Слобода говора је слобода појединца или заједнице да искажу своје мишљење или идеје без страха од одмазде, цензуре или санкције. Термин “слобода изражавања”. Слобода изражавања се признаје као људско право према члану 19 Универзалне декларације о људским правима, и одобрена је међународним законом о људским правима у Међународном пакту о грађанским и политичким правима. У члану 19 Универзалне декларације о људским правима се наводи да “свако треба да има право на мишљење без нечијег мешања“ и “свако треба да има право на слободу изражавања“, што право подразумева слободу тражења, примања и давања информација и идеја свих врста, усмено, писано или штампано, у облику уметности, или кроз било који други медиј по његовом избору, без икаквих граница. Верзија члана 19 у Међународном пакту о грађанским и политичким правима са накнадним допунама наводи да остваривање овог права носи “посебне дужности и одговорности“ и може “бити подложно одређеним ограничењима“ када је то потребно за поштовање права и угледа других или ради заштите националне безбедности или заштиту јавног реда или заштиту јавног здравља и морала.
Због тога се слобода говора и изражавања не могу признати као неограничени, а заједничка ограничења слободе говора односе се на јавне оптужбе, клевету, непристојност, порнографију, побуну, подстицање, псовке, тајне податке, кршење ауторских права, пословне тајне, етикетирање хране, споразуми необјављивања, право на приватност, право бити заборављен, право на заборав, јавну безбедност и кривоклетство. Оправдања за такве наводе укључују принцип штете, који је предложио Џон Стјурат Мил у Он либертy, који предлаже следеће: једина сврха за коју се моћ може с правом употребљавати над било којим чланом цивилизоване заједнице, против његове воље, је спречавање штете за друге. Идеја о “принципу преступа“ се такође користи за оправдавање ограничења говора, описујући ограничења облика изражавања која се сматрају увредљивим по друштво, узимајући у обзир факторе као што су степен, трајање, мотиви говорника и лакоћу са којом би се то могло избећи. Са еволуцијом дигиталног доба, појављују се нови начини комуницирања и ограничења, па тако примена слободе говора постаје још контроверзнија, на пример Golden Shield Project, који је покренут на иницијативу Министарства Јавне Безбедности кинеске владе који филтрира потенцијално непожељне податке из страних држава.
Порекло слободе говора и изражавања Слобода говора и изражавања има дугу историју која предстоји међународним инструментима за људска права. Сматра се да се древни атински демократски принцип слободног говора појавио крајем 6. или почетком 5. века пре нове ере. Вредности Римске републике укључују слободу говора и слободу вероисповести.
Концепти слободе говора се могу наћи у древним документима о људским правима. Енглеска Повеља о правима из 1689. законски је успоставио уставно право “слободе говора у Парламенту“ који је и даље на снази. Декларација о правима човека и грађана, усвојена током Француске револуције 1789. године, посебно је утврдила слободу говора као неотуђиво право. Декларација предвиђа слободу изражавања у члану 11, у којем наводи:
Слободна комуникација о идејама и мишљењима је једно од најдрагоценијих права човека. Према томе, сваки грађанин може слободно да прича, пише и штампа, али треба да буде одговоран за злоупотребу те слободе коју треба дефинисати законом.
Члан 19 Универзалне декларације људских права, усвојене 1948. године, наводи да:
Свако има право слободног изражавања и мишљења, ово право укључује слободу поседовања мишљења без нечијег мешања и тражење, примање и давање информација и идеја кроз било које медије без обзира на границе.
Слобода говора и слобода изражавања су данас признате у међународном и регионалном закону о људским правима. Ово право се брижљиво чува у члану 19 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члану 10 Европске конвенције о људским правима, члану 13 Америчке конвенције о људским правима и члану 9 Афричке повеље о људским правима и правима народа. На основу аргумената Џона Милтона, слобода говора се разуме као вишеслојно право које укључује не само право изражавања, или ширења, информација и идеја, већ и три различита становишта: Право на тражење информација и идеја Право на примање информација и идеја Право давања информација и идеја
Међународни, регионални и национални стандарди подразумевају да слобода говора, као слобода изражавања, такође укључују било који медиј, било да је то усмено, писмено, у штампи, уз помоћ интернета или кроз уметничке облике. То значи да заштита слободе говора као права подразумева не само садржај, већ и начин изражавања.
Однос са другим врстама права
Право на слободу говора и изражавања је уско повезано са другим правима и може бити ограничено када је у супротности са другим правима (види ограничења слободе говора).Andrew Puddephatt, Freedom of Expression, The essentials of Human Rights, Hodder Arnold, Право на слободу изражавања такође се односи на право на правично суђење и судски поступак који може ограничити приступ претраживању информација или утврдити могућност и средства у којима се слобода изражавања манифестује у судском поступку. Као опште начело, слобода изражавања не може ограничити право на приватност, као и част и углед других. Међутим, већа је ширина када се ради о критикама јавних личности. Право на слободу изражавања посебно је важно за медије, који имају посебну улогу као носилац општег права на слободу изражавања за све. Међутим, слобода штампе не мора нужно омогућити слободу говора. Џудит Лихтенберг је указала на услове у којима слобода штампе може ограничити слободу говора, на пример када медији потискују информације или угрожавају разноликост гласова који су инхерентни слободи говора. Лихтенберг тврди да је слобода штампе само облик имовинског права, који се сумира по принципу "нема новца, нема гласа".
Демократија и друштвена интеракција
Слобода говора се сматра основним људским правом у демократији. Норме о ограничавању слободе изражавања значе да јавна дебата не може бити у потпуности потиснута чак и у ванредним ситуацијама. Један од најзначајнијих заговорника везе између слободе говора и демократије је Алекандер Меиклејџон. Он тврди да је концепт демократије људска самоуправа. За такав систем рада неопходно је информисано бирачко тело. Да би били добро упознати, не мора бити ограничења у слободном протоку информација и идеја. Према Меиклејџону, демократија неће бити истинита њеном суштинском идеалу ако су они на власти способни манипулисати бирачима задржавајући информације и гушћу критику. Меиклејџон признаје да жеља да се манипулише мишљењем може проистећи из потеза тражења користи од друштва. Међутим, тврди он, избор манипулација негира, у свом средствима, демократски идеал. Ерик Баренд је ову одбрану слободног говора назвао на темељу демократије "вероватно најатрактивнија и сигурно најмодернија теорија слободног говора у модерним западним демократијама". Томас И. Емерсон је проширио ову одбрану када је тврдио да слобода говора помаже у обезбеђивању равнотеже између стабилности и промена. Слобода говора делује као "сигурносни вентил" како би ослободила пару кад би људи иначе били склони револуцији. Он тврди да је "принцип отворене дискусије начин постизања прилагодљивије и истовремено стабилније заједнице, одржавања несигурне равнотеже између здравог расцепа и неопходног консензуса". Емерсон даље тврди да "Опозиција служи виталној друштвеној функцији у надокнађивању или побољшању (нормалног) процеса бирократског распада". Истраживање које је спровео Светски пројекат индикатора управљања у Светској банци указује на то да слобода говора и процес одговорности који следи имају значајан утицај на квалитет управљања државом. "Глас и одговорност" унутар једне земље, дефинисани као "степен до којег грађани земље могу учествовати у одабиру своје владе, као и слободе изражавања, слободе удруживања и слободних медија " је једна од шест димензија управљање које показују свјетски индикатори управљања за више од 200 земаља."A Decade of Measuring the Quality of Governance" (PDF). World Bank. Archived from the original (PDF) on 8 April У овом контексту важно је да развојне агенције стварају основу за ефикасну подршку слободној штампи у земљама у развоју.Matschke, Alexander (25 December 2014). "Freedom of expression promotes democracy". D+C Development and Cooperation. Ричард Мун је развио аргумент да вредност слободе говора и слободе изражавања лежи у друштвеним интеракцијама. Мун пише да "кроз комуникацију појединца формира односе и асоцијације са другима - породицом, пријатељима, сарадницима, црквеном скупштином и сународницима. Уласком у дискусију с другима појединац учествује у развоју знања и према правцу заједнице. "
Ограничења За примере специфичних земаља, погледати слобода говора по земљама и криминални говор.
Члановима Вестборо Баптистичке цркве (усликани 2006) је био посебно забрањен улазак у Канаду због говора мржње-(опис слике)
Правни системи понекад препознају извесна ограничења слободе говора, посебно када се слобода говора суочава са другим правима и слободама, као што је у случају клевете, оговарања, порнографије, опсцености (развратности), борбе речима и интелектуалној својини. Оправдања за ограничење слободе говора често садрже напомене у виду“ принципа штете“ и „прекршајног принципа“. Ограничења слободе говора могу се одразити кроз правне санкције или друштвено неодобравање или кроз обоје. Одређене јавне институције такође могу доносити политику која ограничава слободу говора, на пример говорни кодови у државним школама.
У делу „О слободи“ ( 1859), Јохан Стурат Мил тврди да... „ треба да постоји потпуна слобода изрицања и расправе, као питање етичког уверења, било које доктрине, колико год неморално се то могло сматрати“. Мил тврди то да је потпуна слобода изражавања неопходна да потисне аргументе до њихових логичких граница, даље него границе социјалне (друштвене) срамоте. Било како било, Мил је представио шта је то познато као принцип штете, у стављању пратећих ограничења на слободне изразе: „једини захтев за то која моћ с правом може бити употребљавана преко било ког члана цивилизоване заједнице, против његове воље, јесте да спречи штету према другима“.
Године 1985., Џоел Фејнберг је представио шта је то познато као прекршајни принцип, тврдећи то да Милов принцип штете не пружа довољну заштиту против неправедног понашања других. Фејнберг је написао „Увек је добар разлог у подржавању предложене кривичне забране то да би то вероватно било ефективан начин спречавања наношења озбиљнијих прекршаја (као супротност повреди или штети) особама различитим од учесника, и то да је то вероватно неопходно средство том крају“. Стога Фејнберг тврди то да принцип штете поставља бар превисоко и то да неке форме изражавања могу легитимно бити забрањене законом због тога што су оне веома нападачке. Али, као што увредити некога је мање озбиљно него нанети штету некоме, изречене казне морају бити веће за изазивање штете. Као супротност, Мил не подржава правне казне осим ако оне нису створене на принципу штете. Због тога што степен могућег стварања прекршаја код људи варира, или може бити резултат неоправдане предрасуде, Фејнберг предлаже то да број фактора треба да буде урачунат у извештај када примењујемо прекршајни принцип, укључујући: обим, трајање и друштвену вредност говора, лакоћу којом може бити избегнут, мотиве говорника, број увређених људи, интензитет прекршаја, и општи интерес заједнице у глобалу.
Слично Милу, Џеспер Думен је тврдио то да штета треба да буде дефинисана са тачке гледишта индивидуалног грађанина, не ограничавајући штету на физичку штету пошто нефизичка штета може такође бити укључена;Фејнбергово разликовање штете и прекршаја је критиковано као углавном безначајно.