Детроит ред вингси () су амерички хокејашки клуб из Детроита. Клуб утакмице као домаћин игра у Литл Цезар арени капацитета 19.515 места. Такмиче се у Националној хокејашкој лиги (НХЛ) као члан Централне дивизије Источне конференције. Ова франшиза је једна од тимова „Оригиналне шесторке”, коју чини првих шест клубова у историји лиге. Основан 1926. године, тим је био познат под именом Детроит кугарси све до 1930. године. Током наредне две такмичарске године клуб је носио назив Детроит фалконси, пре него што је коначно променио име у Ред вингси у оквиру сезоне 1932/33.
Ред вингси су освојили највише шампионских титула Стенли купа од свих НХЛ франшиза са седиштем у Сједињеним Америчким Државама (11), а налазе се на трећем месту у укупном поретку међу активним тимовима по броју освојених трофеја Стенли купа, иза Монтреал канадијанса (24) и Торонто мејпл лифса (13). Вингси су своје домаће утакмице играли у култној Џо Луис арени од 1979. до 2017. године, након што су претходне 52 године провели на старом стадиону Олимпија. Преселили су се у нову Литл сизарс арену почевши од такмичарске сезоне 2017/18. Ред вингси спадају међу најпопуларније и најуспешније франшизе у комплетној НХЛ лиги; навијачи и спортски коментатори често шире подручје Детроита називају „Хокејград” (Hockeytown), што је заштићени робни знак у власништву ове франшизе још од 1996. године.
Између сезона у Националној хокејашкој лиги 1931/32. и 1965/66., Ред вингси су свега четири пута пропустили пласман у доигравање. Клуб је пролазио кроз велику кризу између сезона 1966/67. и 1982/83., када су у том дугом раздобљу само два пута успели да изборе доигравање. Међутим, након тога, у периоду од сезоне 1983/84. до 2015/16., пласирали се у плеј-оф чак 30 пута у 32 такмичарске године, укључујући и импресиван низ од 25 узастопних учешћа од сезоне 1990/91. до 2015/16. (не рачунајући отказану сезону 2004/05). Овај учинак је 2006. године званично постао најдужи активни низ пласмана у доигравање у свим северноамеричким професионалним спортовима, а завршен је као изједначен трећи најдужи низ у комплетној историји НХЛ-а. Од сезоне 1983/84., Ред вингси су забележили шест првих места на крају регуларног дела сезоне и четири пута су освојили Стенли куп (1997., 1998., 2002. и 2008. године). Ипак, од завршетка овог великог шампионског низа у доигравањима 2016. године, Ред вингси нису успели да се квалификују за плеј-оф у свакој од протеклих десет сезона, што тренутно представља најдужи активни сушни период без доигравања у целој лиги.
Историја Ране године (1926—1949) мини|Заједничка фотографија тима из Детроитове дебитантске сезоне (1926/27). Франшиза је била позната под именом Детроит кугарси од 1926. до 1930. године. Након 1926. године, током којег се увелико извештавало да је Хокејашка лига Западне Канаде (ВХЛ) на ивици гашења, НХЛ је 17. априла одржао састанак како би размотрио пријаве за експанзионе франшизе, на којем је објављено да пет различитих група тражи тим за Детроит. Током наредног састанка 15. маја 1926. године,"Detroit Gets Hockey Berth In Pro League", Detroit Free Press, May 16, 1926, p.19 власници НХЛ клубова су гласали са 6 према 2 за одобравање франшизе групи Таунсенд—Сејбурн из Детроита и именовали Чарлса А. Хјуза за гувернера. Власници ВХЛ лиге Френк и Лестер Патрик склопили су договор о продаји играча те лиге НХЛ-у и обустави рада ВХЛ-а. Нова франшиза из Детроита откупила је комплетан играчки кадар ВХЛ тима Викторија кугарси, који је освојио Стенли куп 1925. године и играо у великом финалу 1926. године, како би наступали за овај нови клуб. Нови тим из Детроита је такође преузео надимак Кугарси (Кугуари) у част угашене франшизе.
Пошто ниједна спортска дворана у Детроиту у то време још увек није била завршена, Кугарси су своју дебитантску сезону у Националној хокејашкој лиги 1926/27. одиграли у дворани Бордер ситис арена у Виндзору у Онтарију. Уочи сезоне у Националној хокејашкој лиги 1927/28., Кугарси су се преселили у новоизграђени Детроит Олимпију, која ће бити њихово матично домаће клизалиште све до 15. децембра 1979. године. Ово је уједно била и прва такмичарска година на клупи за Џека Адамса, који ће током наредних 36 година бити заштитно лице франшизе, обављајући улоге главног тренера или генералног менаџера.
Кугарси су се по први пут пласирали у доигравање Стенли купа у оквиру сезоне 1928/29., а Карсон Купер је предводио тим као најбољи стрелац екипе. Кугарси су поражени укупним резултатом 7:2 у серији од две утакмице против Торонто мејпл лифса. Године 1930. Кугарси су званично преименовани у Фалконсе (Соколове), али су се резултатски проблеми наставили, па су углавном завршавали при самом дну табеле, иако су поново успели да изборе плеј-оф у оквиру сезоне у Националној хокејашкој лиги 1931/32.
Године 1932. руководство НХЛ лиге је дозволило трговцу житом Џејмсу Е. Норису, који је претходно имао две неуспешне понуде за куповину НХЛ тима, да званично преузме посрнуле Фалконсе. Норисов први потез по преузимању контроле 5. октобра био је промена имена тима у Ред вингси (Црвена крила). Раније током века, Норис је био истакнути члан Аматерске атлетске асоцијације Монтреала (МААА), мултиспортског клуба чији је амблем са крилатим точком потекао из бициклистичких корена те организације, а чији је хокејашки тим освојио први Стенли куп у историји 1893. године. Норис је сматрао да ће црвена верзија тог логотипа са крилатим точком бити савршено решење за тим који наступа у „Мотор Ситију” (Граду аутомобила). Норис је такође задржао Адамса на позицији уз једногодишњи пробни период током сезоне у Националној хокејашкој лиги 1932/33. Адамс је успео да успешно прође овај пробни период тако што је предводио Ред вингсе до њихове прве победе у једној плеј-оф серији у историји, и то над Монтреал марунсима. Тим је потом у полуфиналу елиминисан од Њујорк ренџерса.
У оквиру сезоне у Националној хокејашкој лиги 1933/14., Ред вингси су се по први пут пласирали у велико финале Стенли купа, при чему је Џон Сорел постигао 21 гол на 47 утакмица, док је Лари Ори предводио тим као најбољи поентер екипе. Међутим, Чикаго блек хокси су тријумфовали над Ред вингсима у великом финалу, освојивши серију која се играла на три победе у четири меча како би подигли свој први шампионски наслов. Две сезоне касније, Ред вингси су освојили свој први историјски Стенли куп у оквиру доигравања 1936. године, савладавши Торонто у четири утакмице. Детроит је успешно одбранио титулу шампиона и поновио успех у оквиру доигравања 1937. године, тријумфовавши над Ренџерсима у пуних пет мечева. Године 1938. Монтреал канадијанси и Ред вингси су постали први НХЛ тимови који су одиграли утакмице на тлу Европе, наступајући у Паризу и Лондону. Вингси су одиграли девет егзибиционих мечева против Канадијанса и остварили скор 3–5–1. Они након тога нису наступали у Европи све до почетка предсезоне и званичног старта у оквиру сезоне у Националној хокејашкој лиги 2009/10., када су у Шведској одмерили снаге против Сент Луис блуза.
мини|усправно|Након што је уписао свој званични деби у НХЛ лиги 1946. године, Горди Хау је наступао у нападачкој линији заједно са Сидом Абелом и Тедом Линдсијем од 1947. до 1951. године, формирајући чувену „Продукцијску линију”. Ред вингси су се пласирали у велико финале Стенли купа три године узастопно током раних четрдесетих година 20. века. У оквиру доигравања 1941. године, доживели су потпуно чишћење од Бостон бруинса, а у оквиру доигравања 1942. године изгубили су драматичну серију од седам утакмица од Торонта, иако су претходно водили са чак 3:0 у мечевима. Међутим, у оквиру доигравања 1943. године, уз сјајан учинак Мада Брунетоа и Сида Хауа који су постигли 23, односно 20 голова, Детроит је освојио свој трећи Стенли куп збрисавши Бруинсе са максималних 4:0 у серији. Током комплетног преосталог дела ове деценије, тим је редовно сваке године обезбеђивао пласман у доигравање и још три пута успевао да досегне велико финале Стенли купа.
Године 1946. један од највећих играча у комплетној историји хокеја на леду ступио је на НХЛ сцену у дресу Ред вингса. Горди Хау, десно крило родом из места Флорал у Саскачевану, постигао је свега седам голова уз 15 асистенција у својој дебитантској сезони, а до свог пуног играчког врхунца стићи ће тек неколико година касније. Ово је уједно била и последња сезона на месту главног тренера за Адамса, који се повукао са клупе након завршетка шампионата како би се у потпуности концентрисао на своје одговорне дужности генералног менаџера, а наследио га је успешних тренер из нижих лига Томи Иван. Већ од своје друге сезоне, Хау је упарен у нападачкој тројци заједно са Сидом Абелом и Тедом Линдсијем, чиме је формирана чувена „Продукцијска линија” (Production Line), један од најбољих нападачких трилинга у целој историји НХЛ-а. Линдсијева 33 постигнута гола погурала су Ред вингсе све до великог финала у оквиру доигравања 1948. године, где су ипак претрпели потпуно чишћење од Мејпл лифса. Детроит је успео да досегне велико финале Стенли купа и наредне године, у оквиру доигравања 1949. године, али су поново комплетно збрисани са максималних 4:0 у серији од стране Торонта.
Ера Гордија Хауа (1950—1966) Током конференцијског полуфинала у оквиру доигравања 1950. године, Лео Рајс Млађи је постигао златни одлучујући гол у продужетку, чиме је директно спречио Торонто Мејпл лифсе да вежу чак четири узастопна шампионска наслова. У великом финалу Стенли купа исте године, Ред вингси су након огорчене борбе савладали Њујорк ренџерсе у седам утакмица. У одлучујућем седмом мечу, Пит Бабандо је постигао историјски гол за титулу у другом продужетку. Непосредно након завршетка сусрета, Линдси је направио почасни круг на леду Олимпије поносно подигавши Стенли куп изнад главе, што је касније прерасло у традицију.
Након што су претрпели изненађујућу елиминацију од Монтреал канадијанса у полуфиналу у оквиру сезоне у Националној хокејашкој лиги 1950/51., Детроит је подигао свој пети Стенли куп у оквиру доигравања 1952. године. Они су комплетно почистили и збрисали и Мејпл лифсе и Канадијансе са максималних 4:0 у серијама, при чему се убојитој „Продукцијској линији” коју су чинили Хау, Абел и Линдси прикључио сјајни млади голман Тери Савчук у својој другој професионалној години. Детроит је тиме постао први тим после дугих 17 година који је комплетан плеј-оф завршио без иједног јединог пораза. Они су притом постигли чак 24 гола у доигравању, у поређењу са комбинованим учинком Торонта и Монтреала који су заједно постигли свега 5 голова. Сид Абел је током лета напустио Ред вингсе и прешао у Чикаго, а његово кључно место у саставу успешно је попунио Алекс Делвекио. У децембру 1952. године преминуо је власник Џејмс Е. Норис. На месту председника тима наследила га је његова кћерка Маргерит Норис, што ју је уписало у историју као прву жену која је стала на чело једне НХЛ франшизе.
лево|мини|Заједничка фотографија шампионског састава Детроит ред вингса из сезоне 1951/52. Они су те године освојили Стенли куп.