Молдавска Совјетска Социјалистичка Република (, ) је била једна од 15 република Савеза Совјетских Социјалистичких Република.
Формирана је 2. августа 1940. године од делова Бесарабије, регије анексиране од Румуније 28. јуна исте године, и Молдавске АССР, аутономне републике у склопу Украјинске ССР.-{Charles & Barbara Jelavich}-, н. д., 37 Мање од годину дана касније, јула 1941, Румунија је уз помоћ своје савезнице Немачке из Другог светског рата успела да поврати анексирану територију, али ју је поново изгубила када ју је Црвена армија 1944. избацила из ње. Са рестаурацијом совјетске власти, Молдавија је била подвргнута масовној миграцији Руса и Украјинаца, нарочито у индустријске центре дуж источне обале Дњестра.-{Sheehan}-, н. д., 22 Упоредо с тим, совјетске власти посветиле су се интерграцији Молдавије у Совјетски Савез, промовишући њену уникатну културу и истичући разлике у односу на румунску.-{Stephen & Sandra}-, н. д., 65 Стекла је независност 27. августа 1991. године доношењем Декларације о независности.-{Kokker & Kemp}-, н. д., 339
Историја Позадина Након неуспеха Татарбунарског устанка, Совјети су 12. октобра 1924. промовисала новостворену Молдавску Аутономну Област која је постојала у саставу Украјинске СССР на делу територије између Дњестра и Буга, у Молдавску Аутономну Совјетску Социјалистичку Републику (Молдавска АССР), као начин да се првенствено потпомогне совјетски пропагандни напор у Бесарабији, али и да се изврши притисак на Букурешт у преговорима о Бесарабији, па чак и да се помогне могућа комунистичка револуција у Румунији.
Совјетски Савез и нацистичка Немачка су 24. августа 1939. године потписали десетогодишњи уговор о ненападању, назван Споразум Рибентроп—Молотов. Пакт је садржавао тајни протокол, откривен тек после пораза Немачке 1945. године, према којем су државе северне и источне Европе биле подељене на немачку и совјетску сферу утицаја. Тајни протокол је провинцију Бесарабију, у то време у саставу Румуније, сместио у совјетску „сферу утицаја“. Након тога и Совјетски Савез и Немачка напале су своје одговарајуће делове Пољске, док је Совјетски Савез окупирао и припојио Литванију, Естонију и Летонију у јуну 1940. године и започео рат против Финске.
Оснивање
Дана 26. јуна 1940. године, четири дана након битке за Француску, Совјетски Савез је поставио ултиматум Краљевини Румунији, захтевајући да му Румунија уступи Бесарабију и Буковину. Након што су се Совјети договорили са Немачком да ће смањити своја потраживања у Буковини, која је била изван тајних протокола споразума Рибентроп-Молотов на Северну Буковину, Немачка је позвала Румунију да прихвати ултиматум, што је Румунија учинила два дана касније. Дана 28. јуна совјетске трупе ушле су у то подручје, а 9. јула формирана је Молдавска Совјетска Социјалистичка Република која је поднела захтев Врховном совјету за формално укључивање у Совјетски Савез."Bessarabia Absorbed by Russia in New Republic". Associated Press. Chicago Tribune (Chicago, Illinois). 10 July 1940. p. 4.
Дана 2. августа 1940, Врховни совјет једногласно је одобрио да се распусти стара молдавска АССР и организује Молдавска ССР од шест пуних округа и малих делова три друге молдавске жупаније Бесарабије (око 60 процената њене територије) и шест најзападнијих рејона Молдавске АССР (око 40 посто њене територије)."Red Press Attacks Finns as Beating Pro-Russians". Associated Press. Daily News (New York, New York). 3 August 1940. p. 7. Деведесет посто територије МССР било је западно од Дњестра, који је био граница између СССР-а и Румуније пре 1940. године, и 10% источно. Северни и јужни делови територија које је окупирао Совјетски Савез у јуну 1940. године (садашња Черновачка област и Буџак), који су били хетерогени по националности, пребачени су у Украјинску ССР, иако је у њиховом саставу становништва било и 337.000 Молдаваца. Украјинска ССР је добила стратешки важну црноморску обалу и горњу обалу Дунава, јер се сматрала поузданијом од Молдавске ССР.
У лето 1941. године, Румунија се придружила Хитлеру у инвазији на Совјетски Савез, заузимајући Бесарабију и Северну Буковину, као и заузимајући територију источно од Дњестра коју су назвали "Транснистрија". Совјетски партизани наставили су да буду активни у обе регије. До краја Другог светског рата, Совјетски Савез је поново освојио све изгубљене територије, успостављајући у њима совјетску власт.
Стаљинистички период
Репресије и депортације
Дана 22. јуна 1941. године, током првог дана немачке инвазије на Совјетски Савез, совјетске власти су у Разенију убиле 10 људи и сахраниле их у масовној гробници.Dumitru Lazur, Omorâţi mișelește de bolșevici comuniști, Curierul Ortodox, nr 6 (191), 15 June 2007. У јулу 1941. године, после операције Барбароса, у Разенију је постављена спомен плоча: " "Овде почивају Божије слуге Диомид, Никулај, Данила, Никита, Александру, Јуријан, Александру, Илије, двоје странаца. Убијени од стране комунистичких бољшевика. 12. VII 1941". Спомен обележје жртвама масакра у Разенију отворено је 2009. године.
Совјетске власти циљале су на неколико друштвено-економских група због њихове економске ситуације, политичких ставова или веза са бившим режимом. Они су депортовани или пресељени у Сибир и северни Казахстан, неки су затворени или погубљени. Према извештају председничке комисије за проучавање комунистичке диктатуре у Румунији, само у 1940. и 1941. години било је ухапшено и депортовано најмање 86.604 људи.
Одмах након совјетске реокупације, 1944. године, совјетске снаге безбедности организовале су такозвану „репатријацију“ Бесараба који су подржавали Румунију пре доласка Црвене армије, многи су стрељани или депортовани, окривљени као сарадници Румуније и нацистичке Немачке.
НКВД/МГБ је такође ударио на антисовјетске групе, које су биле најактивније од 1944. до 1952. Антисовјетске организације као што су Демократска аграрна странка, Партија слободе, Демократска унија слободе, Аркаши луи Штефан, Средњошколска група Василе Лупу, Воча Басарабиеи су биле строго укорене а њихове вође прогоњене.
Кампања декулакизације била је усмерена ка богатим молдавским сељачким породицама, које су такође депортоване у Казахстан и Сибир. На пример, за само два дана, од 6. до 7. јула 1949. године, преко наредбе министра државне безбедности Јосифа Мордовеца депортовано је преко 11.342 молдавских породица према плану под кодним називом „Операција Југ".
Верски прогони током совјетске окупације били су усмерени на бројне свештенике. После совјетске окупације, верски живот је доживео прогон сличан ономе у Русији између два светска рата. Верске мањине, 700 породица, посебно Јеховини сведоци, депортовани су у Сибир у операцији „Север“, априла 1951.
Смањен је и број етничких бесарабијских Немаца са преко 81.000 у 1930-ој на испод 4.000 у 1959-ој години због добровољних миграција током рата (90.000 је пребачено 1940. у немачку окупирану Пољску) и присилног уклањања као нацистичке сараднике нациста рата.
Колективизација Колективизација је спроведена између 1949. и 1950. године, иако су се ранији покушаји вршили од 1946. године. Током тог времена догодила се масовна глад: неки извори дају наводе 115.000 сељака који су умрли од глади и пратећих болести између децембра 1946. и августа 1947. Према Чарлсу Кингу постоји довољно доказа да је то изазвано совјетском реквизицијом великих количина пољопривредних производа од највеће етничке групе која је живела на селу, Молдавце. Фактори који су допринели били су недавни рат, суша 1946. и колективизација.
Хрушчов и Брежњев thumb|Леонид Брежњев и Иван Бодиул током прославе златног јубилеја Републике, 1976. Када је режим Никите Хрушчова заменио режим Јосифа Стаљина, депортованим лицима постепено је дозвољено да се врате у Молдавску ССР. Окончана је неконтролисана моћ НКВД-МГБ, а планска економија је дала повод за развој у областима као што су образовање, технологија и наука, здравство и индустрија.
Између 1969. и 1971. године, неколико младих интелектуалаца у Кишињеву основао је тајни Национални патриотски фронт, обећавајући да ће се борити за отцепљење Молдавије од Совјетског Савеза и унију са Румунијом.
У децембру 1971. године, после информативне белешке Јона Станескуа, председника Савета за државну безбедност СР Румуније, Јурију Андропову, шефу КГБ, тројици лидера Националног патриотског фронта, Александру Усатиук-Булгар, Георге Гимпу и Валериу Граур, as well as a fourth person, као и четврта особа, Алекандру Шолтојану, вођа сличног тајног покрета у северној Буковини, ухапшени су и касније осуђени на дуге затворске казне.
Седамдесетих и осамдесетих година 20. века Молдавија је из буџета СССР-а добила значајна улагања у развој индустријских, научних и стамбених објеката. Совјетски савет министара је 1971. године усвојио одлуку „О мерама за даљи развој града Кишињева" која је обезбедила више од милијарду рубаља инвестиција из буџета СССР-а.
Накнадне одлуке усмериле су огромно богатство и довеле висококвалификоване стручњаке из целог СССР-а да развију совјетску републику. На такву расподелу средстава СССР-а делимично је утицала чињеница да је Леонид Брежњев, ефективни владар СССР-а од 1964. до 1982. године, био први секретар Комунистичке партије Молдавије од 1950. до 1952. Та издвајања су престала 1991. године са Белавешким споразумом, којим је Молдавија стекла независност.
Перестројка thumb|Прослава Дана победе у Молдавској ССР 1980. године. Иако су Брежњев и други први секретари КПМ били у великој мери успешни у сузбијању молдавског национализма, администрација Михаила Горбачова је омогућила оживљавање покрета у региону. Његова политика гласности и перестројке створила је услове у којима су национална осећања могла бити отворено изражена и у којима су совјетске републике могле да разматрају реформе независно од централне владе.
Настојање Молдавске ССР ка независности од СССР-а обележили су грађански сукоби јер су конзервативни активисти на истоку - посебно у Тираспољу - као и активисти комунистичке партије у Кишињеву радили на одржавању Молдавске ССР у оквиру Совјетског Савеза. Главни успех националног покрета од 1988. до 1989. било је званично усвајање молдавског језика 31. августа 1989. од стране Врховног совјета Молдавије, декларација у преамбули декларације о независности молдавско-румунског језичког јединства и повратак латиничног писма. Током 1990. године, када је постало јасно да ће се Молдавија на крају отцепити, група просовјетских активиста у Гагаузији и Придњестровљу прогласила је независност како би остала у саставу СССР-а. Република Гагаузија је на крају мирно укључена у Молдавију као Аутономна територијална јединица Гагаузија, али односи са Придњестровљем су се погоршали. Суверенитет су прогласили 23. јуна 1990. године.
Независност thumb|Молдавска застава из 1990. Дана 17. марта 1991. године, Молдавија, Балтичке државе, Јерменска Совјетска Социјалистичка Република и Грузијска Совјетска Социјалистичка Република бојкотовале су референдум о очувању Совјетског Савеза 1991. године са 98,72% без икаквих званичних санкција. Дана 23. маја 1991. године, молдавски парламент променио је име републике у Република Молдавија. Гагаузија је прогласила Републику Гагаузију 19. августа 1991. године.
Независност је брзо пратио грађански рат у Придњестровљу, где се централна влада у Кишињеву борила са сепаратистима, које су подржавале просовјетске снаге, а касније и различите снаге из Русије. Сукоб је новом режиму (Придњестровска Молдавска Република) препустио контролу над Придњестровљем - ситуација која траје и данас. Совјетски Савез је престао да постоји 26. децембра 1991. године и Молдавија је званично призната као независна држава.
Односи са Румунијом