Снаге Трећег ударног корпуса НОВЈ напале су 29. септембра 1943. немачко-усташко-домобрански гарнизон Тузла, и заузеле га након четвородневних борби. Одбијање немачких покушаја поновног продора у Тузлу трајало је још пет дана. Снаге Трећег корпуса претрпеле су знатне губитке (преко 550 избачених из стројаПериша Грујић: Шеснаеста војвођанска дивизија НОВЈ. стр. 55), али су осовинске снаге претрпеле знатно веће губитке - око 3.000 људи (углавном заробљених, међу којима 130 официра и једног генералаОслободилачки рат народа Југославије, књига 1 . стр. 607). Ратни плен укључивао је 25 топова, 5 минобацача, 140 митраљеза и пушкомитраљеза, 2.200 пушака, око 20 вагона разне муниције, 30 камиона и велика количина одеће, обуће, хране, соли и разне друге опреме. Следећих 40 дана, до 11. новембра, кад су је Немци поново заузели, Тузла је била највећи слободни град и средиште простране слободне територије.
Напад на Тузлу представљао је највећи успех у широј офанзиви 16. и 17. дивизије, односно Трећег корпуса. Важнији напади током офанзиве били су: Грачаница 30. августа 1943. (ослобођена) Модрича 7. септембра 1943. (ослобођена) Босански Шамац 17. септембра 1943. (ослобођен) Бијељина 24. септембра 1943. (ослобођена) Тузла 29. септембра 1943. (ослобођена) Брчко 19. октобра 1943. (неуспешан напад) Вареш 20. октобра 1943. (ослобођен)
Тако је ослобођена цела област источне Босне изузев Брчког. Ослобођење Тузле и околних места имало је велики војни и политички значај.
Ангажоване снаге Осовинске снаге 1. Непосредна одбрана Тузле штаб 369. артиљеријског пука са 6. батеријом пука доставна јединица 369. легионарске дивизије једна пуковнија Тузланског здруга 2. домобранског збора (корпуса) 2. бојна домобранске 6. ловачке пуковније „Домдо“ пуковнија артиљеријске снаге у јачини око једног пука чета лаких тенкова и оклопних аутомобила известан број усташа и жандарма (немачких и квислиншких). У Тузли се налазио потпуковник Кухтнер, командант 369. легионарског пука са својим штабом. Под његовом командом током борбе била је група немачких службеника, гестаповаца и фелджандарма.
Снаге у самом граду бројале су укупно око 4.000 људи.
2. Околне повезане посаде Живинице и околни рудници: 3. дивизион 369. артиљеријског пука 369. дивизије око једне бојне домобрана чета Немаца Лукавац и Букиње: штаб и главнина железничке бојне батаљон Тузланског здруга НДХ чета Немаца Цапарде: артиљеријски дивизион Горња Тузла и Симин Хан једна бојна Тузланског здруга једна бојна „Домдо“ пуковније
Укупно у граду са околним посадама било је око 8.000 осовинских војникаГлигорије Глиго Мандић: 17. ИСТОЧНОБОСАНСКА НОУ ДИВИЗИЈА. стр. 41–42
3. Борбена група „Фишер“ 2. батаљон 369. пешадијског пука 369. дивизије ојачани батаљон 187. немачке дивизије делови 4. пука Бранденбург 369. оклопни ловачки батаљон 3. бојна домобранске 4. ловачке пуковнијеГлигорије Глиго Мандић: 17. ИСТОЧНОБОСАНСКА НОУ ДИВИЗИЈА. стр. 47 1. бојна домобранске 6. ловачке пуковније
4. Борбена група Брчко домобранска 5. ловачка пуковнија (три бојне)
Снаге НОВЈ Шеснаеста војвођанска дивизија (око 2.700 борацаЗборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том IV (борбе у БИХ), књига 16. стр. 209Периша Грујић: Шеснаеста војвођанска дивизија НОВЈ. стр. 37) Седамнаеста источнобосанска дивизија (око 1.900 бораца) Друга крајишка бригада (око 450 бораца) Шеснаеста муслиманска бригада (око 350 бораца) Мајевички НОП одред (око 600 бораца) Требавски НОП одред (око 200 бораца) Озренски НОП одред (око 80 бораца)Глигорије Глиго Мандић: 17. ИСТОЧНОБОСАНСКА НОУ ДИВИЗИЈА. стр. 42.
Снаге НОВЈ ангажоване у овој операцији бројале су укупно око 6.300 бораца.
Организација одбране Око Тузле био је распоређен већи број слабијих посада у местима Горња Тузла, Симин Хан, Лукавац, Букиње, Пар Село. Спољашњу одбрану самог града сачињавала су, са северне стране, упоришта Градина, Слани бунар, Парлог, Којшино, Пискавица и Молухе, а са јужне стране: Миладије, Кужићи, Црвено брдо (к. 393) и Илинчица (т. 463). Средиште одбране чинила су два касарнска логора у граду (источни и западни), који су били чврсто зидани и уређени за кружну одбрану.
Спољашња линија одбране била је повезана линијом бункера и ровова заштићених бодљикавом жицом и брањених организованим системом артиљеријске и минобацачке ватре.
Главнину тузланског гарнизона чиниле су домобранске јединице мале борбене вредности.
План напада Руковођење нападом на Тузлу одређен Штаб корпуса поверио је Штабу 17. дивизије. За директан напад на Тузлу одређене су: Друга крајишка бригада, Шеста источнобосанска бригада, једна бригада 16. дивизије и Озренски одред. Шеста источнобосанска бригада требало је да напада са североисточног правца на источни део града, а Друга крајишка са северозапада на западни део града, с тим што је један батаљон требало да инфилтрира у сам град ради напада на одбрамбену линију из позадине. Са јужне стране, преко утврђеног брда Илинчица, требало је да напада једна бригада 16. дивизије. 16. муслиманска бригада требало је да, након ликвидације упоришта Букиње, пружи помоћ јужној колони.
Обезбеђење од Добоја поверено је 15. мајевичкој бригади и Мајевичком НОП одреду. Мајевички одред требало је најпре да ликвидира упориште Лукавац, а затим да асистира 15. мајевичкој бригади у затварању правца из Добоја према Тузли. Правце из Зворника и Брчког према Тузли требало је да покрију остале две бригаде 16. војвођанске дивизије.
Ток напада Прва фаза Напад је, према заповести, почео 29. септембра 1943. у 21:00. Шеста источнобосанска и Друга крајишка бригада ликвидирале су околне посаде на правцу свог наступања и избиле на периферију града. 16. муслиманска ликвидирала је посаду у Букињу, а Мајевички одред у Лукавцу. Међутим, услед лоше организације веза, штаб 16. дивизије није на време примио заповест за напад, па је тако потпуно изостао напад са јужне стране на Илинчицу. Услед тога снаге одгране имале су слободу да маневришу снагама и могућност концентрисања ватре на две бригаде које су ушле у град. Тиме је њихово напредовање веома отежано, и оне су се пред зору извукле из града, обуставивши напад.
Истовремено, 30. септембра штаб 15. брдског корпуса констатовао је почетак напада:
Капетан Шмеле () и натпотучник Писториус из 369. артиљеријског пука овако су оценили ситуацију у гарнизону:
Преговори о предаји Пре напада обавештајним каналима успостављени су контакти између политичких органа НОП-а у источној Босни и пуковника Сулејмана Филиповића, команданта домобранских јединица у Тузли. Филиповић је био пуковник у краљевској југословенској војсци, и ставио се у службу власти НДХ 1941. Он је, према договору, тајно изашао на слободну територију на преговоре. С друге стране с њим су преговарали Родољуб Чолаковић и Авдо Хумо.
Да би прешао са својом пуковнијом на страну НОВЈ, тражио је то не буде предаја, него да јединица и даље остане под његовом командом и буде нека врста савезника партизанима. На то представници НОП-а пристали. Преговори су прекинути, с договором да ће се евентуално наставити касније. Филиповић је „други или трећи дан напада“ прешао са неколико својих људи на страну НОВЈ, а ови преговори нису имали пресудан утицај на ток борбе.Цвијетин Мијатовић: Четрдесет дана у ослобођеној Тузли, у зборнику ТУЗЛА У РАДНИЧКОМ ПОКРЕТУ И РЕВОЛУЦИЈИ, књига трећа Универзал, Тузла.
Штаб 17. дивизије добио је након прве ноћи борбе, током 30. септембра, извештај од обавештајног извора из Тузле, секретара Месног комитета КПЈ Мустафе ВиловићаГлиго Мандић: 17. ИСТОЧНОБОСАНСКА НОУ ДИВИЗИЈА. стр. 48., да је морал домобранске посаде веома пољуљан и да постоји могућност успеха, те да стога по сваку цену треба наставити напад. Штаб је донео одлуку да покуша да искористи колебање домобрана, и поставио им је ултиматум:
На ултиматум није одговорено. Након још једне ноћи оштрих борби, 1. октобра, од посаде Тузле стигло је писмо упућено штабу Трећег корпуса. У писму се дају обећања о предаји, али се у том циљу тражи организовање новог састанка ради разговора. Писмо је потписано од стране официра Домдо пуковније, сатника (капетана) Хаџиалијагића.Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том IV, књига 18, документ 178 Штаб Трећег корпуса оценио је ово писмо као покушај одуговлачења, с надом на пристизање помоћи из Добоја, cтога оно није утицало на наставак борбе.Глиго Мандић: 17. ИСТОЧНОБОСАНСКА НОУ ДИВИЗИЈА. стр. 50–51
Наставак напада Друге вечери, 30. септембра, напад је обновљен, а на јужном сектору, на место војвођанске бригаде која је изостала, наступала је 16. муслиманска бригада. Ова бригада остварила је током ноћи велики успех освојивши утврђени положај Илинчицу који са јужне стране доминира градом. И друге две бригаде имале су успеха, тако да је одбрана Тузле 1. октобра ујутро у својим рукама држала само упоришта Којшино и Градину, те западни и источни логор.
Борбе на прилазима Тузли Судбину гарнизона одлучиле су битке са интервентним колонама које су покушавале да продру у Тузлу из Брчког и Добоја. Из Брчког је 30. септембра пре подне кренула у наступање према Тузли 5. ловачка пуковнија. После почетног успеха, њено наступање зауставиле су бригаде 16. војвођанске дивизије. 5. ловачка пуковнија наставила је напад и током 1. октобра. Међутим, наишла је на чврсту одбрану војвођанских бригада. Како су се истовремено појавила три сремска батаљона на супротној, северној страни од Брчког, који су настојали да се пребаце преко Саве, командант ове пуковније оценио је да се раци о концентричном нападу на Брчко, па је обуставио напад, повукао се у Брчко и организовао одбрану.
30. септембра из Добоја је наступила 3. бојна 4. ловачке пуковније. На овом правцу су током дана увођени делови 369. и 187. немачке дивизије и 4. пука Бранденбург. Hад комбинованом борбеном групом команду је преузео пуковник Фишер, командант 369. легионарског пука. Ова борбена група заузела је у току дана Грачаницу, али је противнападом 15. мајевичке бригаде потиснута, па се повукла из Грачанице. 1. октобра борбена група Фишер обновила је наступање, поново овладавши Грачаницом. 15. мајевичка бригада и Мајевички НОП одред постепено су се повлачили пред наступањем чеоног дела ове групе, истовремено забацујући делове снага бочно од комуникације. Кад су прешли у противнапад истовремено и са фронта и са бока, натерали су борбену групу Фишер на поновно повлачење до Добоја и поново овладали Грачаницом.
Пад Тузле С обзиром да су тако пропалe надe у стизање помоћи, морал тузланског гарнизона је даље опао. Три бригаде НОВЈ наставиле су напад и током ноћи 1/2. октобра, напредујући уличним борбама у граду. Око 8 сати 2. октобра највећи део града био је ослобођен. Домобрани су се масовно предавали, док су немачки и усташки делови покушавали да се по групама пробију према Зворнику и Брчком.
Падом утврђеног положаја Градина, чија је посада давала огорчен отпор до 12 сати 2. октобра, окончано је ослобођење града Тузле. Истовремено, током јутра Трећа војвођанска бригада у једном налету ликвидирала је посаду у Горњој Тузли.
Немачки штаб 15. брдског корпуса није се мирио са губитком Тузле, па су борбе са групом Фишер која је покушавала пробој из Добоја настављене. Ова борбена група наставила је систематско напредовање дневним нападима, док би ноћу утврђивала достигнуте положаје. 7. октобра ова борбена група заузела је Лукавац и предрла до периферије Тузле. Међутим, пошто је гарнизон претходно ликвидиран, штаб 17. дивизије био је у могућности да концентрише све своје бригаде. Противнападом 17. дивизије 7. октобра борбена група Фишер одбачена је са прилаза Тузли, из Лукавца и Грачанице, па се повукла у Добој. Овим су окончане борбе за Тузлу.
Развој војне ситуације након пада Тузле Операција ЈВуО у источној Босни