈ), тада једине владајуће политичке организације и увођења вишепартијског система у југословенским републикама. На таласу демократских промена, дошло је до формирања политичких партија које су отворено заступале идеје о самосталности појединих република од Југославије. Крајем априла 1990. у СР Хрватској одржани су први вишестраначки избори на којима је власт освојила опозициона Хрватска демократска заједница (ХДЗ), а 30. маја за председника Председништва СР Хрватске изабран је Фрањо Туђман, бивши генерал-мајор ЈНА. Туђман, који је био повезан са усташком емиграцијом, отворено је говорио о потреби одвајања Хрватске од СФРЈ и јавно изражавао нетрпељивост према Србима у Хрватској. Већ крајем јула исте године Сабор СР Хрватске донео је одлуку о промени назива Социјалистичке Републике Хрватске у Република Хрватска и измени државних симбола, којим је у употребу враћен „историјски хрватски грб“ са шаховницом. Ово, као и најава промене Устава, којом би Срби изгубили статус конститутивног народа, изазвало је незадовољство код припадника српског народа у Хрватској и погоршало међунационалне односе, посебно у мешовитим срединама.
Још у јесен 1990, нове хрватске власти почеле су са илегалним набављањем наоружања за евентуални рат, а набавком је између осталих руководио Мартин Шпегељ, бивши генерал-пуковник ЈНА. Ово је резултирало „афером Шпегељ” са којом је јавност упозната крајем јануара 1991. године. Доношењем новог Устава Републике Хрватске, 21. децембра 1990, Хрватска је дефинисана као „дом Хрвата и других народа“, чиме је Србима у Хрватској и званично укинут статус конститутивног народа. Оваква ситуација све више је водила у заоштравање међунационалних односа и продубљивање политичке кризе, па је истог дана када је донет нови хрватски Устав, на подручју заједнице општина са српском већином, на простору Северне Далмације, Лике, Баније и Кордуна, проглашена Српска аутономна област Крајина.
Напета политичка ситуација створила је националну нетрпељивост, која је манифестована низом разних инцидената. У национално чистим срединама, какав је био Вараждин, у коме се мајор Тепић налазио на служби, породице припадника ЈНА, а нарочито оне српске националности, биле су под посебним притиском. Поучен догађајима из Другог светског рата, након првих инцидената и неприлика које су његова деца имала у основној школи, Милан је половином јануара 1991. одлучио да породицу пресели код својих родитеља у родно село Комленац. Супруга и родитељи тада су покушали да га наговоре да напусти војну службу и запосли се као машински инжењер у Босанској Дубици, али је он то одлучно одбио правдајући се да је положио официрску заклетву.
Пратећи потезе словеначког руководства, које је још 23. децембра 1990. расписало референдум о осамостаљивању Словеније од СФРЈ, на коме је добило подршку 93% бирача, хрватско руководство је почело са најавама референдума, што је резултирало нове сукобе. До првих оружаних сукоба између припадника МУП Хрватске и локалних Срба, дошло је најпре почетком марта инцидентом у Пакрацу, а потом крајем истог месеца сукобом на Плитвичким језерима. Како ови инциденти не би прерасли у отворени сукоб, дошло је до интервенције јединица Југословенске народне армије (ЈНА) које су представљале „тампон зону” између сукобљених страна. До новог сукоба дошло је 2. маја 1991. у Боровом Селу, код Вуковара, када је поново интервенисала ЈНА. Референдум о независности Хрватске одржан је 19. маја 1991. и на њему је 94% гласача подржало осамостаљење од СФРЈ. Срби у Хрватској бојкотовали су овај референдум, организујући претходно 12. маја на територији САО Крајине референдум о присаједињењу Србији и останку у Југославији.
Премештај у Бјеловар
Половином маја 1991, мајор Милан Тепић добио је нову прекоманду у Бјеловар, у касарну „Божидар Аџија”, на дужност начелника Техничке службе 265. моторизоване бригаде ЈНА. Командант ове јединице, био је пуковник Рајко Ковачевић, Тепићев земљак родом из грмечког села Велики Радић, код Босанске Крупе. Они су заједно пратили даљи развој ситуације у Југославији, која је кулминирала 25. јуна 1991. када су истовремено Скупштина Словеније и Сабор Хрватске прогласили независност од СФРЈ. Савезно извршно веће (СИВ) ове одлуке је прогласило нелегалним и донело одлуку да јединице Југословенске народне армије поново успоставе контролу над граничним прелазима, што је довело од оружаних сукоба у Словенији. Ситуација се смирила почетком јула, посредовањем Европске заједнице и потписивањем Брионске декларације, којом је стављен мораторијум од три месеца на проглашење независности Словеније и Хрватске, након чега је донета одлука о повлачењу јединица ЈНА из Словеније. Половином јула у посету бјеловарском гарнизону дошао је генерал-мајор Владимир Трифуновић, командант 32. вараждинског корпуса ЈНА. Приликом разговора са генералом, официри из бјеловарског гарнизона тражили су одобрење да напусте Бјеловар и повуку се према полигону у правцу Дарувара и Грубишиног Поља, како би избегли евентуално окружење у касарни, попут оних у Словенији. Генерал Трифуновић тада им је пренео наређење војног врха да се сваки објекат мора чувати и бранити од евентуалних провокација.