Велика чистка или Велики терор (), такође познато као Година '37 () и Јежовшина ('доба Јежова'),In Russian historiography, the period of the most intense purge, 1937–1938, is called Yezhovshchina (lit. 'Yezhov phenomenon'), after Nikolai Yezhov, the head of the NKVD. низ је кампања политичке репресије и прогона који су се дешавали у Совјетском Савезу у периоду 1936—1938. Ову кампању је замислио и њоме управљао Јосиф Стаљин. Почела је чишћењем Комунистичке партије и владиних званичника, репресијом сељака, а настављено са вођством Црвене армије, и прогон неподобних лица. Обележиле су је јак полицијски надзор, распрострањена параноја од „диверзаната“, затвора, и погубљења. У руској историографији се период најинтензивније чистке, 1937—1938, назива Јежовшчина по Николају Јежову, шефу совјетске тајне полиције, НКВД. Историчари процењују да је укупан број смртних случајева услед стаљинистичке репресије 1937–38 између 950.000 и 1,2 милиона.

„Операција кулак“ и злостављање националних мањина биле су главне компоненте Великог терора. Заједно су ове две акције чиниле девет десетина смртних пресуда и три четвртине осуда на затворске логоре Гулага.

У западном свету књига Роберта Конквеста из 1968. године -{The Great Terror}- популаризовала је ову фразу. Сам Конквестов наслов био је алузија на период Француске револуције познат као владавина терора (француски: -{la Terreur}-, „терор“; од јуна до јула 1794: -{la Grande Terreur}-, „велики терор“).

Увод thumb|Извод из НКВД наредбе бр. 00447 thumb|left|Списак из Велике чистке који су потписали Стаљин, Молотов, Каганович, Ворошилов, Микојан и Чубар.

Израз репресија службено се користио за описивање кривичног гоњења људи које је тадашњи лидер Совјетског Савеза Јосиф Стаљин сматрао контрареволуционарима и непријатељима народа. Историчари расправљају о узроцима чишћења, попут Стаљинове параноје или његове жеље да уклони неистомишљенике из Комунистичке партије или да учврсти свој ауторитет. Чистке су почеле у Црвеној армији, и тамо развијене технике брзо су се прилагодиле чишћењу у другим секторима.). Највише пажње јавности било је усмерено на чишћење одређених делова руководства Комунистичке партије, као и владиних бирократа и вођа оружаних снага, од којих су већина били чланови партије. Те кампање су утицале и на многе друге категорије друштва: интелигенцију, сељаштво - посебно оне који позајмљују новац или богатство (кулаке) - и професионалце.

Низ операција НКВД-а захватио је бројне националне мањине, оптужене да су заједнице „пете колоне”. Пољска војна организације је званично објаснила бројне чистке као елиминисање могућности саботаже и шпијунаже, и сходно томе, многе жртве чистке били су обични совјетски држављани пољског порекла.

Према говору Никите Хрушчова из 1956. године „О култу личности и његовим последицама“ и историчару Роберту Конквесту, велики број оптужби, посебно оних изнетих на Московским процесима, заснивао се на принудним признањима, често изнуђеним мучењем, и слободним тумачењима Члана 58 Казненог закона РСФСР, који се бавио контрареволуционарним злочинима. Не тако ретко се прибегавало ангажовању лажних сведока против оптужених, при чему су исти често и сами били уцењени да на такво сведочење пристану, али је било и доста оних који су то чинили из чистог каријеризма и није била реткост да такви буду награђени оним што је осуђеном одузето.

Правни поступак, како га је дефинисао совјетски закон који је тада био на снази, често су углавном замењивали скраћени поступци НКВД тројки.

Стотине хиљада жртава оптужено је за разне политичке злочине (шпијунажа, рушење поретка, саботажа, антисовјетска агитација, завере за припрему побуна и државних удара); они су стрељани по кратком поступку или послати у радне логоре Гулага. Многи су умрли у казненим радним логорима од глади, болести, изложености и прекомерног рада. Експериментално су коришћене и друге методе уклањања жртава. У Москви је документована употреба душегупки које су коришћене за убијање жртава током њиховог превоза до полигона Бутово.This information was published first in 1990 in a Komsomolskaya Pravda article (October 28, 1990, p. 2). Later, it was cited by several sources, including:

Gellately, Robert. 2007. ; Merridale, Catherine.

.

Ток чистке Након смрти Владимира Лењина 1924. године, у Комунистичкој партији, владајућој странци у Совјетском Савезу (СССР), настао је вакуум моћи. Разне познате личности у Лењиновој влади покушале су да га наследе. До 1928. године, Јосиф Стаљин, генерални секретар странке, тријумфовао је над својим противницима и преузео контролу над странком. У почетку је Стаљиново вођство било широко прихваћено; његов главни политички противник, Лав Троцки, био је приморан на изгнанство 1929. године, а Стаљинова доктрина „социјализма у једној земљи“ постала је утврђена политика странке. Међутим, почетком 1930-их, партијски званичници су почели да губе веру у његово вођство, углавном због људских жртава првог петогодишњег плана и колективизације пољопривреде, посебно укључујући и Холодомор у Украјини.

Од 1930. године па надаље, партијски и полицијски званичници су се плашили „друштвеног нереда“ изазваног превирањима присилне колективизације сељака и резултирајуће глади 1930–1933, као и масовне и неконтролисане миграције милиона сељака у градове. Претња ратом појачала је Стаљинову и генерално совјетску перцепцију маргиналних и политички сумњивих популација као потенцијалног извора устанка у случају инвазије. Стаљин је почео да планира превентивну елиминацију таквих потенцијалних регрута за митску „пету колону штедионица, терориста и шпијуна“.

Термин „чистка“ у совјетском политичком сленгу био је скраћеница израза „чистка партијских редова“. Године 1933, на пример, Партија је избацила око 400.000 људи. Али од 1936. до 1953. године, термин је променио своје значење, јер је искључење из Партије почело да значи готово сигурно хапшење, затварање, а често и погубљење.

Политичка чистка је првенствено била Стаљинов покушај да елиминише изазов од прошлих и потенцијалних опозиционих група, укључујући лево и десно крило које су предводили Лав Троцки и Николај Бухарин. Након Грађанског рата и реконструкције совјетске економије крајем 1920-их, ветерани бољшевици више нису сматрали неопходном „привремену“ ратну диктатуру, која је прешла са Лењина на Стаљина. Стаљинови противници унутар Комунистичке партије критиковали су га као недемократског и немарног према бирократској корупцији.

Ово противљење тадашњем руководству је можда акумулирало значајну подршку међу радничком класом нападајући привилегије и луксуз који је држава нудила својој високоплаћеној елити. Афера Рјутин је изгледа оправдала Стаљинове сумње. Рјутин је радио са још већим тајним Опозиционим блоком у којем су учествовали Лав Троцки и Григориј Зиновјев, а што је касније довело до њихове смрти. Стаљин је спровео забрану партијских фракција и деградирао оне чланове странке који су му се противили, чиме је ефикасно окончан демократски централизам.

У новом облику партијске организације, Политбиро, а посебно Стаљин, били су једини дистрибутери идеологије. То је захтевало елиминацију свих марксиста са другачијим ставовима, посебно оних међу престижном „старом гардом“ револуционара. Како су чистке почеле, влада (преко НКВД-а) је стрељала бољшевичке хероје, укључујући Михаила Тухачевског и Белу Куна, као и већину Лењиновог Политбироа, због неслагања у политици. НКВД је нападао присталице, пријатеље и породице ових „јеретичких“ марксиста, без обзира да ли су живели у Русији или не. НКВД је скоро уништио Троцкијеву породицу пре него што га је убио у Мексику; Агент НКВД-а Рамон Меркадер био је део оперативне групе за атентат коју је формирао специјални агент Павел Судоплатов, по личном наређењу Стаљина.

До 1934. године, неколико Стаљинових ривала, попут Троцког, почело је да позива на Стаљиново уклањање и покушало је да сломи његову контролу над странком. У овој атмосфери сумње и подозрења, популарни високи званичник Сергеј Киров је убијен. Атентат, у децембру 1934. године, довео је до истраге која је открила мрежу чланова странке који су наводно радили против Стаљина, укључујући и неколико Стаљинових ривала. Многи од ухапшених након Кировог убиства, међу којима су били и високи партијски званичници, такође су признали планове да сами убију Стаљина, иако често под принудом. О валидности ових признања историчари расправљају, али постоји консензус да је Кировова смрт била прекретница у којој је Стаљин одлучио да предузме акцију и започне чистке. Неки каснији историчари су дошли до уверења да је Стаљин организовао убиство, или барем да је било довољно доказа да се дође до таквог закључка. Киров је био чврсти Стаљинов лојалиста, али Стаљин га је можда сматрао потенцијалним ривалом због његове растуће популарности међу умеренима. Конгрес Партије 1934. године изабрао је Кирова у Централни комитет са само три гласа против, најмање од свих кандидата, док је Стаљин је добио 292 гласа против. Након Кировог убиства, НКВД је оптужио све већу групу бивших опозиционара за Кирово убиство, као и за растући списак других преступа, укључујући издају, тероризам, саботажу и шпијунажу.

Још једно оправдање за чистку било је уклањање сваке могуће „пете колоне“ у случају рата. Вјачеслав Молотов и Лазар Каганович, учесници у репресији као чланови Политбироа, одржавали су ово оправдање током целе чистке; сваки од њих је потписао многе листе за смрт. Стаљин је веровао да је рат неизбежан, претио му је и експлицитно непријатељска Немачка и експанзионистички Јапан. Совјетска штампа је приказивала земљу као угрожену изнутра од стране фашистичких шпијуна.

Од Октобарске револуције па надаље, Лењин је користио репресију против перципираних и легитимних непријатеља бољшевика као систематску методу усађивања страха и олакшавања контроле над становништвом у кампањи названој Црвени терор. Како се Руски грађански рат ближио крају, ова кампања је опуштена иако је тајна полиција остала активна. Од 1924. до 1928. године, масовна репресија – укључујући затварање у систему ГУЛАГ – значајно је опала.

До 1929. године, Стаљин је победио своје политичке противнике и стекао потпуну контролу над странком. Организовао је комитет за почетак процеса индустријализације Совјетског Савеза. Негативна реакција против индустријализације и колективизације пољопривреде ескалирала је, што је подстакло Стаљина да повећа присуство полиције у руралним подручјима. Совјетске власти су појачале репресију против кулака (тј. богатих сељака који су поседовали пољопривредно земљиште) у политици названој декулакизација. Кулаци су одговорили уништавањем приноса усева и другим актима саботаже против совјетске владе. Несташица хране довела је до масовне глади широм СССР-а и успорила петогодишњи план.

Главна карактеристика Велике чистке била је да су, по први пут, чланови владајуће странке били масовно укључени као жртве репресије. Поред обичних грађана, истакнути чланови Комунистичке партије такође су били мете чистки. Чистку Партије пратила је чистка целог друштва. Совјетски историчари организују Велику чистку у три одговарајућа суђења. Следећи догађаји се користе за разграничење периода:

1936, Први московски процес. 1937, увођење тројки НКВД-а за спровођење „револуционарне правде“. 1937, усвајање члана 58-14 о „контрареволуционарној саботажи“. 1937, Други московски процес. 1937, Војна чистка. 1938, Трећи московски процес.

Први и други московски процес Између 1936. и 1938. године одржана су три веома велика московска суђења бившим високим лидерима Комунистичке партије, на којима су оптужени за заверу са фашистичким и капиталистичким силама ради атентата на Стаљина и друге совјетске лидере, распарчавања Совјетског Савеза и обнове капитализма. Ова суђења су добила велики публицитет и била су опширно извештавана од стране спољног света.