Крушчица је био усташки логор за Србе и Јевреје који је успоставио и којим је управљао фашистички хрватски националистички покрет усташа, у близини града Витеза, у Независној Држави Хрватској (НДХ), између августа и октобра 1941. године, током Другог светског рата.
Оснивање логора наредио је Вјекослав Лубурић, начелник система концентрационих логора НДХ, у јулу 1941. године. Пре оснивања НДХ, Крушчица је служио за притварање припадника усташког покрета. Први транспорт, са око 1.100 јеврејских жена и деце, стигао је из Госпића 28. августа 1941. године преко Славонског Брода. Дана 3. септембра у логор је доведено око 500 јеврејских мушкараца, жена и деце из Сарајева, а шест дана касније уследио је још један транспорт са приближно истим бројем заточеника.
Затвореници су били смештени у недовршеним баракама, од којих је половина била без подова, у изузетно лошим санитарним условима, што је довело до ширења ваши међу већином логораша. Логорашима је дневно следовала једна кутлача пасуљ-чорбе, па су, да би преживели, убрзо почели да једу траву и лишће бундеве. Дана 1. октобра 1941. године, 250 јеврејских мушкараца депортовано је из Крушчице у Јасеновац. Између 5. и 7. октобра, 1.200 јеврејских жена и деце, као и 170 српских жена и деце, депортовано је у Лоборград. Убрзо након тога, логор Крушчица је расформиран.
Током постојања логора, кроз Крушчицу је прошло око 5.000 затвореника, а чак 3.000 њих је изгубило живот. После рата, простор некадашњег логора претворен је у меморијално подручје са музејом, спомеником и више спомен-плоча. Током рата у Босни и Херцеговини, музејска збирка је уклоњена. Године 2014. локалитет је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине.
Позадина
Међуратна Југославија Етничке напетости између Срба и Хрвата појачале су се након успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у периоду који је уследио после Првог светског рата. Током међуратних година, код дела хрватског становништва јављало се незадовољство због српске политичке доминације у новооснованој држави, што је резултирало доношењем закона који су, у њиховој перцепцији, фаворизовали српске политичке, верске и привредне интересе. Напетости су кулминирале 1928. године, након што је црногорски Србин и народни посланик Пуниша Рачић у Народној скупштини пуцао на пет хрватских посланика. Двојица су погинула на лицу места, двојица су рањена али су преживела, док је пети, вођа опозиције Стјепан Радић, такође рањен и преминуо готово два месеца касније од последица задобијених повреда. У јануару 1929. године краљ Александар је увео краљевску диктатуру и државу преименовао у Југославију.
Убрзо потом, хрватски политичар Анте Павелић основао је усташки покрет, хрватски националистички и фашистички покрет чији је циљ било остваривање хрватске независности насилним средствима. Усташки покрет је у Југославији био забрањен, али је добијао тајну подршку Италије под вођством Бенита Мусолинија, која је имала територијалне претензије према Истри и Далмацији. Усташе су спровеле више акција усмерених на подривање Југославије, међу којима су најзначајнији Велебитски устанак 1932. године и атентат на краља Александра у Марсеју 1934. године. Након атентата, највиши руководиоци усташког покрета, укључујући Павелића, суђени су у одсуству у Француској и Југославији и осуђени на смрт, али су, захваљујући заштити Италије, избегли хапшење.
Након Аншлуса у марту 1938. године, када је Немачка анектирала Аустрију, Југославија је добила заједничку северозападну границу са Немачком и нашла се под све већим политичким и дипломатским притиском, услед прикључивања њених суседа силама Осовине. У априлу 1939. године Италија је напала и окупирала Албанију, чиме је успостављена још једна копнена граница са Југославијом. По избијању Другог светског рата, влада Краљевине Југославије прогласила је неутралност. Између септембра и новембра 1940. године Мађарска и Румунија приступиле су Тројном пакту и сврстале се уз силе Осовине, док је Италија истовремено напала Грчку. До тог тренутка Југославија је била готово у потпуности окружена силама Осовине и њиховим савезницима, што је њену неутралну позицију чинило све тежом за одржавање. Крајем фебруара 1941. године Бугарска је приступила Тројном пакту, а већ наредног дана немачке трупе су из Румуније ушле у Бугарску, чиме је војно-политички обруч око Југославије додатно учвршћен. У настојању да обезбеди јужни бок уочи планираног напада на Совјетски Савез, Адолф Хитлер је појачао притисак на Југославију да приступи Осовини. Дана 25. марта 1941. године, након извесног одлагања, влада Краљевине Југославије потписала је Тројни пакт. Два дана касније, група официра Краљевског југословенског ратног ваздухопловства, наклоњених западним савезницима и српској националној идеји, извела је бескрвни државни удар и збацила намесника, кнеза Павла. На престо је доведен његов малолетни сестрић Петар II, док је власт преузела влада проглашена за владу националног јединства, на челу са генералом Душаном Симовићем. Пуч је изазвао оштру реакцију Адолфа Хитлера, који је Југославију сматрао творевином Версајског система и био решен да је трајно разбије. Стога је одмах наредио напад на Југославију, који је започео 6. априла 1941. године.
Стварање НДХ thumb|right|230px|Мапа која приказује окупацију и поделу Југославије, 1941–1943. Југославија је убрзо савладана здруженим дејством сила Осовине и капитулирала је за мање од две недеље. Влада и краљевска породица отишле су у избеглиштво, а држава је окупирана и распарчана од стране суседних земаља. Србија је сведена на границе које је имала пре Балканских ратова и стављена под директну немачку окупацију. Територије западно од реке Дрине, са значајним српским становништвом, укључене су у марионетску државу сила Осовине под називом Независна Држава Хрватска, која је обухватала већину данашње Хрватске, целокупну територију данашње Босне и Херцеговине, као и делове данашње Србије. Оснивање НДХ објавио је путем радија Славко Кватерник, бивши официр аустроугарске војске који је одржавао везе са хрватским националистима у иностранству, 10. априла 1941. године.
Анте Павелић је ушао у НДХ 13. априла, а два дана касније стигао је у Загреб. Истог дана Немачка и Италија признале су НДХ на дипломатском плану. Павелић је преузео власт и доделио себи титулу поглавника. У тренутку оснивања, НДХ је имала око 6,5 милиона становника, од којих су приближно половину чинили Хрвати. У њој је живело и готово два милиона Срба, који су чинили око једне трећине укупног становништва. Ипак, Србима, као и другим групама које су усташке власти сматрале непожељнима, попут Јевреја и Рома, ускраћено је држављанство, уз образложење да не припадају аријској раси. Истовремено су предузете мере ради уклањања ћириличког писма из јавне употребе. Дана 17. априла усташке власти донеле су Законску одредбу за одбрану народа и државе, којом је легализовано оснивање концентрационих логора и масовно стрељање талаца у НДХ. Укупно је на територији ове марионетске државе успостављено тридесет концентрационих логора.
Операција desno|thumb|Спомен плоча на згради бившег логора у Крушчици desno|thumb| Спомен плоча на згради бившег логора у Крушчици Оснивање У јулу 1941. године Вјекослав Лубурић, начелник Одељења III Усташке надзорне службе (УНС), наредио је усташком поверенику за Босну и Херцеговину Јури Францетићу да оснује логор за Јевреје и Србе на запуштеном имању породице Гутман, у селу Крушчица код Витеза, око 56 километара северозападно од Сарајева. Како су логори у Госпићу, Јадовну и на острву Пагу били затворени, а логори у Јасеновцу, Ђакову и Лоборградy још нису били у функцији, Крушчица је била замишљена као привремени транзитни логор. У периоду од 1939. до 1941. године имање је коришћено као место притвора за припаднике усташког покрета који су претходно били интернирани у казнионици Лепоглава код Вараждина. Међу истакнутим припадницима усташког покрета који су били заточени у Крушчици налазили су се будући министар у влади НДХ Младен Лорковић и писац Марко Дошен. По њиховом доласку, заточенике је дочекала непријатељски расположена маса, која је захтевала њихово ослобађање и узвикивала „Живео усташки покрет!“. Дана 5. априла 1941. године заточени припадници усташког покрета успели су да побегну из Крушчице. Лубурић је за првог заповедника логора именовао Францетићевог заменика, потпоручника Јосипа Геслера. По Геслеровом наређењу, седамдесет пет српских заточеника из Пала било је приморано да обнови имање Гутман и подигне ограду од бодљикаве жице око логорског комплекса.
Логор је обезбеђивала 17. усташка сатнија. Прва двадесет три логораша, сељаци и радници из Жељезара, као и комунисти из Зенице, стигли су у Крушчицу почетком августа 1941. године. Међу њима су била и два Хрвата и један муслиман из Босне и Херцеговине. Заповедник логора Геслер лично је убио више логораша, најчешће с циљем пљачке њихових личних ствари, пре свега одеће. Притварање двојице Хрвата и једног муслимана подстакло је Марјана Чилића, полицијског службеника из Травника, да покрене истрагу. По сазнању да је истрага започета, Геслер је једног од логораша убио пуцњем. Исте ноћи заточеници су покушали бекство, током којег је седамнаест логораша убијено од стране логорске страже и заповедника. У насталом метежу, један од усташких стражара је случајно пуцао и усмртио Геслера. За новог заповедника логора потом је именован потпоручник Мате Мандушић. Убрзо након тога, из Травника и Витеза упућено је још шездесет припадника 13. усташког бојна. Седамдесет пет логораша који су првобитно изградили логор убрзо је убијено и сахрањено у јами са живим кречом. Мандушић је убрзо стекао репутацију изразите суровости и садизма.
Услови у логору Дана 28. августа у логор је стигао први транспорт са 1.100 јеврејских жена и деце, доведених из Госпића преко Славонског Брода. У 3.00 часа ујутру, 3. септембра, усташке снаге извршиле су рацију у становима 500 јеврејских породица у Сарајеву и дале им рок од тридесет минута да сакупе личне ствари и окупе се на улици. Под полицијском пратњом, ухапшени су спроведени до главне железничке станице у Сарајеву и присилно укрцани у сточне вагоне, након чега су депортовани у логор Крушчица. Њиховом одласку уследила је масовна и неконтролисана пљачка њихових станова. Дана 8. септембра спроведене су сличне рације над још 500 сарајевских Јевреја, који су такође депортовани у Крушчицу. Петнаестог септембра двојици представника јеврејске заједнице дозвољена је посета логору. Они су известили да се у логору налазило око 3.000 притвореника, укључујући и око 300 Срба, али нису навели да ли су Срби хапшени одвојено или заједно са Јеврејима. Притвореници су им саопштили да нису добили никакву храну све до четвртог дана по доласку у логор.