Београд прајд је парада поноса која се одржава сваке године у Београду. Највећа је манифестација припадника ЛГБТ+ заједнице и њених симпатизера у Србији, као једна од парада поноса којима се сваке године у европским и светским градовима обележава Међународни дан поноса ЛГБТ+ особа, организовање поворке поноса у Београду има за циљ скретање пажње јавности на проблеме насиља и дискриминације са којима се суочавају ЛГБТ+ особе у Србији.
Историја До 2010. године ниједан покушај организовања параде поноса у Београду није успешно окончан. Прва парада организована је 2001. године након демократских промена у Србији, али је завршена пребијањем учесница и учесника од стране навијача и десничарских група. Парада поноса је поново планирана 2004. године, али је су је организатори отказали након мартовског погрома и паљења џамија у Нишу и Београду.
Након више година паузе, наредна поворка поноса била је заказана 2009. године, али и отказана, након што је, дан пре одржавања поворке, тадашњи премијер Србије Мирко Цветковић уручио организаторима решење о измештању поворке на локацију различиту од планиране и тиме ефективно онемогућио одржавање првобитно планираног догађаја.Конференција после забране Поворке Поноса 2009. YоуТубе. 19.09.2009. Приступљено 15.09.2009. Парада поноса је поново заказана 2010. године за 10. октобар, када је први пут успешно одржана.
Након четири године, 28. септембра 2014. године, успешно је одржан трећи прајд без већих инцидената, где се Београдом прошетало између 1.000 и 1.500 људи. Већ следеће године, 20. септембра 2015, четврта парада поноса је прошла још боље у односу на претходну годину коју је члан Организационог одбора Бобан Стојановић оценио да је ово прва права парада. Исте године је одржана и прва транс парада у Београду, након које је Београд добио други прајд догађај под називом „Понос Србије” који се од 2016. године традиционално одржава сваког јуна у знаку обележавања Стоунволске побуне.JUN JE MESEC PONOSA: Pripadnici LGBT populacije mirno prošetali ulicama glavnog grada (FOTO) (VIDEO) - Telegraf.rs
Парада поноса 2001. мини|десно|250п|Игор Добричић, жртва пребијања на паради поноса, 2001. године: „Моје лично мишљење је да ако треба да жртвујем страху своје људско достојанство и своје право да будем оно што сам, радије ћу да се убијем него што ћу да живим и да се кријем.“ Прва парада поноса у Београду била је заказана за 30. јун 2001. године под слоганом „Има места за све”. Организатори су биле Лабрис и Гејтен. Особе окупљене на Тргу Републике напала је група хулигана и присталица десничарских организација; међу насилницима су се нашли чланови покрета Образ, Светосавске омладине, навијачи Црвене звезде, Партизана и Рада, као и један свештеник Српске православне цркве.
Као један од криваца за дешавања на овом скупу оптуживана је и полиција, са чијом одговорношћу се сложила и тадашња заменица министра правде Тамара Луксић-Орландић. Полицијске снаге су биле присутне у недовољном броју, иако је СУП био унапред обавештен од стране организатора о постојању претњи и могућности насиља. Присутни полицајци у почетку нису реаговали на насиље, док и сами нису били нападнути од стране хулигана. У саопштењу организатора се такође наводи да су и представници полиције давали отворено хомофобичне изјаве.
Према проценама организатора параде, повређено је више од 40 особа. У писму Министарства унутрашњих послова, Секретаријата у Београду, које је потписао тадашњи начелник Бошко Буха, наводи се да је повређено 6 грађана и 8 полицајаца. Међу нападнутима нашле су се и новинарке Б92, Милева Вукић и Бранкица Станковић. Такође, хулигани су намеравали да нападну просторије политичке партије СДУ, али су грешком полупали прозоре приватног предузећа „Либертас”, које се налазило у истој згради, испод просторија СДУ-а.
Премда је званична реакција представника владе изостала, у медијима су се чуле реакције невладиних организација, као и истакнутих јавних личности. Реаговале су међународне организације које се баве заштитом људских права. Поред осуда насиља, јављали су се и хомофобични коментари. Начелник секретаријата унутрашњих послова Бошко Буха је изјавио да: „Наше друштво као средина није сазрело за такво исказивање настраности.” У саопштењу Српске радикалне странке се наводи да „режим ДОС-а предвођен […] Кораћем, покушава да противприродни блуд уведе у Србију као нешто нормално.” Тадашњи председник Образа, Небојша Крстић, изразио је став да параде поноса представљају „изругивање моралу, изругивање породичном, духовном и националном идентитету много страдалног и напаћеног српског народа”.
Организација -{Belgrade Pride}- је најављивала организовање друге параде поноса 2004. године. Припреме су трајале неколико месеци пре коначног отказивања параде из безбедносних разлога — након ескалације насиља и паљена џамија у Београду и Нишу, марта 2004.
Поворка поноса 2009. мини|десно|250п|Логотип отказане поворке из 2009. Друга по реду заказана парада поноса требало је да се одржи 20. септембра 2009. године. Након велике медијске пажње коју је ЛГБТ популација добила приликом скидања Закона о забрани дискриминације са скупштинске процедуре на захтев СПЦ и других верских заједница у Србији, а затим и његовог коначног изгласавања, пажња је била усмерена на најаву одржавања поворке поноса у Београду. Одржавање параде поноса подржале су амбасаде Холандије, Шведске, Велике Британије, Норвешке и Немачке, затим Мисије УН-а и ОЕБС-а, представници министарстава и других државних установа као и већи број јавних личности, од којих су параду поноса међу првима подржали: Ана Родић, Ана Софреновић, Беби Дол, Биљана Цинцаревић, Биљана Ристић, Биљана Србљановић, Борис Дежуловић, Дејан Анастасијевић, Драгана Ћосић, Драган Бјелогрлић, Душан Макавејев, Горчин Стојановић, Христина Поповић Мијин, Иван Б. Лалић, Иван Тасовац, Катарина Ребрача, Кебра, Лена Богдановић, Луна Лу, Маја Узелац, Милутин Петровић, Милица Томић, Јелена Карлеуша, Мирјана Карановић, Ненад Марјановић, Никола Ђуричко, Сани Армани, Сека Саблић, Индира Радић, Светлана Бојковић, Бранкица Станковић, Славимир Стојановић, Соња Вукићевић, Срђан Драгојевић, Светлана Лукић, Светлана Вуковић, Светозар Цветковић, Теофил Панчић, Владимир Арсенијевић, Жарко Требјешанин и Желимир Жилник. Снимљено је неколико промотивних спотова под слоганом „Љубав није да се крије, него да се поноси” у којима су учествовали Драган Бјелогрлић, Горчин Стојановић, Христина Поповић, Никола Ђуричко, Мирјана Карановић, Беби Дол и Милутин Петровић.
Претње насиљем и гаранције безбедности мини|десно|Претећа порука са зидова београдских улица 2009. године:Београдом крв ће литиГеј параде неће бити. Упоредо са подршком, у јавности су се појавиле претње организаторима и учесницима поворке поноса. Улице Београда биле су ишаране графитима који су позивали на насиље и спречавање поворке поноса. Младен Обрадовић, председник клерофашистичке организације Образ, јавно је претио да ће парада поноса бити спречена „по сваку цену”. Поводом поворке поноса огласила се и Српска православна црква у чије име је митрополит Амфилохије ову манифестацију назвао „поворка срама, поворка Содоме и Гоморе”, а лезбејску и геј љубав „бесплодном и јаловом”, цитирајући: „Дрво које плода не рађа, сијече се и у огањ баца.” Овакав иступ представника СПЦ-а осудило је неколико невладиних организација, које су у истом виделе позив на насиље и оправдавање насиља.
Графите који позивају на насиље, као и поруке насиља које су се јавиле у медијима, републички тужилац Слободан Радовановић је у то време оценио као „полемички тон”: „Не можемо ми да реагујемо на натписе у медијима, ми можемо да реагујемо ако дође до неких последица из свега тога. Мислим да што се тиче медија, не видим ја ту нешто, имамо опречне ставове, то су неки полемички тонови. Дај сад да не коментаришемо то, али ʼајде да створимо услове да се то све заврши у реду и миру.”
Држава је, с друге стране, најављивала велико присуство полиције и гарантовала је да ће спречити насиље. Министар унутрашњих послова, Ивица Дачић је најавио да ће полиција да заштити све учеснике и учеснице скупа током параде као и при њиховом доласку и одласку. Напоменуо је да је требало да се поворка поноса боље политички припреми, „јер се расправља само о њеном безбедносном аспекту”. Градоначелник Београда Драган Ђилас је, међутим, изјавио да „сексуално опредељење” треба да остане „у четири зида”, али је касније кориговао своју изјаву и објаснио да је истом „изразио бојазан да ће таква манифестација изазвати реакцију оних који сваких неколико десетина дана уништавају град”, као и „бојазан за безбедност учесника”.
Отказивање поворке Један дан пре заказане поворке поноса, организатори су саопштили да се поворка неће одржати, наводећи као разлог решење Министарства унутрашњих послова којим се пријављени скуп у центру града, из безбедносних разлога, премешта на плато испред Палате Србије. Организатори поворке су ово оценили као забрану пријављеног скупа у центру града и одлучили су да не одрже скуп на Ушћу. Мајда Пауча, једна од чланица организационог одбора, изјавила је: „Симболика ове манифестације свуда у свету је да се симболично прошета центром града и покаже да смо равноправни грађани. Не желимо да шетамо по некој ливади на Ушћу, то не би била Поворка поноса.” Оваква одлука Министарства унутрашњих послова оцењена је као „капитулација државе пред претњама насиљем“. Влада је инсистирала на томе да скуп није забрањен, већ само измештен на другу локацију.
Парада поноса 2010. Септембра 2010. године, организатори су најавили одржавање параде поноса 10. октобра. Према плану, окупљање треба да започне у парку Мањеж, одакле ће се поворка кретати Немањином улицом до зграде Владе Србије, затим Улицом кнеза Милоша, а после поворке била би одржана журка у СКЦ-у. Скуп су подржали председник Борис Тадић, министар полиције Ивица Дачић, председница Скупштине Славица Ђукић-Дејановић, а министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић је најавио лично присуство, као и државни секретар за људска и мањинска права Марко Караџић који је и 2009. године био један од најјачих гласова подршке поворци поноса.
Одржавање параде 300п|десно|мини|Парада поноса у Београду 10. октобра 2010. Парада је, као што је и најављено, одржана 10. октобра 2010. године са почетком у 10 часова у парку Мањеж, где се окупило више од 1.000 учесника и учесница. Скуп је отворио шеф делегације Европске уније, Винсент Дежер. Поред организатора, скупу су се обратили и министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић, шеф делегације ОЕБС-а Димитриос Купреос и амбасадор Савета Европе у Србији Константинос Јерокостопулос. Присуствовали су многе личности из политичког и јавног живота, као што су Мирјана Карановић, Никола Којо, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ, Миљенко Дерета, Марко Караџић, Вукашин Обрадовић, Петар Антић, као и амбасадорка САД Мери Ворлик.
Поворка поноса, са великим транспарентом „Можемо заједно” и бројним заставама дугиних боја, кренула је у 11.30 од парка Мањеж преко Немањине, Кнеза Милоша и Масарикове до СКЦ-а, где је организована журка — која је завршена у 13.30, раније него што је предвиђено.
Безбедност и немири Након објављивања планова да се парада одржи, појавиле су се претње учесницама и учесницама од стране разних екстремистичких десничарских организација позивајући на физички обрачун и линч.
Безбедност учесника и учесница параде, међу којима је било и дипломатских представника и представница, гарантовале су полицијске снаге које су у великом броју биле распоређене око места одржавања скупа и шетње.
С друге стране, 6.500 хулигана изазвало је нереде у Београду, нападом на полицију и поједине зграде. Током немира хулигани су напали зграду Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, зграду РТС-а, покретни мамограф, као и бројне продавнице у центру Београда из којих је покрадена роба. Сукоб са полицијом је смирен око 14.00.