Српско сликарство развијало се кроз вишевековну историју у оквиру српске уметности, од најранијих средњовековних верских облика до савремених модернистичких и постмодернистичких пракси. Његови најзначајнији домети у средњем веку остварени су у оквиру градње и украшавања зидова цркава које су у 12, 13. и 14. веку градили српско племство и краљеви, да би се у новом веку, кроз утицаје барока, романтизма, модернизма и савремених ликовних трендова, развило у богату и разноврсну националну ликовну сцену.
Средњовековно сликарство у Србији мини|200п|Мирослављево јеванђеље, средњовековни рукопис који се чува у Народном музеју Србије|левоСрби су у средњем веку неговали три главна сликарска рода — зидно сликарство или фреске, сликање на дрвеној плочи или иконопис и сликање на пергаменту или минијатуре, односно илуминацију у књигама или рукописима.
Структура слике у Србији је монументална и композиције су великих размера. Слика је плитка и архитектонски облик тече тако да затвара плитак простор. Фигура је често сучелице постављена и суздржана у покрету. Промене се дешавају у 13. веку, почев од 10. века. У западној Европи је уништена зидна слика појавом витража. У Италији постоје извесни квалитети. У овом добу српска уметност је свакако на највишем нивоу. Фигура добија у пластичности. У композицији се јавља вишесложеност, појављује се више лица и остварује се дубљи простор. Од раније српска уметност познаје, а у 13. веку долази до изражаја обрнута перспектива која поседује иреална својства, извлачи га из реалног сликарског простора и подређује га композицији и законитостима слике. Простор је повезан зидом који тече заједно са посматрачем.
У току 14. века монументалност која је карактеристична за 13. век постепено опада. Потенцира се драматички моменат. Драперија која се развија између елемената се узнемирује и учествује у композицији слике. Сликарство Моравске школе стара се о детаљу и допадљивом колориту слике. Међу споменицима ресавске школе изузетак чини ресавско сликарство и манасијско сликарство и оно тежи ка једном ретком и траженом колористичком сазвучју.
За време Турака ограниченим мерама око Пећке патријаршије покушава се повратити ниво на коме је било сликарство у 13. веку.
Мајстори који су израђивали фреске већином су непознати и ако се потпишу, они то учине на месту које се тешко може уочити као Макарије у Љубостињи, Јован у Раваници и др. Они су радили за славу у другоме свету.
Српско сликарство од времена Стефана Немање до краља Милутина мини|200п|Фреска из манастира Сопоћани
Средином 12. века, на челу са Стефаном Немањом почела је да се уздиже Рашка држава и тада је прихваћен монументални сликовни израз, за који је Византија била узор. Промене су почеле када је Србија продрла у Повардарје и Македонију, а затим и када се средином 14. века простирала од Саве и Дунава до Коринтског залива. Слом тог царства је уследио после изгубљене Маричке битке 1371. године. Србија је изгубила територије и тада је дошло до инвазије Турака.
Најраније фреске су слабије очуване и одликују се различитим утицајима, од византијских до романских. Извесно је да су у та времена дубровачки сликари радили и за српске великодостојнике.мини|лево|200п|Фреска краља Милутина са моделом Краљеве цркве у Студеници
Од доба Стефана Немање до доба краља Милутина српска уметност се карактерише монументалношћу и пластичношћу. Лица и фигуре су издужени, очи, као прозори душе, су повећане, композиције су смирене, а покрети су постали уздржани и хармонични.Станоје Станојевић, Народна енциклопедија, Загреб, 1927. Поред грчких, ту су радили и домаћи мајстори. Сликарство српских задужбина је производ најбољих сликара који су у то време сликали у православном свету.
Најстарији очувани живописи данас су из 13. века и налазе се у Студеници и то је Распеће, Свети Јован Крститељ, Свети Сава Јерусалимски, Причешће апостола и др. Овом веку би припадао и живопис из Пећи, као и у цркви Милешево и у Морачи. Сачувало се доста живописа из доба краља Милутина. Живопис у Ариљу, Хиландару, Студеници, Жичи и Нагоричину. Из Душановог доба је чувени живопис у Дечанима. Из доба цара Уроша и краља Вукашина је живопис у Марковом манастиру, као и Светом Науму на Охридском језеру. Из доба кнеза Лазара и кнегиње Милице је живопис у манастиру Раваници, а добу деспота Стефана припада живопис Манасије, Каленића, Руденића и Љубостиње. Добу деспота Ђурђа би припадао живопис из Враћевшнице.мини|„Христос тера трговце из храма“, 14 век, Високи ДечаниИз доба турске владавине има доста очуваних живописа у Студеници, Никољу, Благовештењу и др. Томе времену припада и живопис на северу од Саве и Дунава.
Најстарији живописи показују озбиљност и мирноћу класичне античке уметности. Ту се могу запажати отмене позе и мирноћа гестова, а уметници се труде да створе утисак мејестатности и свечаног. За време краља Милутина живопис се мења и он постаје наративан. И на фризовима цркава се испредају приче и сценe најразличитијих религиозних тема. Живопис у доба кнеза Лазара се креће у истом колосеку и Дечани нам пружају најбољи пример за то (има около 1000 композиција). Живописи из овог доба показују да би се пре на српској земљи него у Италији извршио препород да није било турске инвазије. Животописи из доба кнеза Лазара, деспота Стефана и Ђурђа се одликују грациозношћу и елеганцијом.
Живопис из 16. и 17. века представља декаденцију у српској уметности. Ако се и сретне која фреска која изненађује лепотом форме, врло брзо ће се открити грешке у пропорцијама и неумешности сликара да схвате позе и доведу боје у склад.
Што се тиче имена уметника, сликари, архитекти и вајари су анонимни. Ми знамо да је Дечане градио францискански монах „фра Вита мали брат“. Сликари (зоографи) су регрутовани из монашких сталежа и остали су такође анонимни. Познати су потписи „зоографа Михаила“ и Еутихија, а у Руденици се потписао зоограф Теодор, док се у Раваници потписао неки сликар Константин. Много је већи број имена из 18. века: Андре Андријевић, Теодор Крачун, Димитрије Бачовић и други.
Илуминација књига Крајем 12. и почетком 13. века у изради српских рукописних књига појављују се илуминације. Значајне илуминиране књиге овога доба су Мирослављево јеванђеље и Вуканово јеванђеље, где прво има обележја романског сликарства, а друго показује византијске утицаје. Познато је још Хиландарско јеванђеље.
Сликарство 18. века и барок мини|284x284п|Стефан Тенецки — Потрет Дионисија Новаковића (1753), рани српски барок Слом српске средњовековне државе и турска освајања знатно су успорили развој уметности. Прекретница се догађа Великим сеобама Срба крајем 17. и почетком 18. века под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, када се тежиште српске културе сели на север, у оквире Хабзбуршке монархије (Карловачка митрополија).
У почетку превладава традиционални зографски стил који негују мајстори попут Недељка Поповића и Стојана сликара. Међутим, постепено се под утицајем западноевропске уметности прихвата барок.
Година 1739. представља рођење нове епохе када Христофор Жефаровић у живопису манастира Бођани примењује нови колорит и иконографска решења до тада непозната у српском сликарству, а слично ради и Јов Василијевич. Под утицајем барока ради и група сликара коју су чинили Никола Нешковић, Димитрије Бачевић, Димитрије Поповић, Јован Поповић, Васа Остојић, Амброзије Јанковић и Јанко Халкозовић.
Велики преокрет доноси и прелаз са традиционалне темпере на уље на платну, као и појава световног портретног сликарства (заступљеног код мајстора као што су Стефан Тенецки и Никола Нешковић). Теодор Крачун је створио посебну варијанту српске уметности и икону претвара у слику, а касније се окреће према рококоу. Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар већ показују одлике рококоа и барокног класицизма.
Сликарство 19. века мини|200п|„Девојка у плавом“, Ђура ЈакшићСликарство 19. века у Србији одражава постепено ослобађање земље од турске власти, изградњу модерне државе и коначно корак са савременим европским уметничким токовима.
Класицизам и Бидермајер У сликарству сликара који су студирали у Бечу је, као и код њихових професора који су утицали на њих, продужен век барока и тако се у 19. веку јавља бидермајер, што је за то време главна ознака у уметности Бачке. Један колористички сензибилитет се уочава код Арсе Теодоровића, Николе Алексића и Константина Данила, који је најзначајнији од њих. Ови уметници неговали су и портретну уметност. Класицистички прецизан цртеж и ликовну хармонију доноси и Павел Ђурковић.
Романтизам Почетком четрдесетих година 19. века, сликарство се удаљава од бидермајера и класицизма да би донело романтизам. Српско историјско сликарство је било без патоса и драматике и часто је имало анегдотски карактер и тежи да гледаоца веже патриотским садржајима дела. Овакав стил је превазишао Ђура Јакшић, који је био одушевљен игром светлости и сенке на делима Рембранта и са њим 1850—1870. године српски романтизам досеже врхунац. Значајан представник ове епохе је и Новак Радонић.
Реализам и академизам лево|мини|„Сеобе Срба“ (1896), Паја Јовановић Појављују се нови мотиви, сликање пејзажа, мртве природе, жанр сцена из живота и нова схватања код минхенских ђака Милоша Тенковића, Ђорђа Крстића и Ђорђа Миловановића.
Пред новим улогама се нашло и историјско сликарство и тако су створене велике и помпезне композиције „Сеобе Срба“ Паје Јовановића 1896. „Уласка цара Душана у Дубровник“ Марка Мурата из 1900. и „Проглашење српског царства“ Паје Јовановића из 1900. године. Академски реализам достиже врхунац у делима Уроша Предића и Паје Јовановића, који су својим мастеркласом и прецизношћу стекли и светску славу.
Половину 19. века обележава и рад првих жена у српском сликарству: Мине Караџић, Катарине Ивановић и Полексије Тодоровић.
Сецесија и симболизам На самом прелазу векова, под утицајем уметничких центара попут Беча и Минхена, јављају се елементи сецесије и симболизма. Сликари попут Леонарда Ердељија, Марка Мурата и раних радова Надежде Петровић уносе декоративност, линеаризам и слојевиту симболику.
Сликарство 20. века Двадесети век доноси радикалан прекид са академизмом и продор модерних уметничких праваца, чиме српско сликарство постаје равноправни део европске авангарде. лево|мини|200x200п|„Ваљевска болница“ (1915), Надежда Петровић
Импресионизам и плениризам Прекретницу у српској модерни чини рад Надежде Петровић, која са снажним експресивним и колористичким набојем уноси дух савремене француске и немачке уметности. Заједно са њом, зачетници српског импресионизма и сликања у слободном простору (плениризам) су Милан Миловановић, Коста Миличевић и Боривоје Стевановић.
Међуратни модернизам (1918—1941) мини|„Пијани брод“ (1927), Сава Шумановић Период између два светска рата обележен је борачком сценом у Паризу и Београду, те прихватањем кубизма, конструктивизма, експресионизма и интимизма. Кубизам и класицизам: Сава Шумановић ствара монументална дела под утицајем Андреа Лота (попут чувеног „Пијаног брода“), да би се касније вратио светлим завичајним пејзажима Шида. Експресионизам и колоризам: Петар Добровић, Милан Коњовић, Игњат Job и Стојан Аралица стварају дела препуна динамике, снажног геста и чистог интензивног колорита. Поетски реализам и интимизам: Марко Челебоновић, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић и Љубица „Cуца” Сокић посвећују се затвореним просторима, мртвим природама и грађанском ентеријеру суптилног колорита. Надреализам: Београдска надреалистичка група (у којој су деловали Ване Бор, Радојица Живановић Ное и други) доноси експерименте са аутоматизмом и ирационалним садржајима.
Социјалистички реализам и пробијање догме Након Другог светског рата и успостављања комунистичке власти, доминантна догма накратко постаје социјалистички реализам, са темама из НОБ-а и изградње земље. Међутим, већ почетком 1950-их година, уметници попут Миће Поповића, Петра Лубарде и чланова Задарске групе изборивају се за уметничку слободу. Поворотница је била историјска изложба Петра Лубарде 1951. године у Београду.