Операција Стрела, односно битка на Паштрику, била је агресивна војна операција, садржана у скупу нападачких борбених дејстава такозване Ослободилачке војске Косова, потпомогнутих снагама албанске војске, НАТО, страним плаћеницима и НАТО инструкторима, а против јединица Војске Југославије у периоду од 26. маја до 10. јуна 1999. Циљ операције Стрела био је сламање отпора, разбијање и уништење одбрамбених снага ВЈ на самој граници, за 6 сати највише два дана ући у град Призрен, те отварање коридора за додатно убацивање терориста на подручје Косова и Метохије и пресецање комуникација на линији Пећ — Призрен. У ширем плану, ова операција је требало да обезбеди јужни коридор, који би послужио за инвазију снага НАТО на територију Савезне Републике Југославије. Ова операција је је реализована током агресије НАТО на СРЈ, у склопу које је трајало интензивно бомбардовање СР Југославије од стране НАТО.
Борбена дејства су се одиграла тежишно од ширег рејона карауле „Горожуп” /55. грб до врха Паштрика и карауле „Ликен”, на граници СР Југославије и Републике Албаније. То је била највећа и најтежа битка наше војске током НАТО агресије. То је била најасиметричнија битка у историји ратовања. Операција Стрела је по својим карактеристикама класична ваздухопловно-копнена операција.
Планирање
Планови нападача План агресора о разбијању снага ВЈ у граничном појасу и отварању коридора.|мини
Током агресије на СРЈ, план о уништењу снага Војске Југославије из ваздушног простора није давао планиране резултате. Такође, снаге ОВК на територији Косова и Метохије биле су под великим притиском и у критичној ситуацији. Претило им је потпуно уништење. Како офанзивна дејства преко карауле Кошаре нису давала жељене резултате, рејон Паштрика је добио већи тактички значај. Почео је напад преко планине Паштрик у склопу Дримско-косовског оперативног правца.
Циљ агресора у овом сектору је био разбијање снага ВЈ на граници, овладавање висовима Паштрика, пробијање коридора уз реку Бели Дрим, улазак у Метохију и пресецање главних саобраћајница. Ово би омогућило дотур муниције, оружја и свежих снага ОВК. Та помоћ снагама ОВК требало је да омогући интензивнија копнена дејства против ВЈ.
План је укључивао копнену офанзиву правцем Кукс-Призрен-Сува Река и даље ка Приштини. Ову офанзиву у првој фази до избијања снага терориста ОВК преко Паштрика у Призренско поље подржале би ваздухопловне снаге НАТО под командом генерала Веслија Кларка. По избијању ових снага у Призренско поље кренуле би копнене снаге НАТО из Албаније од карауле Врбнице дуж асфалтног пута ка Призрену.
Како је у претходном периоду ПВО Војске Југославије дејствовала са одређеним успесима он је одлучио да се пре конкретних задатака и дејства авијације изведу демонстративни и тренажни летови. Они су се одвијали у три фазе: у првој фази хеликоптери типа „Апач” изводили су демонстративне, тренажне и извиђачке летове до граничне линије без борбених дејстава, у другој фази хеликоптери су летели до граничне линије и симулирали борбена дејства, користећи ватрено наоружање, и у трећој фази, хеликоптери су летели до граничне линије и борбено дејствовали без прелета исте.
Истовремено, планирана су дејства из ваздушног простора по положајима артиљеријско-ракетних јединица (АРЈ) Војске Југославије и блиска подршка својих копнених снага, са авијацијом за подршку.
Циљ операције Стрела био је да се направи продор на два правца ради пресецања и заузимање саобраћајнице Призрен—Пећ.
У том периоду, снаге ОВК нису биле способне за сукоб и операције ширих размера без веће помоћи споља. У току зиме 1998. године и пролећа 1999. године, операцијама снага безбедности СРЈ терористичке групације на Косову и Метохији су разбијене и њихова моћ је била значајно ослабљена за било какве операције. Била им је неопходна хитна помоћ са стране у виду опреме и људства за опстанак и наставак терористичких акција. Заједничка стратешка замисао ОВК са НАТО стратезима била је „заједнички рат до исцрпљења” против снага СРЈ.-{Independent International Comission on Kosovo (note 86)}-, У таквом сукобу, НАТО би својим вишеструким преимућством поразио снаге СРЈ.
НАТО планери су у оптицају имали и пуну инвазију копнених трупа из Албаније. Алтернативни правци су били напади из Босне и Херцеговине, Мађарске и Бугарске. Иако је приоритет имао напад из Републике Албаније, тај план је разрађиван током саме операције због многих недостатака, укључујући и логистичке проблеме.
Планови одбране Обавештајна служба Војске Југославије је пред почетак НАТО агресије имала информације о груписању и распоређивању снага НАТО у Албанији и Македонији. У складу са са тим информацијама, али и због непосредне ратне опасности по СРЈ, у оперативну употребу ушли су ратни планови распоређивања и дејстава снага Приштинског корпуса. Како је од средине 1998. године донета одлука о проширењу граничног појаса са 500 метара на 5 км, повећао се и простор који се могао контролисати. На граници су се од маја 1998. године налазиле и четири борбене групе 549. мтбр у функцији дубинског обезбеђења државне границе. Бригада је обезбеђивала 90 км границе према Албанији и 60 км према Македонији.
Током 1998. године и до почетка НАТО агресије учестали су насилни преласци терориста преко државне границе. Јединице и командни кадар 549. мтбр поседовале су ратно искуство из 1998. године током угушења оружане побуне Шиптара у својој зони одговорности. Од јула до 29. септембра 1998. године реализовали су 13 анти-терористичких борбених дејстава. Током 1998. године забележена су 176 гранична инцидента у функцији спречавања илегалног преласка државне границе и уношења наоружања и друге ратне опреме из Албаније на простор Косова и Метохије.
Како се на терену који је контролисала 549. моторизована бригада налазио и правац погодан за кретање оклопних возила, овај простор је запречен. У минске бунаре урађене током мира у склопу уређења територије положено је 7 тона експлозива и постављени бетонски и метални тетраедри. Дуж граничне линије на процењеним правцима постављена су противпешадијска минска поља.
Снаге сукобљених страна Приближни распоред снага зараћених страна до почетка операције.|мини
Офанзивна дејства су планирана на простору планине Паштрик, карактеристичном због тешко проходног терена, литица и шуме. То је ограничавало кретање оклопних и механизованих јединица у првим фазама операције, па су акције биле условљене лаким пешадијским борбеним снагама. Коридор повољан за пролаз и дејство крупнијих борбених формација и оклопних возила, а који се налазио у долини реке Бели Дрим, био је у плану за каснија дејства по окончању заузимања планинских врхова, односно борбеног осигурања бокова главног продора.
Снаге Војске Југославије Терористичким и јединицама НАТО супротставила се 549. мтбр (команда у Призрену) са претпотчињеним и јединицама ојачања из састава Приштинског корпуса Војске Југославије. Десни сусед била је 125. моторизована бригада (са командом у Косовској Митровици), у другом ешелону Приштинског корпуса налазила се 243. механизована бригада.
Непосредно на граничној линији у првом ешелону бригаде налазио се 1. мтб и карауле 55. граничног батаљона.
На правцу Ћафа Прушит — Ђаковица налазио се 2. мтб/549. мтбр и једна чета 53. граничног батаљона.
Бригадна артиљеријска група 549. мтбр (дисперзијом средстава подршке распоређена на 14 локација) и део 52. мабр/ПрК распоређене су у граничном појасу још од 1998. године и имале су разрађен план дејства по могућим правцима напада непријатеља.
У рејону карауле „Ликен” од почетка агресије налазио се део Извиђачке чете, 549. мтбр и део 52. Извиђачке чете/ПрК. Одбрана државне границе вршена је по систему појачаног линијског и дубинског обезбеђења.
Снаге ОВК Тачан број припадника ОВК који је био укључен у фазама операције није могуће утврдити. По неким проценама, у првом таласу требало је да учествује од 12.000 до 20.000 бораца. У овај број улазе елементи 2. пешадијске дивизије (команда у Куксу), војске Републике Албаније (јачине око 5.000 људи), као и самостални артиљеријски пукови са командом у граду Кукеш. Око 10.000 терориста сконцентрисано је у дубини територије правцем Кукс-Крума-планински Паштрик. Албанска војска, иако званично неутрална, пружала је логистичку подршку копненом делу инвазије као и помоћ у људству, опреми, а и директно се укључивши у дејства. Од опреме која је непосредно одређена за коришћење издвајају се минобацачи 60, 82 и 120 mm, топови „Тип 59-1” калибра 130 mm и „Тип 66” калибра 152 mm, лако стрељачко и противоклопно/авионско наоружање. Отпочињањем агресије НАТО-а у борбена дејства укључиле су се и оклопне јединице албанске војске. Албанска страна могла је да рачуна и на Атлантску бригаду, јединицу формирану од Албанаца из САД са инструкторима америчке војске. У својим редовима, ОВК је имала и стране плаћенике, добровољце и професионалне војнике других националности. Од око 5.000 добровољаца у операцији је учествовало неколико стотина војника. Базе ових јединица и кампови налазили су се у близини границе на северу Албаније. Контакт терористичке ОВК са НАТО оствариван је преко Војске Албаније и путем незваничних канала тј. преко шпијуна ЦИА, САС-а и других тајних служби. Након завршене обуке у центрима за обуку терориста у Албанији, британски САС опремао их је модерном комуникационом техником преко којих су након илегалног преласка на простор Косова и Метохије наводили бомбардере НАТО на циљеве на земљи. -{AH-64}- Апач хеликоптери долећу у базу Ринас, током припрема за операцију.|мини
НАТО снаге A-10 Тандерболт II у лету, саспољним наоружањем.|мини
-{B-52}- бомбардер масовно коришћен за бомбардовање трупа ВЈ на граничној линији.|мини
НАТО снаге у региону су осим дејстава по циљевима у дубини територије Југославије имале и посебне задатке и вези са југословенско-албанском границом. Планирана је јака ваздухопловна подршка копненој инвазији са непосредном подршком и заштитом копнених трупа при продирању преко граничне линије, а са циљем сламања отпора, разбијања и уништавања снага ВЈ. У наоружању НАТО трупа непосредно планираних за дејство били су хеликоптери оперативне групе „Јастреб” -{AH}--64 Апач за борбена дејства и UH-60 Блек Хоук за транспорт и убацивање копнених трупа (летови су касније прекинути). Из база у Албанији дејствовали су A-10 Тандерболт, бомбардери -{B}--1, B-52 као и F-16 Фајтинг фалкон и -{F}-/A-18 Хорнет. Копнене снаге НАТО у Албанији бројале су око 12.000 војника, 30 тенкова, 26 борбених и 26 транспортних хеликоптера, а у Македонији око 17.000 војника, 157 тенкова, 300 борбених возила пешадије и 84 артиљеријских оруђа. За директно укључење у борбу планиране су снаге у Албанији док би се снаге у Македонији прикључиле након отварања коридора и пораза Војске Југославије у Метохији. Уз регуларне трупе НАТО-а прикључени су и тимови командоса из норвешке Херенс Јегеркомандо () и специјалне јединице Форсварец Спесијалкомандо ().
Оперативна група „Јастреб”, јачине од око 5.100 људи, опремљена је са 24 борбена хеликоптера типа AH-64 Апач за директно дејство по граничној линији и 22 транспортна хеликоптера типа UH-60 Блек Хоук и CH–47 Чинук. Задатак ове групе била је подршка током офанзиве припадницима ОВК, борбено дејство по линијама Војске Југославије, дубинско дејство по концентрацијама трупа и разбијање и уништавање одбрамбених снага. Ова јединица је била опремљена и најсавременијом радио-радарском опремом за извиђање и електронску борбу. Приоритетан задатак који им је био постављен је откривање и лоцирање артиљеријских јединица Војске Југославије. У свом саставу ова група је имала и 27 вишецевних бацача ракета типа М-270.V Corps Task Force Hawk briefing; „Operation Victory Hawk After Action Report.” Ова група је ојачана у априлу 1999. батеријом M-109A6 Паладин калибра 155 -{mm}- (8 оруђа) и батеријом топова M-119 калибра 105 -{mm}- (укупно 6 оруђа).Unpublished documents, U.S. Army Europe.