Краљевина Румунија () је била румунска држава заснована на облику парламентарне монархије, која је постојала између 13. марта 1881. и 30. децембра 1947. године.

Настанак

Румунија од 1881. до 1914. године Спољна политика 200п|мини|лево|Румунске трупе заузимају Букурешт 1878. године

Румунија је у оба престоничка дома проглашена краљевином. Први закон нове Краљевине успоставио је орден Румунске звезде, а затим и Румунске круне. Боје династије Хоенцолерна и њихов мото Nihil sine Deo нашле су се на грбу краљевине како би повезале династију и државу. Круна за краља је искована од гвожђа османског топа заробљеног за време рата. Једино Каролово дете је умрло, па је за наследника проглашен његов синовац Фердинанд који се 1893. године оженио принцезом Маријом од Единбурга, унуком краљице Викторије и руског цара Александра II. Румунији је дата османска Добруџа у замену за јужну Бесарабију враћену Русији. У Бесарабији је настављена асимилација која је проценат румунског становништва у њој свела са 74 на 54% до 1896. године, док су се у Добруџу насељавали Турци, Татари и Бугари. Ради добијања признања од свих сила, измењен је октобра 1879. године устав тако да су Јевреји могли да прођу кроз процес натурализације после 10-огодишњег пробног периода, мада су земљу могли да поседују само грађани рођени у Румунији. Силе су тиме задовољене, али је процес успело да прође до Првог светског рата тек око 1000 Јевреја. Избори за нов парламент одржани су 1883. године. Браћану је рачунао да ће умереном изборном реформом обезбедити већу подршку својој странци повећавањем утицаја буржоазије на рачун земљопоседника. Смањењем броја изборних колегијума на 3, ојачан је политички утицај средњег слоја. Конзервативци су се залагали за слободну трговину, а либерали су заступали увођење заштитних царина за индустрију. Краљ је имао кључну улогу у исходу избора служећи се овлашћењем именовања председника владе. Браћану је 1883. године ушао у одбрамбени споразум са Аустроугарском против Русије коме су се затим прикључиле Немачка и Италија. Због јачања аграрног покрета и Браћануове тежње за самовлашћу његова влада је пала 1888. године, а до 1891. године када је на власт позван лидер конзервативаца Катарџи, променило се пет конзервативних кабинета. У међувремену је дошло и до културног и привредног процвата. Румунска академија је основана 1879. године, а Румунска црква је 1885. године добила потврду своје аутокефалности од васељенског патријарха. са Грчком су били затегнути због покушаја Букурешта да Власима улије румунско национално осећање, а са Бугарском због Добруџе. Једино су били добри односи са Србијом. Они ће остати такви и у наредним деценијама.

Аустро-румунски царински рат До краја 19. века житарице, нарочито пшеница, чиниле су скоро 85% укупне вредности румунског извоза, а до 1910. године је Румунија била 4. извозник пшенице у свету. Због појачане експлоатације, несрећа сељака се продубљивала. Њихова исхрана је била заснована на кукурузу, а оскудевали су чак и у млечним производима. 80-их година су избијала насиља. Колективна одговорност за неиспуњавање уговора је укинута 1882. године, а употреба силе је забрањена. Немири из 1888. године скренули су пажњу политичара на лоше стање сељаштва. Пољопривредна кредитна банка је основана 1881. године, а 1892. године је реорганизована како би била више усмерена ка сељаштву. Ипак је већина сељака била исувише сиромашна да би се квалификовала за примање помоћи. Године 1889. усвојен је Закон о продаји државне земље издељене на мале површине, при чему су обезбеђени кредити и заштита ситних поседника. Индустрија се окористила широким либералним програмом подршке индустријском развоју. Тек што се ослободила трговачког споразума са Аустроугарском из 1875. године, Румунија је 1886. године увела Општи царински закон којим су заштићене водеће гране пољопривредне производње, углавном прераде шећера и дувана. Како је Аустроугарска објавила царински рат, Британија је преузела место румунског најбољег купца, а Немачка добављача. Царински рат је трајао до 1893. године, а румунска пољопривреда је за то време нашла нова тржишта. Аустро-румунски царински рат послужили су касније, почетком 20. века, као пример Србији која је 1906. године ушла у царински рат са Аустроугарском. По румунском узору, Срби су успели да се изборе са Аустроугарском и да 1912. године потпису повољан трговински споразум.

Привреда Либерали су се упустили у стварање самосталног националног индустријског сектора, нудећи предузетницима подстицај и заштиту. Инвестициони капитал је сакупљен из интензивније експлоатације земље, прилива накнадних исплата од аграрне реформе, земље дате под закуп и трговине. Нагли раст спољне трговине подстицао је економску активност и привлачио улагања из иностранства. Закон о рудницима из 1895. године отворио је пут страном капиталу и означио прекретницу у нафтном сектору који је постао најдинамичнија грана индустрије. Више од половине производње из петролејских лежишта северно од Букурешта и око Плоештија је извожено, а већина рафинерија се нашла у власништву немачког, холандског, британског и америчког капитала. Држава је била највећи потрошач пошто је крајем века заменила угаљ нафтом у железничком саобраћају. Створен је модеран монетарни и мерни систем, савремена транспортна мрежа и основане су банке. Кредитне банке су осниване упоредо са приватним, али је постало неопходно да се створи Народна банка Румуније што је и учињено 1880. године Она је била и централна трговинска банка и организована је као акционарско друштво са домаћим капиталом у коме је од 1901. године постојало и државно учешће.

Унутрашња политика и немири крајем 19. и почетком 20. века 200п|мини|Румунија 1890. године Катарџијева влада трајала је до 1895. године када је он поднео оставку и уступио место либералу Димитрију Стурдзи. Његов кабинет је пао 1899. године због устрајавања да остане у Тројном савезу. Нову владу образовао је конзервативац Георге Кантакузен до 1901. године, када се на власт вратио Стурдза чија је нова влада потрајала до 31. децембра 1904. године. На власт је поново дошао Кантакузен, а главну улогу у влади је имао министар финансија Таке Јонеску. Исте године тај кабинет је смењен, а вођство владе је по четврти пут преузео Стурдза. Његов кабинет је приступио ликвидацији аграрне кризе. Румунски сељаци су били најсиромашнији у региону, упркос неким мерама владе попут развоја народних банака и давања правног статуса задругарима. Оне су донекле погодовале само боље стојећим сељацима, док су остали били изложени експлоатацији земљопоседника, закупаца и зеленаша и природним непогодама, као што су то биле суше 1899. и 1904. године. Немир у једном селу у области Ботошани на северу Молдавије 1907. године брзо се претворио у распрострањену побуну сиромашних. До краја марта буна се проширила до западне Олтеније на другом крају државе. Иако су први устали најсиромашнији сељаци, ускоро су им се придружили и остали, затим свештеници, учитељи и распуштени резервни подофицири који су чинили вођство устанка. Земљопоседници су гоњени, чак и убијани, летина је спаљивана, поседи заузимани, куће и радње рушене. У једном тренутку 20 000 сељака је заузело град Ботошани. У неким областима Молдавије у којима је било доста јеврејских закупаца буна је добила изразити антисемитски карактер. Влада је послала генерала Александра Аверескуа, министра војног, да заведе ред. Број убијених у току устанка износио је бар 10 000 људи. Спроведено је низ законских мера за уређивање и олакшавање услова сељачких обавеза према земљопоседницима, за обезбеђивање повољнијих кредита који би омогућили сељацима да изнајме и купе земљу коју су власници нудили на продају. Године 1909. нови председник владе постао је Јонел Браћану, син Јона Браћануа који је умро 1891. године. Тиме је наговештена потпуна победа буржоаског над земљопоседничким елементом унутар Либералне странке. Реформама је смањен број наполичара, док се увећао број задругара који су узимали земљу под закуп. Ипак, и те мере су више користиле богатијим него већини сиромашних сељака. Браћану је сматрао да му је главни задатак трансформација привреде унапређивањем индустрије. Заправо се налазио између либерала и конзервативаца, са ставовима за изборну реформу путем ширења гласачког права, земљишну реформу ради потпоре сељачким имањима средње величине путем продаје државних и чак приватних имања, а у спољној политици је заступао отворенију подршку Румунима у Угарској и приметнију наклоност ка Француској. Петре Карп, који је у име конзервативаца преузео владу у току балканских ратова, такође је подстицао индустрију и продају државног земљишта добростојећим сељацима, што је говорило о расцепу и унутар конзервативне странке. Његов кабинет је због све заоштренијег питања изборне и аграрне реформе децембра 1913. године поднео оставку, а краљ је поново позвао Браћануа на власт. Овај је тада изнео програм реформи који је садржао опште право гласа и конфискацију приватних земљишних поседа, а у спољној политици је најавио заокрет, мада се није обавезивао ка Антанти. На изборима фебруара 1914. године изабран је већински либерални парламент који је одмах ставио на дневни ред реформе. У јуну је изабран посебан ревизиони парламент са задатком да их усвоји, али је избијање Првог светског рата условило одлагање тог посла.

Новине у Румунији до Првог светског рата

Румуни у Угарској Румуни у Угарској су се састали 1881. године у Сибиуу ради оснивања Румунске народне странке. Својим програмом су захтевали обнову ердељске аутономије по узору на Хрватску, проширивање права гласа и званично увођење у употребу румунског језика тамо где је био претежан. Румунски прваци су избегавали постављање било каквог социјалног захтева, али су остали подељени око питања учешћа у политици до 1890. године када су напустили пасивни став. Њихов председник Рацију је повео једну делегацију у Беч да би цару објаснио становишта његових румунских поданика, али је владар одбио да их прими, образлажући то одредбама устава. Њихов меморандум је прослеђен влади у Будимпешти, која је 1894. године отворила судски процес против вођа. Они су затворени, а странка распуштена. Румунски, српски и словачки политичари су се састали 1895. године у Будимпешти тражећи реорганизацију Монархије на етничком уместо на историјском начелу. Влада је поново забранила Румунску народну странку, али је она наставила да делује, јер су њени образовани чланови постали активнији у културној сфери, стварајући чврсте везе са својим колегама у Румунији. Православна и Унијатска црква су такође очувале самосталност својих црквених и просветних делатника. Године 1905. странка је изменила циљеве усвојивши захтев за остваривање аутономије за све крајеве у којима су живели Румуни. Пошто су се определили за уставна средства, вођа Јулију Манију и 8 њених првака су исте године изабрани у угарски парламент. Године 1906. њихово присуство у парламенту је појачано, па су заједно са Србима и Словацима створили мањински посланички клуб привржен идејама аутономије, демократије и федерализације. У сврху румунског уједињења деловала је и Културна лига, преименована 1914. у Лигу за политичко јединство свих Румуна. Као део Тројног савеза званична Румунија није могла да отворено подржи тежње својих сународника у Ердељу, па је у време анексионе кризе било речи о прекидању тог савеза. Букурешт се због претње са бугарске стране заинтересовао за македонске Влахе и радио на њиховој аутономији код Порте. Питање ће бити решено током Првог балканског рата.

Румунија у Првом светском рату

Румунија до пада Букурешта 300px|мини|Пад Румуније 1916. године