Михаило I Комнин Дука (чешће Михаило I Анђел;, убијен 1215) је био византијски племић и оснивач Епирске деспотовине, државе која је настала након крсташког заузећа Цариграда 1204. године у северозападном делу данашње Грчке (Епир).
Биографија
Михаило је био ванбрачни син севастократора Јована Дуке и сродник византијских царева Исака II (1185—1195, 1203 — 1204) и Алексија III Анђела (1195—1203).
Први пут се у изворима јавља 1190. године, када је био заробљеник Фридриха Барбаросе (1152—1190), а пре 1204. године је био дукс и анаграф тема Миласе и Меланудиона.
После пада Цариграда и слома Византије, Михаило је на кратко ушао у службу код једног од вођа крсташа, Бонифација Монфератског (1205—1207), али ју је брзо напустио и отишао у Епир, где се нашао на челу локалног грчког становништва, које се побунило против крсташке власти. Не зна се поуздано да ли је он био Михаило, кога су крсташи (Латини) потукли 1205. године у јужној Месенији, али је извесно да је успео да стабилизује своју власт и започне ширење области под његовом контролом, са седиштем у Арти.Тесалију са Ларисом је заузео 1212. године од Латина, а до 1214. године је освојио и Драч и Крф, које су држали Млечани.
Убио га је један од слугу у Берату 1215. године, а у то доба његова држава је обухватала простор од Коринтског залива до Драча.
Михаило I Комнин Дука, а у савременим изворима често забележено као Михаило I Анђел, презиме које никада није користио, био је оснивач и први владар Епирске деспотовине од 1205. до његовог убиства 1214/15. године.
Рођен 1170. године, Михаило је био потомак цара Алексија I Комнина и рођак царева Исака II Анђела и Алексија III Анђела. Започео је своју јавну каријеру 1190. године, као талац Трећег крсташког рата, а наставио је да служи као гувернер провинције Миласа и Меланудион 1190-их и поново у 1200/01. Током последњег мандата побунио се против цара Алексија III, али је поражен и приморан да побегне пред Турке Селџуке. После пљачке Константинопоља у Четвртом крсташком рату 1204. године, он се придружио краљу Бонифацију од Монферата. Убрзо је, међутим, напустио вођу крсташа и отишао у Епир, где се успоставио као владар, очигледно кроз брак са ћерком или удовицом локалног магната.
Михаилов домен у Епиру постао је уточиште и центар отпора Грка против латинских крсташа. Отприлике у исто време, према неким савременим научницима, он је можда предводио неуспели грчки отпор крсташима на Пелопонезу, који је сломљен у бици код маслињака код Кунтураса; према другим гледиштима, можда је тамо водио поход између 1207. и 1209. Да би избегао инвазију и купио време да учврсти свој положај у Епиру, деспот Михаило I је убрзо ступио у преговоре са папом Иноћентијем III, и закључио уговоре са Латинским царством и Републиком Венецијом. У међувремену, његова владавина је добила подстицај у легитимности када је откупио свргнутог цара Алексија III из заточеништва. Према каснијим хроничарима, цар Алексије III је наследну власт над Епиром пренео деспоту Михаилу I и његовим потомцима.
До 1210. године, деспот Михаило I је био довољно сигуран да покрене напад на Солунско латинско краљевство, заједно са Бугарима. Одбијен интервенцијом латинског цара Хенрика Фландријског, деспот Михаило I је брзо променио страну и придружио се Латинима како би спречио да град падне у бугарске руке. Године 1212. освојио је већи део Тесалије од лангобардских господара Солуна. Отприлике у исто време, његове трупе су накратко преузеле власт над Салоном. Затим је наставио поход да поврати Драч и острво Крф од Млечана 1213–1214, али је осујећен у покушају да се пробије даље на север у Зету. Убрзо затим у сну убијен је у атентату, а наследио га је његов полубрат Теодор Комнин Дука.
Младост Михаило је био ванбрачни син севастократора Јована Дуке. Његов деда и баба по оцу били су Константин Анђел и принцеза Теодора Комнин, ћерка цара Алексија I Комнина (1081–1118). Михаилов стриц, Андроник, био је отац будућих царева Исака II Анђела (1185–1195, 1203–1204) и цара Алексија III Анђела (1195–1203), који су тако били Михаилови блиски рођаци. Упркос овом сродству, он никада није користио презиме „Анђел“, које су неки савремени научници применили на севастократора Михаила I и његову династију. Неколико докумената сачуваних од његове властите руке и неколико оловних печата показују његово име као „Михаило Дука“ или „Михаило Комнин Дука“ (Μιχαηλ Κομνηνος ο Δουκας), очигледно у настојању да се истакне његово сродство са династијама Комнин и Дука, него катастрофална владавина Анђела. Једини средњовековни извори који су користили презиме „Анђел“ да би се односили на Михаила били су каснији историчари про-Палеолога који су били непријатељски расположени према њему и ривалским претензијама Епирске државе на византијско наслеђе.(notes 8, 9), 92.
Његов деда и баба по оцу били су Константин Анђел и принцеза Теодора Комнин, ћерка цара Алексија I Комнина (1081–1118). Михаилов стриц, Андроник, био је отац будућих царева Исака II Анђела (1185–1195, 1203–1204) и цара Алексија III Анђела (1195–1203), који су тако били Михаилови блиски рођаци. Упркос овом сродству, он никада није користио презиме „Анђел“, које су неки савремени научници применили на деспота Михаила I и његову династију. Неколико докумената сачуваних од његове властите руке и неколико оловних печата показују његово име као „Михаило Дука“ или „Михаило Комнин Дука“ (Μιχαηλ Κομνηνος ο Δουκας), очигледно у настојању да се истакне његово сродство са династијама Комнин и Дука, него катастрофална владавина Анђела. Једини средњовековни извори који су користили презиме „Анђел“ да би се односили на Михаила били су каснији историчари про-Палеолога који су били непријатељски расположени према њему и ривалским претензијама Епирске државе на византијско наслеђе. мини|Печат "Михајла Дуке процветалог огранка севастократора" Не зна се када је Михаило рођен; једини релевантан податак је изјава Никите Хонијата да је био „млад човек“ 1201. године. Грчки научник Константин Варзос ставља његово рођење отприлике у 1170. годину. Михаило се први пут помиње 14. фебруара 1190. године, када је, заједно са осталим царским рођацима, служио као талац цару Фридриху I Барбароси (1152–1190) током проласка крсташа Трећег крсташког рата кроз византијску територију. Затим је наставио да служи као гувернер (дукс и анаграф) теме Миласа и Меланоудиона у Малој Азији током последњих година прве владавине цара Исака II. Многи научници му додељују чин севаста са печата који му се приписује, али то оспорава Луциен Стиернон, пошто се он нигде другде не помиње са овом титулом. Цар Алексије III га је поново именовао за гувернера исте провинције, вероватно 1200. године. Деметриос Полемис, у својој студији о породици Дука, извештава да га је на ту функцију поново именовао цар Алексије IV (1203–1204), али како Варзос примећује, ово је очигледно Полемисова грешка. (note 20). Почетком 1201. године, из непознатих разлога, Михаило је подигао устанак против цара. Цар Алексије III је кренуо против њега у лето 1201. године и победио га, приморавши Михаила да потражи уточиште на двору владара Турака Селџука, султана од Рума, Сулејманшаха II (1196–1204). У његовој служби предводио је турске нападе на византијску територију око долине реке Маеандер.
Према Жофрију од Вилардуена, учеснику Четвртог крсташког рата и писцу "О освајању Цариграда", у време пада Константинопоља пред снагама Четвртог крсташког рата, Михаило је био присутан у граду, пошто се вероватно вратио из изгнанства у период после свргавања цара Алексија III и рестаурације цара Исака II и његовог сина цара Алексија IV 1203–04. Михаило је тада ступио у службу краља Бонифација од Монтферата, који је добио Солунско краљевство и власт над Грчком у подели плена међу крсташима, и следио је краља Бонифација на запад када је отишао да преузме своје краљевство у септембру 1204. године. Вилардуен извештава да је краљ Бонифације веровао Михаилу, али је овај убрзо напустио краља Бонифација и отишао у Епир, где се поставио као вођа локалних Грка против латинских крсташа. мини|Минијатура из раног 14. века која приказује напад крсташа на Цариград. Процес Михаиловог успостављања у Епиру је нејасан. Хагиографија св. Теодоре од Арте, писана крајем 13. века, тврди да је цар Алексије III поставио Михаила за гувернера на Пелопонезу и извесног Сенахереима, који је био Михаилов рођак по браку (обојица су се оженили блиским рођакама из породице Мелисена), тј. гувернер Теме Никопоља у Епиру. Када су се локални становници подигли на устанак против њега, Сенахерим је позвао Михаила у помоћ. Михаило је одјурио у Никопољ, али не пре него што су мештани убили Сенахерима. После тога, Михаило, који је и сам остао удовица, узео је Сенахеримову удовицу за жену и наследио га на месту гувернера. Иако се генерално сматра нетачним због многих грешака које садржи, овај део хагиографије је барем делимично потврђен Вилардуеновим извештајем да се оженио ћерком локалног магната. Сигурно је да Михаило никада није био именован за гувернера Пелопонеза, али упућивање на полуострво у хагиографији довело је до сугестија савремених научника да се он поистовећује са Михаилом који је предводио пелопонеске Грке у бици код маслињака код Кунтураса. против крсташа, у лето 1205. године. Ова уобичајена идентификација доведена је у питање новијим истраживањем историчара Рејмонда-Јозефа Лонерца, који сугерише да је Михаило напустио Епир, који још увек није био под његовом контролом, да би кренуо у поход на Пелопонез би био крајње мало вероватан јер би оставио Епир отворен за напад Бонифација. Лоенерц, међутим, сматра да је Михаило можда заиста водио још једну експедицију на Пелопонез неколико година касније, 1207-09 (види доле).
Владар Епира
Из своје базе у Арти, Михаило I је наставио да шири своју контролу над већим делом региона Епира, укључујући већи део модерне Албаније, брзо успостављајући независну област која обухвата земље између Дирахија (Драча) на северу и Наупакта на југу, која се граничи са Латинским Солунским краљевством на истоку, поседима Млетачке републике на северу и западу, а са Бугарима и Србима на северу и истоку. Одржавао је добре односе са албанским и влашким поглавицама у том крају, а њихови људи су давали способне војне одреде за његову војску.
Држава коју је Михаило I основао у историографији је позната као „Епирска деспотовина“, а дуго се сматрало да је Михаило I први епирски владар који је носио титулу деспота, а претпостављало се да му је ту титулу доделио свргнути цар Алексије III након његовог откупа (види доле). У стварности, како су модерна истраживања показала, ни севастократор Михаило I ни његов полубрат и наследник Теодор Комнин Дука нису носили ту титулу. Михаилов ванбрачни син, Михаило II Комнин Дука, постао је први владар Епира који је 1230-их добио титулу деспота, док се ознака Епирске државе као „деспотовине“ први пут појављује у западним, а не византијским изворима у 14. век.
Зближавање са латинским силама мини|Карта латинских кнежевина и грчких држава наследница после Четвртог крсташког рата, 210. године.