Каролина харикенси () амерички су хокејашки клуб из Ралија. Клуб се такмичи у Националној хокејашкој лиги (НХЛ) као члан Метрополитан дивизије у Источној конференцији. Своје домаће утакмице играју у арени Леново центар ().
Франшиза је основана 1971. године под називом Њу Енгланд вејлерси у оквиру Светске хокејашке асоцијације (ВХА). Вејлерси су одмах остварили велике успехе, освојивши Источну дивизију у прве три сезоне ВХА лиге и поставши први освајачи Авко светског трофеја на крају ВХА сезоне 1972/73. Вејлерси су се поново борили за Светски трофеј 1978. године, али су овога пута поражени од Винипег џетса у реваншу финала Авко купа из 1973. године. Франшиза се придружила НХЛ-у 1979. године у оквиру спајања НХЛ и ВХА лига, када су променили име у Хартфорд вејлерси. Тим се преселио у Северну Каролину 1997. године, када је преименован у Харикенсе.
Харикенси су два пута освајали Стенли куп, у сезони 2005/06. и 2025/26. Они су једини професионални тим из Северне Каролине који је освојио шампионску титулу у некој од главних великих спортских лига.
Историја Њу Енгланд / Хартфорд вејлерси (1971—1997) мини|Лого Хартфорд Вејлерса. Њу Енгланд вејлерси су основани у новембру 1971. године када је Светска хокејашка асоцијација (ВХА) доделила франшизу која је требало да започне са играњем у Бостону, у држави Масачусетс. Током прве две године свог постојања, клуб је домаће утакмице играо у дворанама Бостон арена и Бостон гарден. Због све већих потешкоћа око усклађивања термина у Бостон гардену (који је био у власништву њихових НХЛ ривала Бостон бруинса), власници су одлучили да преселе тим у Хартфорд у Конектикату, почевши од ВХА сезоне 1974/75. Док су чекали завршетак нове дворане у Хартфорду, Вејлерси су први део те сезоне играли у Биг И колисеуму у Вест Спрингфилду у Масачусетсу. Дана 11. јануара 1975. године, тим је одиграо своју прву утакмицу пред потпуно распродатим трибинама у Хартфорд сивик центар колисеуму (данашња Пиплсбенк арена), који ће остати њихов дом све до 1997. године.
Вејлерси су, заједно са Едмонтон ојлерсима, Квебек нордиксима и Винипег џетсима, примљени у НХЛ када су се две ривалске лиге спојиле пред сезону у Националној хокејашкој лиги 1979/80. Међутим, под притиском постојећег НХЛ тима из области Нове Енглеске, Бостон Бруинса, Вејлерси су били приморани да промене име у Хартфорд вејлерси. Вејлерси у НХЛ-у никада нису били подједнако успешни као у ВХА асоцијацији, забележивши само три сезоне са позитивним скором. Свој врхунац су доживели у средином и крајем осамдесетих година, када су остварили своју једину победу у једној плеј-оф серији у сезони у Националној хокејашкој лиги 1985/86. над Нордиксима, пре него што су у другој рунди испали од Монтреал канадијанса, одвевши притом Канадијансе до продужетка седме утакмице. Већ наредне сезоне, у Националној хокејашкој лиги 1986/87., клуб је осигурао титулу у Адамс дивизији у регуларном делу, да би потом изгубио од Нордикса у шест утакмица већ у првој рунди плеј-офа. У Националној хокејашкој лиги 1991/92. Вејлерси су се пласирали у доигравање по последњи пут, али су у првој рунди елиминисани у седам мечева од Монтреала. Две године касније, тим је ангажовао Џима Радерфорда на место генералног менаџера, што је функција коју ће он обављати унутар франшизе пуне две деценије.
Организација је годинама задржала многе везе са бившим Вејлерсима међу својим особљем ван леда; поред бројних чланова извршног менаџмента и тренерског штаба, коментатори и радио-водитељи Чак Кејтон, Џон Форслунд и Трип Трејси (који је у то време био играч у нижим лигама), као и економски менаџери за опрему Воли Татомир, Скип Канингем и Боб Горман, сви су се заједно са тимом преселили у Северну Каролину. Напослетку, стара гол-сирена из Хартфорд сивик центра остала је у употреби и у Леново центру. Кејтон и Форслунд су касније напустили франшизу; Кејтон 2018. године, а Форслунд 2021. године.
Пресељење у Северну Каролину (1997—2001) Вејлерси су се током већег дела свог постојања суочавали са великим проблемима око ограничене тржишне исплативости. Хартфорд је био најмање америчко тржиште у лиги и налазио се на традиционалној линији разграничења између домаћих територија тимова из Њујорка и Бостона. Стварима није помагало ни то што је Хартфорд сивик центар био једна од најмањих дворана у лиги, са капацитетом од испод 16.000 гледалаца за хокејашке мечеве. Проблеми Вејлерса ван леда додатно су се повећали када је почетак деведесетих година донео нагли скок плата играча.
Упркос уверавањима која су дата када је купио тим 1994. године да ће Вејлерси остати у Хартфорду најмање до 1998. године, власник Питер Карманос је у марту 1997. године званично саопштио да ће се тим преселити у другу средину након завршетка сезоне у Националној хокејашкој лиги 1996/97. Разлог за то је била немогућност клуба да преговара о задовољавајућем пакету изградње и закупа за нову дворану у Хартфорду. Карманос је 6. маја 1997. године објавио да ће се Вејлерси преселити у област Истраживачког троугла () у Северној Каролини и у нову Ентертејнмент енд спорт арену (данашњи Леново центар) у Ралију. Због релативно кратког временског рока за пресељење, Карманос је сам смислио и одлучио се за ново име клуба — Каролина Харикенси, уместо да организује јавни конкурс за избор имена што је понекад пракса у спорту. Касније тог лета, тим је одбацио старе боје Вејлерса (плаву, зелену и сребрну) у корист новог црно-црвеног дизајна, чиме су усклађене боје са спортским тимовима Универзитета Северне Каролине (), са чијим ће мушким кошаркашким тимом делити нову дворану у Ралију. Харикенси су тако наследили место Вејлерса у тадашњој Североисточној дивизији.
На несрећу по тим, нова дворана у Ралију није могла бити завршена у наредне две године. Једина дворана у области Истраживачког троугла која је имала функционалан ледиште била је 45 година стара Дортон арена; међутим, са свега 5.100 седећих места, била је премала чак и за привремену употребу. Из тог разлога, Харикенси су изабрали да своје домаће утакмице током прве две сезоне након пресељења играју у Гринсбороу, који је удаљен 90 минута вожње западно од Ралија. С друге стране, база тима била је лоцирана у Ралију, а тренинзи су се обављали у оближњем Хилсбороу — што је практично значило да су Харикенси током наредне две године одиграли свих 82 утакмице у сезони на гостујућем терену. Овај избор се испоставио као потпуно катастрофалан за посету и репутацију франшизе. Са капацитетом од преко 21.000 места за хокеј, Гринсборо колисеум је био највећа дворана у НХЛ лиги. Међутим, навијачи из области Ралија су масовно одбијали да путују преко 130 километара дуж ауто-пута И-40 до Гринсбора. Слично томе, локални љубитељи хокеја из Гринсбора су углавном одбијали да подрже привремени тим који је истиснуо њихову популарну локалну екипу из нижих лига. Као резултат тога, чак и поред чињенице да је први домаћи меч пратило преко 18.000 људи, већина утакмица у Гринсбороу је привлачила свега 5.000 навијача или мање. Трибине су изгледале још празније у тако огромном амбијенту дворане. Поред тога, само 29 од 82 утакмице је било телевизијски преношено, а радио преноси су често били прекидани због кошаркашких утакмица, остављајући ове мечеве потпуно недоступним за све који нису имали купљену карту. Са убедљиво најмањом базом сезонских улазница у НХЛ-у и бројкама посете које су биле далеко испод просека лиге, магазин Sports Illustrated је објавио причу под насловом „Природна катастрофа” (), док су водитељи на ESPN-у исмевали празна седишта; у једном интервјуу из 2006. године, Карманос је признао да је „како се на крају испоставило, играње у Гринсбороу вероватно било велика грешка”. У таквим околностима, Харикенси су успели да остану конкурентни на леду, али су ипак завршили на последњем месту у Североисточној дивизији са 74 бода, оставши девет бодова кратких за плеј-оф.
За сезону у Националној хокејашкој лиги 1998/99., Харикенси су одлучили да затворе већи део горњег прстена трибина, смањујући пријављени капацитет Гринсборо колисеума на око 12.000 места. Посета је и даље драстично заостајала, па је већина утакмица привлачила знатно мање од 5.000 гледалаца. Насупрот томе, игре Харикенса на леду су се значајно побољшале, предвођене повратком дугогодишњег капитена Вејлерса Рона Френсиса, затим учинком од 30 голова Кита Примоа, као и борбеношћу Герија Робертса који је забележио чак 178 минута искључења. Тим је остварио своју прву победничку сезону и први пласман у плеј-оф још од 1992. године. Такође су освојили новоформирану Југоисточну дивизију са осам бодова предности, што је била тек друга дивизијска титула у историји франшизе у НХЛ-у (након титуле у Адамс дивизији из 1987. године). Међутим, велика трагедија је погодила тим само неколико сати након пораза у првој рунди плеј-офа од Бостона, када је дефанзивац Стив Шасон испао из свог камионета и погинуо у тешкој саобраћајној несрећи под дејством алкохола.
Тим се коначно преселио у своју потпуно завршену нову дворану у Ралију 1999. године. Они су тиме постали први велики професионални спортски тим који је заиграо у Ралију, и остају једини такав тим у граду до данас (2026. године).
Поменута сезона остала је упамћена и по великој размени играча средином године која је у потпуности променила будућност франшизе — Кит Примо је трејдован у Филаделфија флајерсе у замену за неколико хокејаша, укључујући и будућег легендарног капитена Рода Бриндамура. Са преласком у нову дворану, Харикенси су представили и „Сторм Сквод” (), прве званичне чирлидерсице за професионални хокеј на леду у Северној Америци. У оквиру сезоне у Националној хокејашкој лиги 2000/01., Харикенси су успели да у задној утакмици претекну Бостон Бруинсе и заузму осму позицију на Истоку, чиме су изборили прву рунду и дуел са актуелним шампионима, Њу Џерзи девилсима. Девилси су елиминисали Харикенсе у шест утакмица. Иако су губили са 3:0 у серији, Харикенси су успели да је продуже до шестог меча, поставши тек десети тим у историји НХЛ-а коме је то пошло за руком. Шеста утакмица одиграна у Ралију донела је до тада највећу и најбучнију посету у плеј-офу те године. Упркос поразу од 5:1, домаћа публика је након завршетка меча испратила хокејаше Каролине великим стојећим овацијама, чиме су дефинитивно отклоњене све сумње да град неће прихватити и заволети свој хокејашки тим.
Финале Стенли купа и слабији стартови (2001—2006) Харикејнси су по први пут скренули пажњу јавности на себе током плеј-офа 2002. године. Успели су да одбију касни налет Вашингтон капиталса и освоје дивизију, али су очекивања уочи прве рунде против актуелног шампиона Источне конференције, екипе Њу Џерзи девилса, била изузетно ниска. Међутим, Артурс Ирбе и Кевин Викс су били одлични на голу, а Каролина је забележила две победе у продужецима и елиминисала Девилсе у шест утакмица. У другој рунди су се састали са Монтреал канадијансима, који су играли на таласу емоција након повратка њиховог капитена Сакуа Коивуа са лечења од рака. У трећој трећини четврте утакмице у Монтреалу, при заостатку од 2:1 у серији и 3:0 на самом мечу, Каролина је успела да изједначи резултат, а касније и да тријумфује голом који је у продужетку постигао Никлас Валин. Овај меч је међу навијачима Харикејнса постао познат као „Чудо у Бел центру” (тадашњем Молсон центру); Каролина је добила наредна два сусрета укупном гол-разликом 13:3 против деморалисаног Монтреала и тако решила серију у своју корист.