Српска књижевност обухвата целокупно књижевно стваралаштво написано на српском језику, од својих почетака у средњем веку и првих споменика на старословенском и српскословенском језику, па све до савременог доба. Са богатом историјом дугом више од једног миленијума, она представља један од најважнијих стубова српске културе и националног идентитета.
Развој и историја Развој српске књижевности може се поделити на неколико главних епоха:
Средњовековна књижевност: Развијала се под снажним утицајем Византије и хришћанске традиције, од првих споменика попут Мирослављевог јеванђеља, преко житија, похвала и духовних списа које су стварали Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије, Јефимија и деспот Стефан Лазаревић. Народна (усмена) књижевност: Врхунски уметнички израз који се вековима преносио „са колена на колено”, а обухвата епске и лирске песме, приповетке, загонетке и пословице. Ово благо сакупио је и систематизовао Вук Стефановић Караџић, чиме је српска народна поезија стекла светску славу и дивљење великана попут Гетеа и Грима. Књижевност барока, просветитељства и класицизма: Период прелаза ка модерном добу у 18. веку, обележен радом Гаврила Стефановића Венцловића, Захарија Орфелина и посебно Доситеја Обрадовића, који ударају темеље модерне српске просвете и културе. Романтизам и реформа језика: Средином 19. века, победом Вукове језичке реформе, књижевност доживаљава процват кроз дела Петра II Петровића Његоша, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића. Реализам: Друга половина 19. века доноси дубоку друштвену критику и сеоску и градску прозу у делима Милована Глишића, Лазе Лазаревића, Стевана Сремца, Радоја Домановића, Симе Матавуља, као и драматургију Бранислава Нушића. Модерна и авангарда: Почетак 20. века и период између два светска рата обележили су Јован Дучић, Милан Ракић, Борисав Станковић, Владислав Петковић Дис, Милош Црњански, Растко Петровић и Иво Андрић, који је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Савремена књижевност: Другу половину 20. и почетак 21. века обележили су писци попут Меше Селимовића, Данило Киш, Борислав Пекић, Милорад Павић, Александар Tiшма и многи други савремени аутори чија се дела преводе широм света.
Средњовековна књижевност Српска средњовековна књижевност развијала се под снажним утицајем Византије и хришћанске традиције, на темељима писмености коју су поставили Свети Ћирило и Методије и њихови ученици.
Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика, која је написана осамдесетих година 12. века. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање. Године 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју библиотеку „Памћење света“.Istorija srpske književnosti
Главни жанрови и аутори Средњовековну писменост обележио је богати агиографски (житијски) и химнографски жанр, као и правни и дипломатски списи:
Свети Сава: Оснивач аутокефалне Српске цркве и утемељивач српске средњовековне књижевности. Аутор је Карејског и Хиландарског типика, Крмчије (Номоканона), као и Житије Светог Симеона, чиме стави темељ српском биографизму. Стефан Првовенчани: Аутор проширеног Житија Светог Симеона, са израженим династичким и политичко-правним концептом. Доментијан и Теодосије: Најважнији српски биографи 13. века. Доментијан пише опширна житија Светог Саве и Светог Симеона у свечаном, теолошки сложеном стилу, док Теодосије прозна дела драматизује и приближава ширем кругу читалаца. Јефимија (Монахиња Јефимија): Прва српска књижевница, ауторка чувеног хитнографског дела Похвала кнезу Лазару, извезеног златном нити на покривачу за ћивот кнеза Лазара у манастиру Раваница. Деспот Стефан Лазаревић: Аутор лирског поетског записа Слово љубве, једног од најлепших дела српске средњовековне поезије, као и Закона о рудницима. Григорије Цамблак и Константин Филозоф: Аутори који обележавају касни средњи век и период ресавске преписивачке школе, описујући живот деспота Стефана Лазаревића и Стефана Дечанског.
Дубровачка и бокељска књижевност
Професорка дубровачке књижевности Светлана Стипчевић сматра да целокупна дубровачка књижевност припада и српском књижевном корпусу, као и да су становишта да ексклузивитет на дубровачку књижевност полажу друге културе нема исходиште у науци, већ у политици.Зборник Матице српске за књижевност и језик Она закључује да делимични губитак интереса српске интелигенције за дубровачке студије произилази из заузимања становишта по којем је Србин и део српске културе искључиво православац, што је супротно од погледа Вука Караџића о Србима сва три закона.
За најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић. За најважније ауторе сматрају се Иван Гундулић и Марин Држић.
Српске традиције династије Немањића, Косова и ратова са Турцима биле су постављене као средишна тема у делима водећих писаца Дубровачке републике.Матица српска не присваја дубровачке и бокељске писце Средњовековна Србија је имала блиске везе са Дубровником. Од успостављања факултета на Универзитету у Београду у 19. столећу дубровачка књижевност се третира као српска. Став српске филолошке школе, супротан колегама из данашње Хрватске, јесте да је дубровачка књижевност српска барем колико и хрватска.
Сви рани историчари књижевности и издавачи уврштавају засебну дубровачку у корпус српске књижевности, попут: Јована Суботића, Светислава Вуловића, Стојана Новаковића, Петра Колендића, Јована Живановића, Јорја Тадића, Александра Белића, Павла Поповића и Мирослава Пантића. Јефто Поповић 1827. штампа Осман Ивана Гундулића на ћирилици, а две године раније Јован Суботић у Бечу издаје антологију српске књижевности коју је поделио на старију дубровачку и новију српску. Дубровачка књижевност је значајно утицала на Вукову реформу (употреба слова Х) као и писање Петра II Петровића Његоша, Бранка Радичевића, Јована Илића, Љубомира Ненадовића и Милоша Црњанског.
У 19. и почетком 20. века деловао је значајан покрет Срба католика у Дубровнику, са својом књижевношћу, културом и науком.
Средњовековна књижевност
thumb|mini|150px|Цетињски октоих (1494), прва штампана књига у Срба и Јужних Словена лево|мини|Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани српски ћирилични рукопис, написан осамдесетих година 12. века. Српска средњовековна књижевност углавном је третирала теме из верског живота и утицала је на развој староруске књижевности.
Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика која је написана осамдесетих година 12. вијека. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање. Године 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“.Istorija srpske književnosti
Дубровачка и бокељска књижевност
Професорка дубровачке књижевности Светлана Стипчевић сматра да целокупна дубровачка књижевност припада и српском књижевном корпусу, као и да су становишта да ексклузивитет на дубровачку књижевност полажу друге културе нема исходиште у науци, већ у политици.Зборник Матице српске за књижевност и језик Она закључује да делимични губитак интереса српске интелигенције за дубровачке студије произилази из заузимања становишта по којем је Србин и део српске културе искључиво православац, што је супротно од погледа Вука Караџића о Србима сва три закона.
За најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић. За најважније ауторе сматрају се Иван Гундулић и Марин Држић.
Српске традиције династије Немањића, Косова и ратова са Турцима били су постављени као средишња тема у делима водећих писаца Дубровачке републике.Матица српска не присваја дубровачке и бокељске писце Средњовековна Србија је имала блиске везе са Дубровником. Од успостављања факултета на Универзитету у Београду у 19. столећу дубровачка књижевност се третира као српска. Став српске разуголошке школе, супротан колегама из данашње Хрватске, јесте да је дубровачка књижевност српска барем колико и хрватска. Сви рани историчари књижевности и издавачи уврштавају засебну дубровачку у корпус српске књижевности, попут: Јована Суботића, Светислава Вуловића, Стојана Новаковића, Петра Колендића, Јована Живановића Јорја Тадића, Александра Белића, Павла Поповића и Мирослава Пантића.
Народна (усмена) књижевност лево|мини|Вук Стефановић Караџић (1848), сакупљач и реформатор српске народне књижевности мини|Филип Вишњић, један од најзначајнијих српских гуслара и народних певача. Српска народна (усмена) књижевност представља врхунски уметнички израз који се вековима стварао и преносио „са колена на колено”. Она обухвата изузетно богато народно стваралаштво — од лирских и епских песама, преко народних приповедака, бајки и предања, па све до краћих умотворина као што су пословице, загонетке и питалице.
Народна књижевност била је духовни ослонац и чувар националног идентитета, посебно током векова османске владавине.
Сакупљачки рад Вука Караџића и међународни одјек Главну заслугу за бележење, систематизацију и објављивање српског народног блага има Вук Стефановић Караџић. Он је почетком 19. века, уз подршку Јернеја Копитара, почео да сакупља песме и приповетке директно од народних певача и гуслара, међу којима су најпознатији били Филип Вишњић, Тешан Подруговић, Старац Милија и Слепа Живана.
Вуковим објављивањем српских народних песама у Бечу и Лајпцигу, српска народна поезија стекла је светску славу. Очирарани њеном лепотом, монументалношћу и епском снагом, великани светске културе попут Јохана Волфганга фон Гетеа, Јакоба Грима, Валтера Скота, Александра Пушкина и Проспера Меримеа преводили су је и високо вредновали, сврставајући српски епос међу најважније европске усмене традиције раме уз раме са Хомеровим еповима.
Епске народне песме Српска епска поезија традиционално се изводила уз гусле. Према подели коју је установио Вук Караџић (који их је називао „мушким песмама”), епске песме се хронолошко-тематски разврставају у неколико главних циклуса:
Неисторијски циклус: Најстарији слој песама који садржи елементе митологије, бајке и прехришћанских веровања (песме о змајевима, вилама и фантастичним бићима). Преткосовски циклус: Обухвата песме о владарима и великашима из династија Немањићи, Мрњавчевићи и Дејановићи (попут песама Зидање Раванице, Урош и Мрњавчевићи). Циклус Марка Краљевића: Посебан и најпопуларнији циклус епских песама посвећен легендарном јунаку Краљевићу Марку, у којем се кроз његов лик спајају стварне историјске чињенице, митске особине и народни хумор. Косовски циклус: Централни циклус српске епске поезије који описује догађаје пре, током и после Косовске битке 1389. године (песме Кнежева вечера, Cмрт мајке Југовића, Косовка девојка). Овај циклус представља темељ Косовског завета и српског националног етоса. Покосовски циклус: Песме о последњим отпорима српских деспота и племића османским освајачима (песме о Ђурђу Бранковићу, Јакшићима и Огњеном Вуку Грагуревићу). Хајдучки и ускочки циклус: Песме посвећене борби народних јунака — хајдука и ускока — против Османлија и Млечана (песме о Старини Новаку, Малом Радојици, Стојану Јанковићу и Сенковићу Ђурђу).