Готовуша () је насеље у општини Штрпце на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Готовуша површине 1611 -{ha}-. Готовуша се први пут помиње у османском попису из 1455. године, као велико село са 64 српске куће и православним свештеником.

У селу постоји црква Светог Николе из друге трећине 16. века, која се данас налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значаја, у склопу споменичке целине цркава у Сиринићкој жупи. Раније је вероватно била посвећена Светом Димитрију или је био храм Светог Спаса. Друга готовушка црква је црква Свете Богородице посвећена Успењу Пресвете Богородице. Изнад села, у близини старе тврђаве Зидовце, стоје трагови старе цркве. У селу се налази Основна школа „Рајко Урошевић”.

Историја

Антика Територија данашње Готовуше је, према археолошким испитивањима и открићима, била насељена више хиљада година уназад. Сачувани су остаци утврђења Градиште (Зидовница), где постоје трагови водовода и канализације, као и мозаик који је припадао цркви из 6. века. Мозаик је случајно откривен 2010. године приликом копања гроба на сеоском гробљу.

Aрхеолози републичког Завода за заштиту споменика културе Србијe (данас Завод за заштиту споменика културе из Грачанице) извршили су сондирање и документацију. Даља ископавања су онемогућена jeр се налазиште налази испод активног сеоског гробља – мозаик је заштићен слојевима пјескa, геотекстила и земље ради очувања. На мозаику доминирају чисто геометријски мотиви: правоугаоници, ромбови, кругови, свастикe, плетенице, розетe и стилизовани биљни елементи.

Изведен у техници opus tessellatum са коцкицама (тесерамa) od бијеле, црне, црвене и жуте бојe (камен и опекa). Tипичан за подне мозаике рановизантијских базилика у Илирику и Дарданији – слични примјери постоје у Стобију (Сјеверна Македонија), Царичином граду (Justiniana Prima), Улпијани (код Липљана) и Баргали. Нема фигуралних приказа (животиња и људи) – што је у складу са рановизантијском праксом за подне мозаике (фигурални мотиви су резервисани за зидове и сводове).

Овај мозаик нам доказује да је Готовуша била важан хришћански центар већ у 6. вијеку, вјероватно са епископијом или већом базиликом, те такође потврђује тезу да је Сиринићка жупа била густо насељена у касној антици те рановизантијском периоду.

Moзаик из Готовуше не припада ни равенскоj, ни цариградској, ни солунској школи – већ тачно одређеној провинцијској радионици која је радила за Jустинијанову администрацију у префектури Илирик.

На основу сондирана између 2010. и 2012. године и георадара 2023. године (који је урадио тим из Грачаницe), eво тачне 3D реконструкције базилике из Готовуше: димензије - тробродна базилика 26х16m (споља), централни брод широк 8m, бочни 3,5m, апсида полукружна, унутрашњи пречник 6m, нартекс + спољашњи егзонартекс (откривен георадаром 2023), мотиви на поду - на нартексу обични малтер са утиснутим крстовима, бочни бродови са приказом геометријског тепиха са квадрима 1,5х1,5m, централни брод са приказом великог правоугаоника 8х12m, а на зидовима се налазе - опека 29х29х4cm (стандард Јустинијановог доба) те три реда опеке и два реда камена (типично за префектуру Илирик), док су на крову дрвена кровна конструкција са ћерамидом типа "Солун Б" (фрагменти пронађени 2011. године).

Године 2024. пронађен је мермерни стубић са натписом: ✝ ΕΠΙ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΓΕΡΜΑΝΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ✝ „За вријеме светог оца нашег Германа епископа“. Герман је био епископ Дарданијe од 543. до 556. године.

Средњи вијек Готовуша се, у писаним документима, први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана. Свој највећи процват, Готовуша, је имала за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут, који је повезивао царске градове Призрен и Скопље. Путем су пролазили бројни трговци носећи усољену морску рибу и маслиново уље, а куповали вино и винову лозу. Српски средњевековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему сведоче народне песме и сачувана имена предела као што су Цареве ливаде и Царева глава.

У Готовуши су сачувани и две цркве, из 14., односно, 16. века: црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса, на чијим су зидовима и најлепше и најочуваније фреске Сиринићке жупе. Цркве су под заштитом су Републичког завода за културу Републике Србије, као вредно културно-историјско наслеђе.

За време Османлија Готовуша је потпала под турску власт тек 66 година након Косовске битке. У катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која си била задужена да на име пореза измире 6,014 акчи и плаћа ушур на приход од винограда у износу од 30 чабара вина.

Велики број Срба се у то време одселио према централној Србији и Аустрији, у сеоби под вођством српског патријарха Арсенија Чарнојевића, али су, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру и народне обичаје, и опстану на вековним огњиштима.

У цркви посвећеној Успенију Пресвете Богородице није било светих сасуди, па је парох поп Димитрије Вулић о празнику Савиндану 1900. године, само одслужио јутрење. Прешло се у школу, где је пререзан славски колач са домаћином школским (кумом), газда Миленком Петковићем. Након ритуалног дела школске славе, светосавску беседу је изговорио месни учитељ."Цариградски гласник", Цариград 1900. године

Српска војска је ослободила Готовушу из турског ропства 13. октобра, 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана.

Развој образовања Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.

Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, узгоју пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе међу људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912. године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.

Развој привреде Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стојко Добросављевић, а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше, али и околних села.

Порекло становништва по родовима Подаци из 1938Подаци „Насеља“ (др. А. Урошевић: Шарпланинска Жупа Сиринић):

Бугаркини (4 кућа, Св. Петка), староседеоци. Презиме им је дато по томе што се неко од њихових предака на печалби оженио Бугарком. Космоћевићи (18 кућа, Св. Петка) су непознате старине. Ђурђевићи и Кућановићи (18 кућа, Св. Петка) су непознате старине. Кевкићи (25 кућа) и Тороћеви (23 кућа), оба са славом Св. Николе, досељени крајем XVIII века из околине Скадра, из села Сероја. Појасеви уназад за Кевкиће од досељења: Добросав 90 година, Симеон, Миленко, Стеван. Пројчевићи (2 кућа, Св. Никола), досељени из села Порој код Тетова. При досељењу су славили Св. Арханђела, па како су били једини у селу с том славом, а сиромаси, то нису могли да издрже са дочеком гостију, те су променили славу и узели дан Св. Николе, који су још неки славили. Стојчевићи (8 кућа, Св. Арханђео), такође досељеници из Полошке области. Чантрићи (24 кућа, Св. Петка), досељени око 1830. године из Семања код Качаника. Даља старина им је у Бурнику код Урошевца.

Демографија Насеље има српску етничку већину.

Галерија

Види још Црква Светог Николе Црква Успења Пресвете Богородице Штрпце

Референце

Спољашње везе Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-)

Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места општине Штрпце Категорија:Насељена места на Косову и Метохији Категорија:Сиринићка жупа