Битка код Петроварадина је била прва велика победа аустријске војске у рату између Аустрије и Оcманског царства (1716–1718) код Петроварадина, сада делу Новог Сада, Србија. У настојању да измени одлуке Карловачког мира и поврати Мореју, Османско царство је предузело поход на Аустрију.
Позадина Крајем 17. и почетком 18. века сваки мир са Османским царством, које је било у сталним сукобима са својим суседима, није био ништа друго до примирје закључено на одређени број година. Након Мохачке битке (1526) и освајања Угарске, Османском царству био је отворен пут ка западној Европи што га је два пута довело пред капије Беча (1529. и 1683). Од средине 18. века полако долази до равнотеже у односу снага између Османског и Хабзбуршког царства. Иако је османска војска увек била бројчано надмоћнија, могла јој се успешно супротставити и нанети јој пораз на отвореном пољу упола мања противничка војска, састављена подједнако од пешадије и коњице. Почетак новог рата са Османским царством (1716–1718), за Беч је дошао након вишегодишњег Рата за шпанско наслеђе (1701–1713) и Ракоцијевог устанка у Угарској (1701–1711), који су обележили прву деценију 18. века и војно и финансијски исцрпели Аустрију. Узроци за избијање овог рата су дубоки, док је повод веома лако могао бити пронађен било са османске или аустријске стране. Напад Османског царства на поседе Млетачке републике у Мореји и Далмацији и залагање Беча за обуставу непријатељстава били су довољни за почетак Млетачко-турског рата. Упркос свим проблемима, пре свега финансијске природе, Аустрија је по први пут повела офанзиван рат против Османског царства, без савезника и из њега веома брзо изашла као победница. На почетку 18. века Османско царство је пролазило кроз дубоку кризу, која је била последица бројних пораза на бојном пољу и губитака великих територија приликом закључивања мировних уговора у Карловцима (1699) и Константинопољу (1700). Због ове кризе, Османско царство је водило мирољубиву политику према европским силама, што је додатно појачавало незадовољство у војсци и муслиманском делу становништва. Ово незадовољство је довело и до побуне јаничара која се завршила абдикацијом султана Мустафе II и доласком на престо његовог брата Ахмеда III. Прве године његове владавине обележиле су бројне реформе и царство није могло да искористи заузетост Беча Ратом за шпанско наслеђе и Ракоцијевим устанком. Успешан исход османског рата против Русије (1710–1711), појачао је увереност Порте да је време за ревизију мировних уговора у Карловцима и Константинопољу.
Након Мира потписаног у Карловцима 1699. године, сваки пут када се говорило о рату, Венеција је изгледала као највероватнија мета. И сами Млечани били су свесни опасности. Током Рата за шпанско наслеђе (1701-1714), Млетачки посланик у Константинопољу придружио се Французима и Мађарима да приволе великог везира да нападне Аустрију. Иако не гајећи нарочит антагонизам према Хабзбурговцима, Млечани су и те како били фанатично упорни да скрену пажњу Порте са Мореје (Пелопонеза који су добили 1699). Након потписивања мира са Русијом 1713. пажња Порте коначно је са свом пажњом усмерена је ка Мореји. Султан Ахмед III је наредио да се затвори Млетачки амбасадор и рат је објављен крајем 1714. у „Манифесту“ који се садржавао 14 тачака. Прва тачка односила на заробљавање једног брода са харемом, последња се односила на проблем са Црном Гором док се осталих 12 тачака односило на друга непријатељства. Отоманска војска је наишла на слаб отпор а Венеција суочена са инвазијом се окренула јединој сили која би могла да јој пружи помоћ – Бечу.
Аустрија и Млетачка република били су део Свете Лиге, савезу који се супротстављао Отоманској агресији, а којој су припадали Краљевина Пољска и Папска држава. Одмах по доласку вести о објави рата, Млетачки Сенат је апеловао на Карла VI да поштује своје обавезе према Светој Лиги. Међутим, чинило се да Карло неће позитивно одговорити на тај апел. Те године Венеција није била у најбољим односима са Бечом. Венеција је имала променљиву и често непријатељску политику према Хабзбурзима у току рата за Шпанско наслеђе. Недавни покушај охрабривања Порте да нападне Угарску, никако се није позитивно одразио на став Беча. Поврх свега, Сенат је стално покушавао да задржи апсолутну контролу над Јадранским морем, што је са друге стране угрожавало интерес Аустрије за њеним све већим трговачким интересом те је аустријски амбасадор у Венецији протествовао против „Млетачког самододељеног доминиона над Јадранским морем“. То су били само неки разлози зашто Беч није хтео да подржи Венецију, свог непоузданог савезника. Један од других веома битних разлога била је готово празна државна благајна након рата за Шпанско наслеђе. Током 1715. финансијски извештај о потребама војске у случају рата са Отоманским царством показао је велики дефицит. Без обзира на неповерење које је гајио према Млечанима и тешке финансијске ситуације, Карло VI је и сам оклевао да изазове нов рат. Изабран од стране Британаца, Холанђана, и Аустријанаца као кандидат за Шпански трон, Карло је тамо живео од 1703 – 1711 и постао веома емотивно везан за своје шпанске поданике, нарочито Каталонце који су се храбро борили на његовој страни. Био је дубоко разочаран када је као цар морао да напусти земљу коју је обожавао и препусти је свом Француском ривалу Филипу Анжујском. Карло није желео формално да му призна посед над Шпанијом, тако да је склапајући мир са Француском одбио да склопи мир са Шпанијом. Када је избио рат са Млетачком, Аустрија је формално још увек била у рату са Шпанијом. Карло се плашио да ће Филип Анужујски сада Филип V искористити сукоб између Беча и Порте и напасти Аустрију, нарочито некадашње Шпанске поседе у Италији који су после рата за Шпанско наслеђе додељени Аустрији.
Поред потенцијалних проблема са Шпанијом, Беч се сусретао и са другим озбиљним међународним проблемима. Крајем 1714. највећи проблем био је недостатак поузданих савезника на западу. Британија и Холандија, потписале су сепаратни мир са Француском у Утрехту 1713. и од тада Беч са сумњом посматра два некадашња савезника. Иако је Аустрија била у миру са Француском, чињеница да је истом још увек владао Луј XIV, изазивало је у Бечу зебњу да би могао искористити и најмању прилику да нападне Аустрију, док се она бори са Отоманским царством, или да са Шпанијом нападне Италију и тиме опет започне рат за Шпанско наслеђе. Са том разликом што би се сада Аустрија борила сама.
Проблеми на западу нису били једина Аустријска брига. Велики Северни рат је још увек у току, и постојала је опасност његовог проширења, јужно и западно, чиме би евентуално укључио и Аустрију. Постојала је забринутост да би Француска, Шведска, Пољска, Пруска и неформално Отоманско царство, могли створити савез који би за кратко време запалио целу Европу. Једини начин да се избегне таква катастрофа је да Беч обнови савез са Британијом, и осигура подршку међу малим Немачким државама, и постигне споразум са Русијом. Штавише, уколико се рат на северу буде продужавао, Аустрија највероватније неће моћи да очекује помоћ од Пољске, која је била четврти члан Свете лиге.
Коначни разлог због чега Аустрија није желела да ратује, је и наизглед исти такав став Порте, који нису желели рат са Аустријом. Почетком Маја 1715. Мутеферика Ибрахим Ага дошао је у Беч како би објаснио мотиве за Султанов напад на Мореју, као и да нагласи жељу свога господара да остане у пријатељским односима са Бечом. Састао се и са принцем Евгенијем Савојским коме је рекао да Порта нема намеру да изврдава Мир у Карловцима већ само да се бори против похлепних Млетака и да заврши њихову неправедну владавину над Морејом. У одговору, Савојски је изрекао неколико увијених упозорења у вези са наставком рата у Мореји, али није конкретније претио. Обе стране говориле су уопштено, и убрзо после тога Турски изасланик вратио се у Константинопољ. Уколико Аустријанци нису желели да се мешају могли су да се поуздају у обећања Ибрахим Аге и да прихвате мир. Упркос свим овим околностима, Беч је ипак одлучио да уђе у рат као савезник Венеције. мини|Реплика Принца Еугена у ратној опреми
Почетак рата Непријатељства дуж границе два царства почела су још током априла 1716. године са променљивим успехом сукобљених страна. У овим операција великог учешћа имали су Срби који су служили као граничари на подручју Војне крајине. мини|десно|200п|Споменик на Везирцу
Поход на Варадин Марш османске војске према границама Хабзбуршких земаља започео је 24. маја из Адрианопоља (Једрена), да би 22. јула она стигла до Београда. Долазак војске под командом великог везира Дамат Али-паше поздрављен је почасном топовском паљбом са зидина града. Извршена је смотра тврђавског гарнизона и сазван је Диван на којем је разматрано питање о правцу предстојећег похода. Првобитни план је подразумевао припреме за прелазак Дунава код Београда, што је значило да је османска војска намеравала да се сукоби са аустријском у Ердељу. Командант јаничара Хусеин-ага предлагао је покрет према Темишвару и даље према Ердељу. Каплан Гирај, кримски кан, делио је његово мишљење. Беглербег Румелије Сари Ахмед-паша сматрао је да ордија неће бити у стању да поднесе пут преко банатских мочвара и ритова, а након сазнања да се аустријска војска окупља код Футога подсетио је на катастрофалан пораз код Сенте и рекао да не треба ризиковати још једну армију у присуству Савојског на маршу према Ердељу. Сари Ахмед-паша је изразио и мишљење да је најбоље да се пред Савојског изађе најкраћим путем и једном битком реши рат. Такође, напоменуо је да би татарска коњица, када би се једном пустила са ланца током покрета на Ердељ, била претоварена пљачкашким пленом „те би после била способна за борбу колико и трудна жена”. Велики везир је саслушао дискусију без давања мишљења и после Дивана су започете припреме за прелазак преко Саве у правцу Петроварадина, што нам говори да се ипак приклонио мишљењу Ахмед-паше.
Извештаји који су пристизали Савојском помињали су да је међу османском војском било од 26.000 до 40.000 јаничара, 30.000 спахија, између 6.000 и 20.000 Татара, 12.000 Арнаута, Влаха, Грка, Египћана... а као укупан број се помињало од 200.000 до 400.000 људи. Један османски извештај који је највероватније након битке сачинио Сари Ахмед-паша помиње 160.000 војника, „језгро целе војске коју имамо”. Поједини западни историчари сматрају да су наизглед преувеличане бројке долазиле од присуства великог броја позадинских јединица које су пратиле војску на походима, а које су чинили бројни робови, слуге, трговци и занатлије најразличитијих професија. По некима је ова позадина могла да броји и до 50.000 људи, али не треба заборавити чињеницу да је победник често број погинулих, рањених и заробљених преувеличавао.
Прелазак османске војске преко Саве започео је 24. јула, у петак. Велики везир је започео прелаз преко Саве током поподнева 28. јула „због преке потребе да се поштује предсказање звезда”, што је довело до гомилања војске и појаве потешкоћа приликом преласка. Многи османски војници су то схватили као лоше предзнаке то што није одабран „срећан дан”. Са земунског поља, у правцу Петроварадина, османска војска је кренула 29. јула.
Концентрација аустријске војске Током пролећа 1716. године регименте аустријске војске биле су распоређене у разним земљама далеко од границе са Османском царством. У намери да прикрије своје ратне операције од непријатеља принц Евгеније је искусну и добро обучену војску распоредио по удаљеним војним логорима крај средњег Дунава и Тисе. Како су оперативне способности аустријских пукова зависиле од добре и брзе комуникације, на средњем току Дунава и Тисе су саграђени понтонски мостови који су касније нашли своју примену, посебно онај код Петроварадина, непосредно пред битку. Током јула 1716. године аустријске трупе су напустиле логоре у Чонграду, Баји, Сегедину и др. и организовано се концентрисале према Футогу уз одлично изведену логистику, обезбеђену храну, муницију, опрему и сл.