Драгослав Грбић (Љубић, 1926 — Београд, 1983) био је српски књижевник. Рођен је 14. октобра 1926. године у Љубићу код Чачка. Гимназију је завршио у родном граду 1947. године, када је објавио и прву песму. Исте године настанио се у Београду, где је и умро 2. октобра 1983. Биографија
Драгослав Грбић је рођен у Љубићу (данас део Чачка)14. октобра 1926. у породици оца Радомира, обућара, и мајке Зорке, домаћице. Читавог живота жалио је што детињство и рану младост није провео у Чачку, пошто се породица често селила из града у град, јер је његов отац као пословођа продавнице обуће "Bata", због организовања продаје често добијао премештај у местоа где су се нове продавнице отварале. Зато је Грбић основну школу учио у Варварину, Књажевцу, Трстенику, Чачку и Жабарима, а гимназију у Петровцу, Смедеревској Паланци, Параћину, Крагујевцу и Чачку. Морао је увек изнова да се прилагођава новој средини како би стекао другове, јер "без њих се не може живети, поготово у детињству". Детињство му је обележено ратом, касније честом темом у његовом делу. Још као непунолетан младић учествовао је у НОБ-у (од 4. септембра 1944. до ослобођења). По завршетку рата, био је кратко омладински руководилац у Љубићу и чачанској Гимназији, коју је завршио 1947. године. Школовање је наставио на Филозофском факултету, где је студије историје запоставио због новинарства и књижевног рада, као је у песми "Уместо писма" рекао: " Ја у рату изгубих лик дечака / па га и сад тражим до пред сумрак / и растужи ме пена облака / због које сам бољи песник него ђак". Још у Чачку, као гимназијалац сарађивао је у локалном "Слободном гласу" пишући текстове о омладинским активностима у граду, а затим и у листу на изградњи Звишке пруге у источној Србији. Грбић званично постаје новинар 1. фебруара 1949. ступањем у редакцију листа "Омладина" у Београду, где је радио до 31. маја 1950. Следећих годину дана, до 31. јуна 1951. запослен је на Другом програму Радио Београда, као сарадник Литерарне секције, где је о његовом раду уредник Ђуза Радовић дао карактеристику (24. април 1951): "Ради на емисијама "Из књижевности" и "Нове књиге и часописи". На овим емисијама ради с много љубави и истинског интересовања, с радошћу и преданошћу, чак, с обзиром на његово здравље, могло би се рећи с много пожртвованости. За ово време откад је у нашој установи показао је и знатан развој и учинио озбиљан напредак. Пише боље него што је писао и сигурније улази у књижевну проблематику. Али му је у том правцу потребно да учини још напора, нарочито у постизању мирнијег и објективнијег књижевног критеријума. Као младог писца, њега у првом реду интересује савремена литература, нарочито поезија, и њу довољно познаје. Уз једног уредника који би помогао његовом развоју и који би потстицао његово интересовање и за друге области сем књижевности, чиме би се ширила и његова култура, он би се развио у доброг новинара. Појачавањем личне самодисциплине допринео би и сигурнијем развоју своје даровитости. Поштен човек и добар друг." Грбић се није дуго задржао у Радио Београду, већ се од 1. августа 1951. запослио у листу "Радник" и ту је остао наредних седам година (последње три као уредник листа), до 1. септембра 1958, када је прешао у "Борбу" и радио до половине наредне године. Од 1960. Грбић се бави културно-просветним радом, прво у Савету за културе НР Србије на радном месту референта за позоришну уметност. Прикупља информације о репертоару, кадровима и другим питањима професионалних позоришта. Од 1966. ради као секретар Заједнице професионалних позоришта СР Србије, да би од 1. новембра 1977. постао самостални стручни сарадник у Културно-просветној заједници и ту дужност обавља до пензионисања. Био је ожењен Мирјаном Радић, новинарком Радио Београда. Умро је у Београду, а сахрањен у Чачку 5. октобра 1983. године. Библиографија Збирке песама Лирски фрагменти (1949) Родни град (1950) Сагледани живот (1952) Септембар (1954) Споменик у парку (1957) Неизвестност света (1965) Велико подне (1975) Под каменом (1979)
Романи Водо, одазови се (1956) Подлац (1960) Недоба (1971)
Збирке приповедака Живи међу мртвима (1956) Невешти усамљеници (1959) Крај рата (1975)
Збирка есеја Пет песника (1964)
Драме Корак у прашину (1958) Кишно лето (1963) Искушеници (1965) Народно позориште у Београду, на својим сценама, приказало је његове драме Корак у прашину (1959) и Велики отац (1968), а Народно позориште у Нишу 1965. драму Искушеници. Референце
Категорија:Рођени 1926. Категорија:Умрли 1983. Категорија:Српски књижевници Категорија:Југословенски партизани Категорија:Књижевници из Чачка Категорија:Сахрањени у Чачку Драгослав