мини|266x266п|Биста Цезара, 44–30. п. н. е., Музеј Пија-Клементина, Ватикански музеји. Јулијевци () је стара римска патрицијска породица, која је потицала из Алба Лонге. Презиме су добили по легендарном праоцу Јулу, који је према легенди син тројанског јунака Енеје. Најпознатији припадник ове породице био је римски диктатор Гај Јулије Цезар. Његов нећак Октавијан Август је био први римски цар.
Генс Јулија била је једна од најугледнијих патрицијских породица старог Рима. Још од раних деценија Републике, припадници овог рода обављали су највише државне функције у римској држави, почев од Гаја Јулија Јула, конзула из 489. године пре н. е. Међутим, Јулијевци су вероватно најпознатији по Гају Јулију Цезару, диктатору и усвојитељу цара Августа, преко кога је ово име пренето на Јулијевско-клаудијевску династију I века н. е. Номен Јулије постао је веома распрострањен у доба Царства, јер су потомци лица која су стекла римско грађанство под раним царевима почели да остављају значајан траг у историји.Друман, Историја Рима, ; Смит, „Јулијевски род“, у: . ; Минцер, „Јулије“, у: Енциклопедија класичне науке о старини, књ. X, полукњига 19, кол. 106–107.
Породично стабло Јулијско-клаудијске династије Датотека:JulioClaudian.png
Порекло мини|Динар издат у доба Августа у ковници у Лугдунуму (Лион, Француска), са приказом Гаја и Луција Цезара како стоје окренути један према другом на полеђини (око 2. п. н. е. – 14. н. е.). Према римској традицији, Јулијевци су били међу албанским породицама које су доведене у Рим након што је њихов град уништио Тул Хостилије, трећи римски краљ, који их је уврстио међу патриције и доделио им места у римском Сенату.Дионисије, Римске старине, III, 29; Тацит, Анали, XI, 24; Ливије, Историја Рима, I, 30 (али поједини научници у овом Ливијевом одломку исправљају Julios у Tullios; видети Смита, „Јулијевски род“; лоебовско издање наводи Јулијевце, док де Селинку́р даје Тулијевце).Корнел, Почеци Рима, Грант, Римски митови, . Диодор са Сицилије наводи да су Јулијевци у Алби Лонги обављали дужност Rex sacrorum, као резултат компромиса са Силвијима, који су држали краљевску власт. Поједини научници указују на ову чињеницу као на доказ постојања двојне краљевске власти у најранијем периоду више градова Лација, укључујући Рим и Ланувиј, у којима је такође постојала функција Rex sacrorum.Диодор, како цитира Евсевије, Хроника (Јерменска верзија), уредник Карст, .Корнел, Почеци Рима, .
Постоји наизглед противречна традиција која смешта Јулијевце у Рим још раније, одмах након смрти краља Ромула. Наводи се да је неки Прокул Јулије био сведок Ромуловог силаска с небеса и да је Римљанима заповедио да не плачу због његове смрти, већ да га почну обожавати као бога Квирина.Ливије, Историја Рима, I, 16; Дионисије, Римске старине, II, 63; Плутарх, „Живот Ромула“, 28; Цицерон, О држави, II, 20; О законима, I, 3; Овидије, Фасти, II, 499–512.Смит, „Јулијевски род“; Минцер, „Јулије“, и бр. 33 (Прокул Јулије, кол. 112–113).Грант, Римски митови, . Међутим, будући да ова прича описује чудесан догађај и могла је бити под утицајем касније славе Јулијеваца, она се не може сматрати поузданим доказом времена када се породица први пут населила у Рим.Смит, „Јулијевски род“.
Јулијевци су од раног периода били повезани и с Бовилама, при чему се претпоставља да се део породице можда тамо доселио након пада Албе Лонге. Натпис на олтару у театру Бовила, који датира отприлике с почетка I века п. н. е., помиње Јулијевце који извршавају жртвовања по албанским обредима. У доба Царства, цар Тиберије I је у Бовилама посветио sacrarium, односно капелу, Јулијевцима, уз споменик Августу.Дионисије, Римске старине, III, 29; Тацит, Анали, II, 41.Нибур, Историја Рима, том I, фуснота 1240; том II, фуснота 421; Смит, „Јулијевски род“; Минцер, „Јулије“.
У позној Републици било је у моди да се аристократске породице проглашавају потомцима богова и хероја грчке и римске митологије. Јулијевци су тврдили да потичу од Јула, за кога се каже да је исто лице као Асканије, син Енеја и оснивач Албе Лонге. У грчком миту, Енеј је био син Венере и тројанског принца Анхиса.Друман, Историја Рима, ; Смит, „Јулијевски род“, у: . ; Минцер, „Јулије“, у: Енциклопедија класичне науке о старини, том X, полутом 19, кол. 106–107.Корнел, Почеци Рима, Грант, Римски митови, . Традиције на којима су се заснивале ове тврдње нису увек биле јасне; историчар Ливије није био сигуран да ли треба сматрати Јула и Асканија истом особом или, можда, двојицом браће — један син Креусе, Енејеве прве супруге, изгубљене у опсада Троје — а други син Лавиније, кћерке Латина, коју је Енеја оженио након доласка у Италију.Ливије, Историја Рима, I, 3. Позни римски граматичар Сервије је уложио значајан труд да докаже идентитет Асканија и Јула кроз етимологију.Сервије, Коментари уз Енеиду Вергилија, I, 267
Значај који се придавао њиховом митском пореклу могао је имати и додатну сврху: након почетног истакнутог положаја у раној Републици, Јулијевци су потонули у заборав и једва се помињу током једног и по века, почев од средине IV века п. н. е. Када су коначно поново испливали у јавност и почели да заузимају значајне положаје, истицање њихових наводних веза са митови о оснивању Рима могло је помоћи да се обнови њихов престиж.Минцер, „Јулије“. Док се успињао до истакнутог положаја у римској држави, Цезар је редовно алудирао на ове митове, посебно при обраћању на сахрани своје тетке Јулије, и користио Венеру Генетрикс као заставу својим војницима код Фарсала и Мунде. Новчићи Јулијеваца носе ликове Венере, а римски писци су радо подржавали мит који је служио да прослави цареве.Светоније, „Живот Цезара“, 6.Грант, Римски митови, .
Лична имена Јулијевци су припадали најконзервативнијим патрицијским породицама у погледу избора личних имена (praenomina). Са тек понеким изузетком, користили су искључиво три имена — Луције, Гај и Секст — која су била широко распрострањена током читавог трајања римске историје.Минцер, „Јулије”. Међутим, конзуларни фасти бележе још два имена која су, изгледа, била у употреби код раних припадника овог рода: Вописк, које је носио конзул из 473. године п. н. е., и Спурије, име његовог сина.Капитолински фасти, AE 1900, бр. 83.Минцер, „Јулије”, као и бр. 301 (Вопискус Јулије Јул), кол. 656.Броутон, Магистрати Римске републике, и нап. 1. Вописк представља архаично лично име које је временом изашло из употребе и које се у другим изворима јавља искључиво као когномен.Пек, „Име”, у Харперовом речнику класичних старина, Чејс, „Порекло римских личних имена”, . Име Спурије било је релативно често у раном периоду Римске републике, али је у каснијим вековима постало ретко, очувано углавном у неколико породица у којима је имало традиционални значај. Ливије такође наводи Гнеј као лично име Гаја Јулија Ментона, конзула из 431. године п. н. е.Ливије, Историја Рима, IV, 26.Минцер, „Јулији”.Броутон, Магистрати Римске републике, (нап. 1). мини|Енеја, легендарни предак Јулијеваца, са богом Тибра Прoкул, који је, по предању, био сведок апотеозе Ромула, представљао је старо лично име (praenomen) које, иако ретко, било је и даље у употреби током ране Републике. Као и Вописк, касније се јавља као когномен.Чејс, „Порекло римских личних имена”, . Постоји могућност да је и Јул или Јулус, из којег је потекао род Јулија, изворно било лично име.Чејс, „Порекло римских личних имена”, . Можда управо због тога, Марко Антоније, пријатељ и сарадник Цезара, који је водио порекло од Јулија, свог једног сина именовао је Јулусом.
Различита лична имена (praenomina) јављају се доба Царства, посебно у оквиру царске породице, која је имала обичај да уместо уобичајених личних имена користи титуле и когномене. Други Јулијевци носили су лична имена као што су Гнеј, Марко и Тиберије, али многи од њих нису потицали од патрицијских Јулија из Републике, већ су припадали плебејским породицама, потомцима ослобођеника или новоуписаних грађана, који су обично прихватали родовско име (nomen) својих покровитеља.Смит, . In: Речнику грчких и римских биографија и митологије, .
Гране и когномени Јединствени когномени Јулијеваца у периоду Републике били су Јул или Јулус, Менто, Либо и Цезар. Од ових, осим Либа, познато је да су припадали патрицијским члановима овог рода.Друман, Историја Рима, . Статус Либа је неизвесан, али је могуће да је био потомак Јулијевца Јулија, а можда и предак Цезара, у ком случају би и он био патрициј.Самнер, „Годишњи закон (Lex Annalis) за време Цезара”, Бадијан, „Од Јулијаца до Цезара”, . На новцу налазимо когномене Цезар и Бурсио, при чему је Бурсио припадао монетару из касне Републике који се не помиње у римским списима.Екхел, и сл. Други когномени јављају се у доба Царства, али није познато који од њих, ако иједан, припада потомцима патрицијских Јулија.
Током векова, родовско име (nomen) Јулије прихватило је безброј људи који су стицали римско држављанство, без икакве везе са оригиналним републиканским родом. Са временом је изгубљена разлика између личног имена (praenomen), родовског имена (nomen) и когномена (cognomen), те је Јулије почео да се третира готово као лично име, какво је на крају и постало. Латински облик је уобичајен у многим језицима, али постоје и други познати облици: Ђулио (Giulio, италијански), Хулио (Julio, шпански), Жул (Jules, француски), Жулио (Júlio, португалски), Јулију (Iuliu, румунски) и Јулиј (Юлий, бугарски и руски).
Јулус Јулус, који се понекад пише и као Јулус или Јулусс, био је когномен најстарије гране Јулијеваца која се појављује у римској историји. У каснијим временима, ово име се повезивало са Јулусом, сином Енеја,Друман, Историја Рима, ; Смит, . In: Речнику грчких и римских биографија и митологије, ; Минцер, „Јулије”, у Реаленциклопедији класичне старине, т. X, полут. 19, кол. 106–107. или, према појединим верзијама, сином Асканија и унуком Енеја. Један од латинских граматичара такође је повезао име са Јупитером, објашњавајући да су Латини сматрали Асканија сином Јупитера. По овом тумачењу, име Јулус можда потиче као умањеница од Dius, што је етимолошки могуће.Аурелије Виктор, О пореклу римског народа, 15.Леонард Шмиц, . In: Речнику грчких и римских биографија и митологије, . Чејс је претпостављао да је Јулус могао бити и старо лично име (praenomen). Облик Јулус чини се старијим у писаним изворима, али је облик Јулус постао популаран захваљујући Вергилију у Енеиди и управо тај облик је задржан у Фастима.Момзен, „Јулус и Јулус”.Teјлор, „Нови показатељи августовске редакције у Капитолинским фастима”, , 78.
Јулији Јулус први пут се појављују 489. п.н.е., када је Гај Јулије Јулус био конзул, и током наредног века заузимали су највише функције у римској држави.Смит, . In: Речнику грчких и римских биографија и митологије, . Последњи Јулус који се појављује у историји, такође Гај Јулије Јулус, био је номинован за диктатора 352. п.н.е. у покушају да се обезбеди избор двојице патрицијских конзула у супротности са законом lex Licinia Sextia.Ливије, Историја Рима, VII, 21. Ово указује да су Јулијевци Јулус у том периоду припадали тврдокорној струји старе аристократије, а да је њихов пад и нестанак из историје последица успона коалиције између новооснажене плебејске елите и оних патриција који су били спремни да сарађују с њима.Корнел, Почеци Рима, .
Менто Овај когномен припадао је Гају (или Гнеју) Јулију Менто, конзулу 431. п.н.е. У том периоду није познат ниједан плебејски Јулијевац, а сматра се да су сви конзули били патрицији,Традиционално, ниједан плебеј није обављао функцију конзула пре усвајања закона lex Licinia Sextia 367. п.н.е., али су историчари већ дуго указивали на присуство „плебејских“ имена у историјама и конзуларним фастима од почетка Републике па све до 445. п.н.е. Међутим, њихов број драстично опада већ око 450. п.н.е., а ниједан од конзула из периода од 445. до 366. п.н.е. не изгледа да је био плебејац. па се стручна јавност слаже да је Менто био један од патрицијских Јулијеваца, али нема доказа о томе у којој грани породице је тачно припадао.
Либо