Оливера Вера Јоцић (; Београд, 21. август 1923 — Саса, код Македонске Каменице, 22. мај 1944) била је учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Одрасла је у селу у Синђелић, код Скопља, а школовала се у Скопљу. У гимназији се укључила у омладински револуционарни покрет и постала члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Након окупације је са породицом прешла у Ниш, а одатле у Ваљево, где се са сестрама Видом и Радом укључила у Народноослободилачки покрет (НОП). Била је у Ваљевском партизанском одреду, где је као специјални курир одржавала везу између Штаба одреда и Окружног комитета КПЈ. Октобра 1941. примљена је у чланство Комунистичке партије (КПЈ).
Јуна 1942. из ваљевског краја је прешла у Ниш. Овде се запослила у Фабрици дувана, где је била секретар партијске ћелије КПЈ. Активно је радила на организовању радника у вршењу саботажа и диверзија. Након полицијске провале у Месни комитет, марта 1943, морала је да оде у партизане на Јастребац. Била је најпре у Јастребачком батаљону, а јуна 1943. је прешла на врањски терен у Други јужноморавски одред. Овде је била заменик политичког комесара Друге чете Другог врањског батаљона.
Почетком октобра 1943, на лични захтев прешла је у Кумановски партизански одред, где је била заменик политичког комесара Одреда. Када је фебруара 1944. формирана Трећа македонска ударна бригада, била је постављена за заменика политичког комесара Другог батаљона. Поред политичког рада у јединици, радила је са народом, а посебно на организовању жена.
За време Пролећне офанзиве, 1944. њена бригада водила је тешке борбе против бугарских окупационих снага у североисточном делу Македоније. У борбама вођеним, у току ове офанзиве, Вера је тешко рањена 20. маја 1944, код села Страцин, на Осоговској планини. Иако је тражила да је оставе, борци из бригаде су је рањену три дана носили на шаторском крилу, након чега је преминула у селу Саса, где је и сахрањена.
Дирнут њеном смрћу, њен друг и саборац, књижевник Ацо Шопов написао је песму Очи и посветио је Вери. Њена рођена сестра Вида Јоцић била је позната српска и југословенска вајарка.
За народног хероја проглашена је 20. децембра 1951. године.
Биографија Рођена је 21. августа 1923. у Београду. Њена породица потиче из Новог Сада, где је живела до Првог балканског рата 1912, када је њен деда Ђура Јоцић одлучио да напусти Аустроугарску и оде да живи у Краљевини Србији. Најпре је отишао сам, а потом је продао неколико салаша и кућа у Темеринској улици у Новом Саду и са породицом — супругом Катицом, синовима Ђоком, Тодором, Младеном и ћеркама Драгињом и Аном — се преселио у новоослобођене крајеве Старе Србије. Дошли су до Скопља и у оближњем селу Асанбегово купили велико имање и кућу. Такође, Ђура Јоцић је у Скопљу у Јеврејској махали, од једног бега, који се спремао да се одсели у Турску, купио велику кућу на спрат. Живот породице Јоцић, у новом дому у Скопљу, прекинуо је почетак Првог светског рата 1914, када су се Ђура и његова три сина, као добровољци пријавили у Српску војску. Ратне страхоте успела су да преживе сва четворица, с тим што је Тодор остао инвалид без ноге, док је Ђока убрзо по завршетку рата умро од задобијених рана.
250px|мини|десно|Спомен-биста Вере Јоцић у Скопљу, рад њене сестре вајарке Виде Јоцић У селу Асанбегово, које је након Првог светског рата названо Синђелићево, одмах поред куће Јоцића налазила се зграда основне школе, у којој је радила учитељица Наталија Ђермановић, родом из Београда. Наталија је била млада учитељица и са великим ентузијазмом је приступила просветитељском раду. Настојала је да разбије конзервативна схватања о томе да женска деца треба да седе код куће и помажу мајкама и залагала се да почну да похађају школу. Она се овде упознала са Ђуриним сином Младеном, па су се убрзо потом венчали. Прва ћерка, којој су дали име Видосава Вида, родила им се 24. јуна 1921. у Скопљу. Након две године, у Београду им се родила друга ћерка, којој су првобитно дали име Драгиња, по Младеновој сестри. Ипак, приликом крштења, она је од кума добила име Оливера. Укућани су наставили да је зову Драгиња, а она је касније остала упамћена као Вера, како су је звали када је одрасла. Године 1925. родила им се и трећа ћерка, којој су дали име Радмила Рада. Шест месеци након порођаја, Наталија је умрла од запаљења слепог црева. После супругине смрти, Младен се поново оженио и у браку са Ангелином Гином, рођеном Продановић, родом из Ваљева, добио је још двоје деце — Станоја и Гордану. Још док је била жива, прва Младенова супруга Наталија прихватила је дечака Алију Авдовића, једног од неколико деце сеоског хоџе, који је временом постао део породице Јоцић, а сестре Јоцић су га волеле и сматрале за брата.
Школовање и почетак политичке активности Након мајчине смрти, најстарија ћерка Вида отишла је код њених родитеља у Београд, где је започела основну школу. За време школских распуста, које је проводила у Скопљу и Синђелићеву, Вера се интересовала за њене књиге и тражила је од сестре да јој објашњава слике и чита текстове. Вера је основну школу завршила у родном месту, а након тога је уписала Женску гимназију „Краљица Марија” у Скопљу. Овде је становала са старијом сестром Видом, која је након смрти бабе дошла у Скопље, где је наставила школовање. Када је 1935, најмлађа Радмила завршила основну школу, прешла је и она у Скопље, а са њом је дошла и очева мајка, баба Катица. Како би све четири становале заједно, изнајмиле су стан, пошто су породичну кућу у Скопљу продали још раније услед последица велике економске кризе. Отац Младен се бавио земљорадњом, а посебно се занимао за производњу дувана. Касније се запослио, најпре у Фабрици дувана, а потом у Задрузи за откуп дувана у Скопљу, али је након њене пропасти остао без посла. Породица је тада запала у тешку финансијску ситуацију, која се продубила након Младенове трагичне смрти новембра 1938. године. Како су у време очеве смрти, све три сестре Јоцић биле малолетне, њихов ујак Градимир Ђермановић им је постао старалац. Он је успео да им издејствује да примају мајчину пензију, али како она није била довољна, Вера је почела да слабијим ученицима даје приватне часове из математике и српскохрватског језика.
У току гимназијских дана, велики политички утицај на сестре Јоцић остварио је њихов „старији брат” Алија Авдовић, који се као учесник Велике медресе у Скопљу, а касније као студент Филозофског факултета у Скопљу, који је био део Универзитета у Београду, прикључио омладинском револуционарном покрету и постао комуниста. Пошто се бавио књижевношћу, сестрама је давао на читање књиге — Мати од Максима Горског, Како се калио челик од Николаја Островског, Гвоздену пету од Џека Лондона и др. Трудио се да код њих развије смисао за књижевност и уметност, посебно јер су имале смисла за сликарство и литературу. Како је брзо прихватила марксистичке и комунистичке идеје, Вера је настојала да ради на њиховом ширењу међу својим школским друговима у гимназији. Како је била одлична ученица и веома активна у литерарној секцији, а притом се сама старала о себи и зарађивала за живот, код својих другарица је имала велики ауторитет, који је искористила за политичку активност. Почетком 1941, као једна од најактивнијих омладинки у скопској гимназији била је примљена у чланство тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Крајем марта 1941. Вера је активно учествовала у демонстрацијама у Скопљу против приступања Југославије Тројном пакту. Предводила је групу ученица Женске гимназије, а учествовала је и у сукобу демонстраната са жандармеријом, када је добила неколико удараца пендреком преко леђа.
У Ваљевском партизанском одреду У току краткотрајног Априлског рата, 1941. Бугарска армија је окупирала највећи део Вардарске Македоније и јужне Србије и припојила га Краљевини Бугарској. Након окупације, бугарски фашисти отпочели су са прогоном Срба, па је породица Јоцић морала на напусти Скопље. Крајем маја или почетком јуна 1941. Вера је са сестрама Видом и Радмилом, бабом Катицом и стрицем Тодором отишла у Ниш, где су изнајмили стан у сутерену једне куће у Јагодин мали. Нешто касније, овде им се придружила маћеха Ангелина са децом Станојем и Горданом. Како у малом стану није било довољно места, сестре Јоцић су из Ниша, преко Београда, отишле у Ваљево, код рођака њихове маћехе. Овде су се повезале са Димитријем Дишом Кољковићем, који је био секретар СКОЈ-а у Техничкој школи и преко њега се укључиле у илегални партијски рад. Он им је убрзо нашао једну просторију за становање у кругу млина, а помагао им је и преко партијске самопомоћи. Поред Дише, сестре су сарађивале и са Милицом Павловић Даром, чланицом Окружног комитета КПЈ за Ваљево и учествовале у преношењу муниције и оружја.
300px|мини|лево|Споменик борцима Револуције у Ваљеву, рад вајара Војина Бакића из 1960. године Крајем августа 1941, сестре Јоцић су напустиле Ваљево — Вера је отишла у Ваљевски партизански одред, а Виду и Раду је Штаб одреда послао у Бајину Башту, где су радиле у партизанској радионици одеће и обуће. У Штабу Ваљевског одреда, Вера је најпре радила у одељењу за Агитацију и пропаганду (Агитпроп), а када је децембра 1941. Диша Кољковић био постављен за обавештајног официра, Вера је постала једна од његових специјалних курира. Веома успешно је обављала ову дужност — пресвлачила се у сељанку и заједно са другим сељанкама, неопажено одлазила у Ваљево и на тај начин одржавала везу између Окружног комитета КПЈ и Штаба одреда. Пошто Вера није била са овог терена, полицијски агенти је нису могли препознати, па јој је Кољковић поверавао најтеже задатке, јер су ваљевска полиција и Гестапо упорно покушавали да открију партијске курире и њихове јавке. Вера је у Одреду, октобра 1941. била примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак и Босну, крајем 1941. и почетком 1942, Ваљевски партизански одред нашао се у тешкој ситуацији, непрекидно гоњен од стране четника Косте Пећанца, Српске државне страже и Немаца. Марта 1942, део Ваљевског одреда донео је одлуку да се пребаци у Босну, а због веома напорног и опасног пута, одлучено да све другарице остану на ваљевском терену. Кољковић је Веру тада оставио на вези са Живорадом Витомировићем, гимназијалцем из Златарића, који јој је касније њој и њеној млађој сестри Радмили набавио документа, са којима су јуна 1942. отишле у Ниш. Њихова старија сестра Вида била је у ваљевском крају заробљена и потом заточена, најпре у логору Бањица, а потом у логору Аушвиц, одакле се вратила након завршетка рата.
Илегални рад у окупираном Нишу Након доласка у Ниш, Вера се преко маћехе Ангелине, запослила у Фабрици дувана, где се одмах повезала са нишком партијском организацијом, која је била знатно ослабљена хапшењем појединих другова, па је њеним доласком добила велику помоћ, јер је била постављена за секретара партијске ћелије у фабрици. Своје партијско искуство, стечено у Ваљеву, обимно је користила у раду, па је у фабрици, поред контроле настојника и појединих пословођа, успела да организује партијску мрежу. Одржавала је појединачне састанке, обилазила одељења и обавештавала људе о ситуацији у фабрици, граду и земљи. На истој машини, за паковање цигарета, заједно са њом радио је радник Дока Лазаревић, који је био велики присталица Љотићевог покрета „Збор”. Ипак, Вера је успела да преко њега сазна поједине информације. Њеним радом унета је живост у рад партијске и скојевске организације, као и међу симпатизере Народноослободилачког покрета (НОП), након хапшења истакнутих партијских активиста. У фабрички круг, поново су почели да се уносе партијски леци и остали материјали, а поједини радници саботирали су рад у производњи — неки су убацивањем песка у машине изазивали кварове, а други су подешавали машине тако да цепају цигарет-папир.
250px|мини|Споменик Вери Јоцић у Македонској Каменици, рад вајара Томе Серафимовског