Ernst Gustav Benjamin fon Bergman (; 18. decembar 1836 — 25. mart 1907) je bio profesor na katedri za hirurgiju u Berlinu, jedan od najvećih hirurga svog vremena i prvi lekar koji je uveo u medicinsku praksu asepsu. Ernst fon Bergman je bio vodeći nemački hirurg ne samo zbog svojih hirurških i naučnih dostignuća u oblasti asepse i ratne hirurgije, već i zbog njegovog, predanog, angažovanja u medicinskim istraživanjima nastavi i mnogobrojnim medicinskim društvima. Kao dostojan naslednik -{Bernhard-a von Langenbec-a}- on je istovremeno i veoma uspešno obavljao više dužnosti; profesora hirurgije na Univerzitetskoj bolnici u Berlinu (25 godina), predsednika Nemačkog društva za hirurgiju i profesora na Medicinskoj i hirurškoj vojnoj akademiji (na osnovu ukaza cara Vilhelma I).
Život i karijera Ernst fon Bergman je rođen 18. decembara 1836. u Rigi (danas Letonija), od oca Ričarda fon Bergmana -{Richard von Bergmann}- (1805—1878), župnik u Rugi i Berte Kriger -{Bertha Krueger}- (1816—1877). Dva puta se ženio, a sa drugom ženom rodio mu se sin poznati nemački internista Gustav fon Bergman (1878—1955).Gustav von Bergmann Biography: na whonamedit.com Kako nije uspeo da dobije dozvolu cara da upiše Bogoslovski fakultet Bergman je 1854. upusao studije medicine i iste završio na Univerzitetu u Dorpatu 1860. sa tezom iz farmakologije (). Po završetku studija Bergman je nastavio je da radi u Dorpatu kao asistent -{Georga Adelmanna}- (1811–1888), sa kojim se mnogo bavio eksperimetalnim istraživanjima (embolizama, sklopetarnih i eksplozivnim povreda). Habilitirao se 1863. sa tezom o masnoj emboliji.Petković S. Bukurov S. Hirurgija. Medicinska knjiga. Beograd-Zagreb (1987), стр. 2-16.
Inspirisan delima Pirogova, Bargman 1866. učestvuje kao dobrovoljac u austrijsko-pruskom ratu, u kome je posle bitke kod Kenigsberga radio u pruskom lazaretu. Nakon ovog rata Bergman učestvuje u još dva; nemačko-francuskom (1870—1871) i rusko-turskom 1877, u kojima je stekao bogato iskustvo u hirurškom lečenju ratnih povreda.
Ernst fon Bergman je imenovan za profesora fakulteta. 1871. Kao profesor obavljao je dužnosti; šefa hirurgije na univerzitetima u Dorpatu (1871–1878), Vircburgu (1878–1882) i Berlinu (-{Charité}-, 1882–1907). Posle penzionisanja Langenbeka, kandidati za njegovo mesto u berlinskom -{Charitéu}-, (verovatno najpoznatijem hirurškom centru tog doba), bili su pored Bergmana i Franz King iz Getingena i -{Vincenz von Czerny}- iz Hajdelberga, ali za naslednik B. von Langenbecka na katedri hirurgije u Berlinu, imenovan je Ernst fon Bergman (kao jedan od najvećih hirurga svog vremena).
Posle više „napada“ kolitisa (zapaljenja debelog creva), Bergman je umro 25. marta 1907. u Visbadenu od peritonitisa (zapaljenja trbušne maramice). Sahranjen je na groblju u Potsdamu.
Delo 250px|мини|Ernst fon Bergman u operacionoj sali tokom amputaciji noge dijabetičara (1897) „Bergman je bio izuzetan operator, a njegovu hiruršku karijeru obeležilo je shvatanje hirurgije kao nauke.“ Niz eksperimentalnih istraživanja Bergman je primenio u kliničkoj praksi. Nekoliko godina, pre istraživanja i otkrivanja mnogih bakterija, intenzivno se bavio istraživanjima infekcije rane i osteomijelitisa. Posebno su bila značajna Bergmanova istraživanja u neurohirurgiji, ratnoj i opštoj hirurgiji, onkologiji, abdominalnoj hirurgiji i laringologiji.
„Bergman je u Dorpatu, sa svojim asistentom Kramerom, sproveo niz eksperimenata na psima. Posebno su proučavali odnos intrakranijalnog pritiska, arterijskog i venskog pritiska i utvrdili su, ubrizgavanjem želea, da dolazi do porasta arterijskog pritiska uz usporenje pulsa, a mereći intramoždani venski pritisak, utvrdili su mehanizam kasnije poznat kao Kušingov refleks“.
Zahvaljući brojnim eksperimentnim istraživanjima i ratnim iskustavima Bergman je postao jedan od utemeljivača intrakranijalne neurohirgije,. 29. ali i jedan od inicijatora primene antisepse (1877) i asepse (sterilizacija, 1886). Zato se u stručnim krugovima naziva „ocem asepse“.
Bergman je obavljao dužnost predsednika nemačkog udruženja hirurga (od 1888. do 1890, 1896. i 1900), a od 1902. je bio njihov počasni član.
Napomene
Reference
Bibliografija -{„Das putride Gift und die putride Intoxication“, Dorpat, 1868.}- -{„Die Resultate des Gelenkresectionen“, Giessen, 1874.}- -{„Die Diagnose der traumatischen Meningitis.“ – Volkmann’s Sammlung, klin. Vortr, 1876, No. 101, 837.}- -{„Kopfverletzüngen“. – Pitha’s Handbuch, 1873, Bd. iii, Abt. 1.}- -{„Die Behandlung der Schusswunden der Kniegelenks im Kriege“, Stuttgart, 1878, 274, 1.}- -{„Die Lehre von den Kopfverletzungen.“ – Billroth und Leuke: Deutsche Chirurgie, 1880, Lief. 30.}- -{„Die Hirnverletzungen.“ – Volkmann’s Sammlung, 1881, No. 190.}- -{„Die Erkrankungen der Lymphdrüsen.“ – Gerhardt’s Kinderkrankheiten, 1882, Bd. vi, Abt 1.}- -{„Die isolerten Unterbindungen der Vena femoralis communis.“ – Würzburg Universität Festschrift, 1882, Bd. i.}- -{Von Bergmann, E, und O Angerer: „Das Verhältniss des Ferment-intoxication zur Septicæmie.“ – Würzburg Universität Festchrift, 1882.}- -{„Die Schicksale der Transfusion im letzten Decennium“, Berlin, 1883.}- -{„Die chirurgische Behandlung von Hirnkrankheiten.“ – v. Langenbeck’s Arch, 1888, 36, 2 Auf, 1889; 3 Auf, 1899.}- -{„Die chirurgische Behandlung der Hirngeschwülste.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F. 200, C 57.}- -{„Die Behandlung der Lupus mit dem Koch’schen Mittel.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F, 22, C 7.}- -{Anleitung zur aseptischen Wundbehandlung von Dr. C. Schimmelbusch. Mit einem Vorwort des Herrn Geheimrath Professor E. von Bergmann, Berlin, 1892.}- -{Von Bergmann, Von Bruns, und Von Mikulicz:–Handbuch der praktischen Chirurgie, 1902. Arch. f. klin. Chir, 1906, Bd. lxxxi, Th. I, II.}- Spoljašnje veze
Literaturliste im Online-Katalog Personalsammlung mit digitalisierten Werken
Категорија:Рођени 1836. Категорија:Умрли 1907. Категорија:Историја медицине Категорија:Nemački lekari Категорија:Hirurgija Категорија:Личности Аустријско-пруског рата Категорија:Личности Француско-пруског рата