Ђорђе Ђура Хорватовић (Нова Градишка, 17. јануар 1835 — Београд, 28. фебруар 1895) био је српски генерал и министар војни.
Из аустријске војске у чину поручника, прешао је у српску војску 1862. године. Истакао се у Првом српско-турском рату 1876—1877, у којем је као потпуковник командовао Књажевачком војском. Унапређен је у чин пуковника и преузео команду над 4. корпусом, чијим је делом у боју код Шуматовца напао десно крило турске војске и допринео победи српске војске.
У Другом српско-турском рату 1877—1878. године командовао је Тимочким кором, с којим је 24. децембра 1877. године заузео Белу Паланку, а четири дана касније у садејству са Шумадијским кором и Пирот. Ради одмора и лечења провео је 1879-1880. годину у Бечу, у тамошњој српској колонији и међу политичким емигрантима.Тодор Стефановић Виловски: "Светли и тамни дани", Београд 1985.
У периоду од 1881—1885. године био је посланик у Петрограду, а затим командант активне војске и њен министар 1886—1887. године.
Порекло и рана каријера мини|лево|200п|Српска народна војска за време кнеза Михаила, илустрација из Илустроване историје српског народа Косте Мандрића.
Хорватовић је родом из Славоније, а потиче из једне личке официрске породице, чији корени сежу из Херцеговине.Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX. века, Год. 3. Наклада и штампа Српске штампарије, Загреб 1904, 54-55 Његов отац, Стеван Хорватовић граничарски официр послао га је након свршетка основних школа у Градишки и реалке у Митровици у кадетску школу у Грацу, коју је завршио 4. маја 1852. године и био унапређен у први официрски чин пешадијског потпоручника.Вође јужне српске војске, Орао (1877), 23-24»Хорватовић Ђура« у: Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, приредио Ст. Станојевић, Књ. 4, Библиографски завод, Загреб 1929, 414 Као потпоручник и поручник, у са свом пуку службовао је у Италији, Влашкој, Галицији и Бечу.
Под руководством Илије Гарашанина и ступањем кнеза Михаила на престо, влада Кнежевине Србије је прибегла једном плану за који је веровала да ће решити проблем недовољног броја школованог официрског кадра који је тада био актуелан у војсци. Наиме, у њему је изнесено како треба да се придобију гранични официри за прелазак из аустријске у српску војску. Међутим, изложена начела за позивање и примање граничних официра у српску војску почела су да се примењују тек након кризе изазване турским бомбардовањем Београда 1862. г.
И тако је Хорватовић на властиту иницијативу, 1. новембра исте године, поднео оставку и уз помоћ мајора Антонија В. Орешковића (бившег граничарског официра) прешао у Србију, где је по жељи кнеза Михаила постављен за капетана на чело једне легије добровољаца, односно „Добровољачког кора“ (чији је командант био Орешковић) у Ваљеву. Поред тога, кнез га је, увидевши у њему ваљаног и честитог војника, држао неко време за свог ађутанта и више пута водио подуже разговоре с њим.
Када су се 1867. године по окрузима успостављала војна надлежагељства, Хорватовић је био одређен за капетана прве класе у Књажевцу.
После тога, по државној потреби премештен је у Јагодину.
Хорватовић је надаље служио по разним местима у Србији као бригадир у чину мајора. Доцније је у чину потпуковника служио у Књажевцу, Јагодини и Неготину.
Први српско-турски рат (1876—77) Јуриш на Бабину главу Маја 1876. године, и поред неспремности у материјалном и војном погледу, Ратни савет Србије под руководством генерала Фрање Заха ипак је израдио ратни план. Према њему, предвиђено је да се удари на главнину непријатељских снага, које су се налазиле у долини Мораве. У складу с тим, целокупна армија подељена је на четири војске, од којих је Моравска под Черњајевом имала по плану да одигра одлучујућу улогу тако што би прешла границу, опсела Ниш и напредовала даље у правцу Беле Паланке, Пирота, Прокупља и Куршумлије.Историја српског народа, V/1 Од првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878, Српска књижевна задруга, Београд 1981, 382-83 Та војска је пред почетак дејства подељена на четири колоне и две посебне групације (књажевачка војска и одред на Јанковој клисури).Исто, 384-85
Међутим, услед даљњег цепкања и дељења током напада, већ првог дана борби (2. јула) се видело да армија неће бити способна да обави главне стратешке циљеве — да опседне Ниш и освоји Прокупље и Топлицу, — те се морала повући на првобитне положаје код Алексинца. Једино су књажевачка војска предвођена потпуковником Ђуром Хорватовићем и одред на Јанковој клисури под капетаном Стеваном Биничким обавили свој посао ваљано. Одвијање ситуације на Бабиној глави мини|десно|200п|Јуриш на Бабину главу, илустрација из великог илустрованог календара „Орао“ (1877). Још по избијању рата, генерал Черњајев је наредио свом крајњем левом крилу, које је бројало 8 књажевачких батаљона, 1 ескадрон и 8 тешких четворофунташа (Ла Ит),-{Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво, Књ. 2, Од римског доба до краја XIX века, Српска књижевна задруга & Рад, Београд 1986, 127}- под потпуковником Хорватовићем да заузме турско упориште на Бабиној глави и тиме отвори пут према Пироту. Дана 1. јула српска претходница је прешла границу, a већ следећег у 8 часова ујутру започет је напад. Међутим, земљана утврђења, подигнута југоисточно од видинског пута, на висовима око утврђене карауле Пандирала, била су енергично брањена, те су борбе вођене до 11 часова без икаквог исхода.Ф. Каниц, н. д., Књ. 2, 230
Ситуација се променила када је на бојиште пристигао пуковник Бекер са најистуренијом батеријом из колоне генерала Черњајева, a мало касније и овај сâм са главнином војске. Српском артиљеријском паљбом ућуткани су турски топови и један батаљон књажевачке бригаде је 4. јула око 2 сата поподне заузео шанчеве.-{Владан Ђорђевић, Српско-турски рат. Успомене и белешке из 1876, 1877 и 1878. године, Књ. 1, На граници, Издање Игњата Даничића, Београд 1907, 72}-
Међутим, ти успеси нажалост нису били искоришћени до краја. Заморене трупе су тек сутрадан кренуле на марш према Белој Паланци и Пироту, али до њиховог ослобођења није дошло те су остали надаље у непријатељским рукама. У међувремену су стигле неповољне вести са централног фронта, што је принудило и Хорватовићеве јединице на повлачење. Дана 19. јула Срби су се суочили код Пандирала са надмоћнијом турском силом која је надирала преко Пирота и Бабине главе.
Одбрана Књажевца мини|десно|150п|Пуковник Ђ. Хорватовић, заповедник бањскога кора, илустрација из великог илустрованог календара „Орао“ (1877). Непосредно након битке за Велики Извор, после које су Срби морали да пређу из офанзиве у дефанзиву, Турци су 22. јула на Тимоку кренули у наступање.Историја српског народа..., 385-86 Турске снаге бројале су 43 батаљона пешака, 12 батерија, 4 коњичка пука и 4.000 башибозука и Черкеза.В. Ђорђевић, н. д., 127 Приморавши посаду са Грамаде да се повуче на Тресибабу, упутили су се на Књажевац...
Хорватовић је овако распоредио трупе за одбрану на Тресибаби. На десном крилу на фронту који гледа ка Миљковцу поставио је капетана Гргура Фрањића са 6 књажевачких батаљона с добровољцима, а налево 5 пожаревачких батаљона са 4 лака и 2 тешка топа, под командом потпуковника Лазе Јовановића. Он лично командовао је трупама које су се налазиле на центру: 2 књажевачка батаљона са 6 тешких и 4 лака четирифунтова топа.В. Ђорђевић, н. д., 133
Развој догађаја 1. августа у 9 часова ујутру Турци су ударили на Тресибабу. После сат времена борбе, свом силом су се обрушили на десно крило које је Хорватовић ојачао са своја два батаљона из резерве, а себи је узео два пожаревачка с левог крила, на коме је ионако била само канонада до подне. Око 11 часова Хорватовић је послао и задња два тешка топа у помоћ десном крилу, на којем се водила константна борба до 3 часова по подне. Око 2 часа Турци су захватили лево крило с бока тако да је српска батерија с тог крила морала сместа да одступи и борба се на њму наставила пушчаном ватром. Око 3 сата по подне стала се повлачити пешадија с левог крила, јер је нико није подржао. Повлачећи се друмом, повуче се у центар. Тога дана било је губитака са српске стране 124 мртва 376 рањених.В. Ђорђевић, н. д., 133-34
О турским губицима пише Аустријанац Карл Мајерс, који је за време целог рата био у турској моравској војсци:
Увече истог дана Хорватовићевој момчади је у помоћ пристигао капетан Александар Протић са 4 браничевска батаљона и 4 тешка топа. Како их непријатељ с Тресибабе није гонио, Хорватовић је одмах приступио уређивању одбране Књажевца. Овако је изгледао распоред његових трупа:
Левим крилом на „Јевику“ је командовао поменути капетан Александар Протић са његовом пристиглом момчади. На десно крило постављен је М. Динић са књажевачком бригадом друге класе и са лаком батеријом. У општој резерви на „вашаришту“ стајао је капетан Фрањић са књажевачком бригадом прве класе и са једном тешком батеријом. Центар, који је био више „Ибишевог браника“ на „Главичици“, заузео је потпуковник Лаза Јовановић са пожаревачком бригадом и лаком батеријом.В. Ђорђевић, н. д., 134 2. августа није било никакве борбе. Тога дана је приспео мајор Аксентије Јаковљевић са 3 крагујевачка батаљона и два тешка топа заузевши место резерве, а Фрањић се са својима померио више удесно. Његова тешка батерија заузела је положај на „Подвигу“. Читав дан трупе су се укопавале на новим позицијама припремајући се тако за одсудан турски напад.В. Ђорђевић, н. д., 134-35 Истога дана Хорватовића су телеграфисали из телеграфске штације у Оризишту, питавши га какво је стање на фронту. Он им је на то смело одговорио:
Међутим, Турци су се пред Књажевцем одмарали не један, већ пуна три дана, што су искористили поменути капетан Протић и мајор Јаковљевић и пристигли са својим људима (15.000 њих) Хорватовићу у помоћ.В. Ђорђевић, н. д., 142
Ипак, однос снага је мање-више остао исти (према речима В. Ђорђевића, 5:1 у турску корист), јер је Турцима у међувремену дошла испомоћ — читава дивизија Сулејман-паше.В. Ђорђевић, н. д., 136 И уместо да му пошаљу неку обилату помоћ која би спасла Књажевац и евентуално истерала Турке, у Главном штабу је одлучено да се с обе моравске обале „демонстрира“ против Ниша. А уочи самог оног дана, када је пао Књажевац, хтела се предузети једна јака „диверзија“ преко Св. Аранђела да би се појавили иза леђа Ахмед Ејуб-паши, али то се само хтело...В. Ђорђевић, н. д., 143 150п|мини|десно|Генерал Черњајев није веровао у умешност одбране Књажевца. Напротив, већ после битке на Великом Извору био је мишљења да треба напустити цео књажевачки округ. Стога ни чуди што је Хорватовића оставио без појачања, препустивши га више или мање самом себи.Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ. 2, Издавачко и књижарско предузеће »Геца Кон«, Београд 1934, 57-58
3. августа у 10 сата ујутру Турци су свим снагама ударили на центар српске одбране код Књажевца. Убрзо се на том месту отворила јака артиљеријска и пушчана ватра, која је трајала све до саме ноћи, међутим, без икаквих одсудних резултата.В. Ђорђевић, н. д., 177-78
Пошто је тог дана десно крило српске војске било поштеђено од напада, један његов батаљон је притекао центру у помоћ. Сем њега, и тешка батерија с Фрањићевог положаја узела је учешће у борби поред пожаревачке лаке батерије која је дејствовала из центра.
Међутим, како се на крају испоставило, све ово на центру је био само привидан напад. 4. августа у 13 часова Турци су ударили са 12 батаљона на српско лево крило, што је приморало артиљерију на том положају да се повуче на брдо „Јовик“. Борба је трајала до самог мрака, оставивши обе стране на положајима на којима их је мрак затекао. Те ноћи Хорватовић је издао наређење А. Јовановићу да оде на лево крило, што је овај и учино појачавши га тако са пет батаљона (3 крагујевачка, 1 књажевачки и 1 пожаревачки), са једном тешком батеријом и са половином једне лаке.
Исте те ноћи, између 4. и 5. августа, Хорватовић је примио депешу од главокомандујућег генерала Черњајева, у којој се овај обавезује да ће „са повећом масом пешака и знатним бројем артиљерије да нападне Турке с леђа преко Дервента.“