Историјска провинција Мале АзијеЛикаонија Локација Југоисточна Анадолија Дрчава постојала: Полунезависна 200. п. н. е. Римска провинција Кападокија 300п| Положај Ликаоније у Анадолији

У античкој географији Ликаонија (антгрч. -{Λυκαονία [Lykaonía]}-, ) је означавала велику област у унутрашњости Мале Азије, северно од Таурских планина. На истоку се граничила са Кападокијом, на северу са Галатијом, на западу с Фригијом и Писидијом, док се на југу пружала до Таурских планина, где се граничила са земљом у античко доба званом Киликија а у византијско доба Исаурија; њене границе су се разликовале с обзиром на период. Име јој не спомиње Херодот, али је зато спомиње Ксенофонт као место кроз које је прошао Кир Млађи на свом походу према Азији. Ксенофонт такође спомиње Иконијум као последњи град Фригије; а у Делима апостолским (14:6) се наводи како је Апостол Павле, након напуштања Иконија, прешао границу и дошао у град Листра у Ликаонији. Клаудије Птолемеј, пак, наводи Ликаонију као део Кападокије, с којом су је Римљани спојили у административну целину; две земље, пак разликују Страбон и други аутори.

Етимологија Према једној научној теорији, назив Ликаонија представља грчки прилагођен облик старијег имена Лукавана (Lukkawanna) и потиче из староанатолског језичког круга, највероватније из лувијског (Luwian) или блиско сродног језика, који припада анатолској грани индоевропских језика. Та језичка група обухвата хетитски, лувијски и неколико мање познатих језика западне и јужне Анадолије у бронзаном добу. Тај израз је највероватније значио земља народа Лука. Ова претпоставка се уклапа у шири контекст анатолске топонимије, где су грчки аутори често прилагођавали домаће називе сопственој фонетици и митолошким асоцијацијама. Географија Антички географ Страбон описује Ликаонију као: „хладну област високих висоравни, погодну за испашу дивљих магараца и оваца“. Ликаонија је чинила део унутрашњег висораванског подручја Мале Азије, са просечном надморском висином већом од 1.000 метара. Ово подручје је патило од недостатка воде, што је у појединим деловима било додатно погоршано високим садржајем соли у тлу. Северни део области, који се простирао од околине Иконије (данас Коња), до сланог језера Туз и граница Галатије, био је готово потпуно пуст, са обрадивим површинама ограниченим на мање оазе у близини Иконије и већих села. Тамо где је вода била доступна, земљиште је било веома родно. У античко доба велика пажња посвећивана је прикупљању и расподели воде, тако да су многа подручја која су данас пустиња некада била обрађивана и хранила бројне градове. Равница је испрекидана мањим планинским масивима вулканског порекла. Планина Караман ( или ), јужно од области, неколико километара северно од данашњег града Карамана, достиже висину од 2.288 метара, док Караџа Даг (, ), североисточно од ње, иако нижа, представља упечатљив низ вулканских купа. Планине на северозападу, у близини Иконије и некаданашњег града Лаодикеје Комбуста (, ), названа тако да би се разликовала од истоименог фригијског града, данас Ладик (), завршетак су планинског венца Султан Даглари (, ), који се протеже кроз већи део Фригије. Историја У раном периоду Ликаонци (Lycaones) су у великој мери били независни од Персијског царства и слично својим суседима Изаурцима (Isaurians), били су познати као ратоборан народ. Ипак, кроз њихову земљу пролазила је једна од главних природних саобраћајница Мале Азије, која је повезивала Сард и Ефес пролазом кроз планински ланац Таурус, познат у антици као Киликијска капија (данас Гулекски теснац, ). Захваљујући томе, дуж ове трасе или у њеној близини развили су се значајни градови. Најважнији међу њима био је Иконија, смештен у најплоднијем делу области, који су Римљани увек сматрали престоницом Ликаоније, иако је по етничком пореклу био фригијски. Данас је познат као Коња, а током више векова био је престоница селџучких турских султана. Нешто северније, на самој граници Фригије, налазила се Спаљене Лаодикеја, данас Ладик. На југу, у подножју планине Таурус, лежала је Ларанда (Laranda), данашњи Караман, по којој је назив добила покрајина Караманија (Karamania). Дербе (Derbe) и Листра (Lystra), које се у Делима апостолским помињу као значајни градови а налазиле су се између Иконија и Ларанде, док су неки други градови касније постали епископска седишта у византијско доба. Ликаонија је веома рано прихватила хришћанство, а њена црквена организација била је у потпуности оформљена већ у 4. веку, раније и потпуније него у већини других области Мале Азије.

Након пораза од Римске републике у Сирском рату од 192. до 188. п. н. е. Антиоха III Великог, владара Селеукидског царства, Римљани су Ликаонију доделили Еумену II, краљу Пергама. Око 160. године пре н. е. један део области, познат као Тетрархија Ликаоније, прикључен је Галатији, док је 129. године пре н. е. источна половина, у наредна два века позната као Права Ликаонија (), додељена Кападокији. После Митридатских ратова, Помпеј Велики је 64. године пре н. е. извршио нову административну поделу: северни део тетрархије прикључен је Галатији, источни део Кападокији, а остатак Киликији. Под римском влашћу административни статус области често се мењао, све док Ликаонија 371. године није коначно оформљена као засебна провинција. Антички новац Ликаоније релативно је редак. Судећи по малом броју познатих типова и емисија, ковање новца било је повремено и вероватно везано за престижне догађаје или важне прилике, као што су посете римских царева. Референце

Категорија:Византијске провинције Категорија:Римске провинције Категорија:Мала Азија